Kolumne Slobodana Antonića

Pouke irskog „ne!”

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
sreda, 18. jun 2008.

Ovo ne treba da čudi. Naša „evroreformska” elita najčešće je uzimala Irsku kao primer beskrajnih blagodeti evrointegracija. Sada se ispostavilo da je baš ta Irska odbacila dalju integraciju u EU. Jedino logično objašnjenje za takvo ponašanje jeste da su Irci izuzetno nezahvalni. Oni su, valjda, iskoristili evropske fondove da se razviju, a sada žele da pobegnu iz EU.

To teško da može biti istina. Gotovo čitava politička elita u Irskoj bila je za prihvatanje Lisabonskog sporazuma. Sve parlamentarne stranke, osim Šin fejna (koji inače i nema više od sedam odsto glasova) zalagale su se da irski odgovor bude „da”. U prilog prihvatanju Sporazuma izjasnili su se i sindikalni vođi, kao i katolički velikodostojnici. Protiv su bile uglavnom grupe građana i deo inteligencije. Zato se i činilo da je referendum u Irskoj samo stvar formalnosti.

Međutim, građansko društvo nadvladalo je političku elitu. To je bilo moguće samo zato što je irska politička elita i sama optužena za konformizam i kolaboraciju sa evrobirokratama. Naime, osnovna primedba irskih suverenista bila je da Lisabonski ugovor vodi u stvaranje otuđene superdržave, sa moćnom birokratijom na vrhu i nemoćnim građaninom na dnu.

I zaista, Lisabonski sporazum je samo drugačijim rečima izrazio ono što je stajalo u Ustavu EU, a što su francuski i holandski birači već odbacili 2005. godine. Reč je o prenosu suverenosti sa nacionalnih država na EU i to u tako važnim oblastima kao što su ekonomska politika, sudstvo, policija, obrazovanje i još četrdesetak polja društvenog života. U tim oblastima, u EU bi se odlučivalo kvalifikovanom većinom glasova, bez prava veta nacionalnih država. Veto bi bio zadržan samo u glavnim segmentima spoljne i odbrambene politike, kao i delimično na polju socijalne sigurnosti, poreskog sistema i kulture.

Evropskom unijom upravljao bi predsednik, koji bi se birao na mandat od dve i po godine, i komesari (ministri) koji bi se birali na pet godina. Ali, njihov broj bi bio smanjen sa 27 na 18, kao što bi bio smanjen i broj poslanika u evropskoj skupštini sa 785 na 751. Evropska unija bi, u ovim oblastima, sama mogla dalje da proširuje ovlašćenja, bez posebnih saglasnosti nacionalnih država. To bi moglo da vodi, recimo, uvođenju tzv. evropskog naloga za hapšenje ili evropskih obaveznih uputstava u oblasti obrazovanja itd.

Opšti osećaj građanskog društva u Irskoj, kao i ranije u Francuskoj i Holandiji, bio je da se gubi uticaj na demokratske institucije i na sopstvenu sudbinu. Odista, jedna stvar je uticaj građanina na parlament zemlje od 4,2 miliona duša, koliko broji Irska, a sasvim je nešto drugo uticaj birača na parlament superdržave od 300 miliona stanovnika, koliko broji EU. Ljudi se ionako žale na otuđenost političara u nacionalnom parlamentu. Sada se ti ljudi mogu zapitati – šta će biti s nama kada nam zavladaju parlamentarci iz Strazbura? Ko će tamo da zastupa naše interese i sa koliko uspeha?

Što je najgore, evrobirokratija je do sada pokazivala sklonost ka brzom uvećavanju i još bržem korumpiranju. Za petnaest godina, upozoravali su irski suverenisti svoje sunarodnike, ukoliko se nastave sadašnji procesi, EU će se pretvoriti u tromog, birokratizovanog mastodonta, superdržavu kojom upravlja ogromna, otuđena birokratija. I to birokratija koja novim porezima obezbeđuje sebi sve nove i nove vrste privilegija.

Pred takvom administracijom Irci su još u dobrom početnom položaju – makar zbog znanja engleskog jezika i nestigmatizovanosti vlastite nacije. Ali, da malo pređemo i na srpski slučaj, kakav će biti naš položaj pred armijom briselskih i strazburških birokrata, ako je jasno u koju kategoriju su Srbi već odavno svrstani? Ako su se Francuzi, Holanđani i Irci uplašili evrobirokratije, da li je moguće da Srbi nemaju baš nikakav razlog za strah.

Naravno, moglo bi se odgovoriti da ćemo o tome misliti onda kada uđemo u EU. Ali, nije li odgovornost srpske elite upravo u tome da nam jasno predoči kuda nas vodi i šta nas tamo čeka? I nije li njen zadatak da kaže tačnu cenu koju Srbija mora da plati kako bi ostvarila svoj san o boljem životu?

Češki predsednik, Vaclav Klaus, rekao je da je irsko „ne” „pobeda slobode i razuma nad veštačkim elitističkim projektima i evropskom birokratijom”. Ali, ta pobeda može biti stvarna tek ako javnost svih evropskih zemalja bude od sopstvene elite zahtevala više demokratske odgovornosti. Mi takođe treba da pritisnemo naše političare. Treba da ih pritisnemo dok su nam još dostupni. Jer, kada i oni postanu deo briselske i strazburške mašinerije, kada se i oni počnu kretati po lavirintima komesarskih hodnika, tada će biti kasno za sva pitanja koja im se moraju postaviti i za sve odgovore koje moramo da dobijemo.

 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner