Kolumne Slobodana Antonića

Parastos za opoziciju

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
subota, 13. septembar 2008.
Da, naša opozicija je klinički mrtva. Pitanje je da li ima šanse da se uskoro probudi. Ili prosto treba isključiti aparate i pozvati sveštenika.

Radikali su sada kao onaj džin koji je sam sebi odsekao glavu. Glava poskakuje naokolo, smeje se, pokazujući da je sve u najboljem redu i nada se da će joj brzo izrasti novo telo. Sa druge strane, ogromno truplo se tetura levo, desno, ne znajući šta da radi, maše rukama, a umesto glave sebi je nasadilo mobilni telefon.

Raspad neće od te velike partije da napravi dve manje, ali u zbiru jednako jake stranke. Dobili smo dve kreature, dva nefunkcionalna i zavisna bogalja. Ona glava će od sada zavisiti od poslaničke većine, odnosno od većine u Administrativnom odboru. Zapravo, zavisiće od vlade, a najtačnije – od ekonomskih moćnika i stranih birokrata, koji su tu vladu i skrojili. Uopšte se ne bih smeo zakleti da upravo oni, svojim laskanjima i obećanjima, nisu i ulili glavi pomisao da će joj biti bolje bez tela.

Sa druge strane, ono groteskno truplo zavisiće od brzine i preciznosti uputstava koja stižu iz Sheveningena. Odande se možda i može dati neki opšti savet. Ali, ovom truplu će se morati neprestano komandovati: „Digni nogu, spusti nogu, digni ruku, spusti ruku...”. To truplo će se, zato, više saplitati i rušiti stvari oko sebe nego što će nešta valjano raditi. A da ne govorimo o tome da će svi drugi pre trupla znati šta mu je mozak iz Sheveningena naredio da uradi. I tako, kada se jedne godine mozak vrati, zateći će samo bednu olupinu od tela, razvaljenu i neupotrebljivu.

Kada neka velika stranka propada korist izvlače okolne, manje stranke. Logično bi bilo da iz ovoga korist izvuče DSS. Ali, njih je, u poslednjih godinu dana, stalno nešto iznenađivalo. Albanci su na Kosovu proglasili nezavisnost. DSS je bio iznenađen. SAD i EU su za Koštunicu objavili da je „čovek koji mora da ode”. DSS je bio iznenađen. SPS nije hteo u njihovu koalicionu vladu. DSS je bio iznenađen. Nije više bilo ministarskih i predsedničkih položaja, trebalo je ići u opoziciju. DSS je bio iznenađen. Ostalo se i bez Beograda. DSS je bio iznenađen. I evo sada, raspada se glavni opozicioni saveznik. DSS je opet iznenađen.

Ta čudna nespremnost da se valjano odgovori na izazove i da se igra uloga stvarne, sistemske opozicije dolazi najviše od jedne lakomislenosti i naivnosti. Dok su bili u vladi, ljudi iz DSS-a nisu ozbiljno pomišljali da će ponovo morati u opoziciju. Oni nisu obezbedili nijedan medij, koji će ih „pokrivati” kad odu sa vlasti. Sada uviđaju kako čak i ono pametno što kažu nema ko da prenese. Oni su lakomisleno oterali iz stranke jednog politički ambicioznog, ali prilično benignog tajkuna. Sada moraju da zavise od jednog ili dvojice stranački neambicioznih, ali politički opasnih bogataša. Baveći se vladom i upravom oni su zapustili stranački aparat. Oni su zapustili i intelektualne kanale za razmenu ideja sa okolinom. Sada se čude što im stranka, kad je najpotrebnije, slabo radi. I čude se što je inteligencija prilično uzdržana na njihove pozive da „u ovoj teškoj situaciji” počne nešto da smišlja.

Čak i od objedinjavanja opozicije, kojim se letos toliko pretilo, sada teško da ima išta. One dve posvađane radikalske stranke još dugo se neće moći okupiti oko nekog posla. Kada se, 1992, podelio DS trebalo je da prođu četiri godine, pa da se DS i DSS ponovo nađu u političkom savezu. To znači da će „stari” i „novi” radikali moći normalno da sarađuju tek negde oko 2012. godine.

Stoga se ne treba čuditi da mnogi sada zadovoljno trljaju ruke: ministri, ambasadori, bogataši, novinari – društveno-politički radnici... I zaista, ova godina, koja je počela sa toliko straha i neizvesnosti za celu evroatlantsku političku klasu u Srbiji završava se neočekivanim i potpunim trijumfom. Ogromna energija narodnog nezadovoljstva, spontano probuđena 17. februara, energija koja je mogla čitav sistem da dovede u pitanje, nije bila iskorišćena i nestala je. Oni koji nisu znali tu energiju da zadrže, poleteli su da raspišu izbore. No, iako je narod većinom glasao za suverenističke stranke, jedna stranka iz suverenističkog bloka prešla je na drugu stranu. Tako je sa suverenističkim glasovima napravljena unionistička vlada. Štaviše, zahvaljujući upravo tom prebegu, unionisti su dobili i Beograd, preuzevši gotovo sve nacionalne resurse. A sada, sa slomom najveće opozicione stranke, njihova vlast izgleda jače i trajnije nego ijedna druga posle Miloševića.

Da, ova opozicija je klinički mrtva. Zato će nju baš nosioci vlasti da održavaju na aparatima. Jer, sa takvom opozicijom lako je vladati. Ali, slaba opozicija znači slabu demokratiju. A slaba demokratija znači neodgovornu vlast. Zato bi ipak trebalo nešto preduzeti. Makar isključiti aparate i pozvati sveštenika. Da bi mogao doći neko ko je stvarno živ, vispren i delatan.


[objavljeno: 11/09/2008]
 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner