Dinamika nasilja

Pošto sam pre dva meseca upozorio da je unutrašnja dinamika režima eskalacija nasilja, sada mogu samo da konstatujem dokle je režim u tome stigao.

* * *

Aleksandar Vučić nas je, kao šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, posle sednice Biroa „posvećene problemu huligana, nasilja na utakmicama i incidentima na severu KiM“ (a to je, je l` tako, sve jedno te isto), obavestio da će se „Srbija surovo obračunati sa svima koji rade protiv države“, te u tom smislu najavio da će biti formirane dve posebne državno-bezbednosne službe: „jedna za borbu protiv ekstremizma i terorizma i druga za borbu protiv dilera droge“.

Da ne bismo imali sumnje ko su ti „ekstremisti“ sa kojima će ova najnovija služba državne bezbednosti „surovo obračunati“, pobrinule su se Večernje novosti. One su „nezvanično saznale“ da je na pomenutoj sednici Biroa rečeno kako su „bezbednosne službe identifikovale oko 20 nasilnika koji su razbijali glasačke kutije na tri biračka mesta u Kosovskoj Mitrovici. Među njima su pripadnici desničarskih organizacija poput SNP `Naši` i `Zavetnici`. Svi bi trebalo da budu procesuirani u narednim danima“.

Oni koji su lomljenje biračkih kutija poredili sa Kristalnom noći ili sa paljenjem Rajhstaga, a formiranje Službe za borbu protiv ekstremizma sa pravljenjem Političke policije (Geheime Staatspolizei, skr. Gestapo) nisu mnogo pogrešili. Režim je zaista primenio staru, dobru matricu: najpre vlast sama izvrši nasilje, zatim za to nasilje optuži političke protivnike, a na kraju, pod izgovorom „borbe protiv ekstremizma i terorizma“ formira tajnu političku policiju koja će, s protekom vremena, početi sve više građana da progoni i da drži u strahu.

A širenje atmosfere straha dolazi upravo sa vrha vlasti, pri čemu zastrašivanje nije upereno samo protiv „ekstremista“. Jer, ne preti se samo Srbima sa severa Kosova da će, kako je dobro primećeno, „imati rat u svakom slučaju u kome ne poslušaju Ivicu i Vučića“. Država se u najnovijim nastupima ljudi iz vrha vlasti neprestano predstavlja kao toljaga koja svaki čas treba nekome da razbije glavu. Poslušajmo Vučića: „država ne može to da trpi“, „država će se obračunati“, „neki su radili protiv svoje države i to potpuno javno“, „Srbija će se surovo obračunati sa svima koji rade protiv države“, „Borba će biti nemilosrdna, jer nikome nećemo dozvoliti da se igra sa državom“...

Iako je glava koju će državna toljaga uskoro da razbije, zasada, glava navijača-kriminalaca i „ekstremista“ sa severa Kosova, ton ovih pretnji ne može a da i kod drugih ne izaziva strah. Jer, kada Vučić kaže: „Za nas je teže u Kosovskoj Mitrovici jer nemamo efektivnu vlast, ali ćemo naći načina i pokazati da će biti kažnjeni svi oni koji su zloupotrebljavali sve slobode koje su im dozvoljene“, onda je to poruka svima da je država (tj. vlast), valjda, samo „dozvolila“ našu sadašnju slobodu, ali da ćemo biti strogo „kažnjeni“, ako je slučajno „zloupotrebimo“.

A mi ćemo, recimo, slobodu glasanja „zloupotrebiti“ ako ne „poslušamo državu“ kada nam kaže da moramo da glasamo. Jer, kako nam je to Vučić već lepo objasnio, „ne može država biti dobra samo kad isplaćuje plate i penzije, a loša ako zamoli da (građani) izađu na izbore“. Dakle, plate i penzije nisu nešto što su ljudi zaradili, već su samo nagrada koju vlast daje građanima za njihovu poslušnost, pa sada, kada vlast traži da se glasa, ima da se glasa i kvit.

I može Prvi potpredsednik do sutra da se, u svojim slatkorečivim monolozima, poziva na Vebera. Ali iz ovih njegovih reči mnogo više progovara zapravo duh DŽugašvilija – slobode, plate i penzije država (vlast) daje građanima u zamenu za njihovu poslušnost, pa ko nije poslušan „država“ mu može uzeti i posao i slobodu.

A za lakše oduzimanje radnog mesta uskoro će da se pobrine novi Zakon o radu, koji, uzgred, predviđa da „u ugovorima o radu više nema obaveznosti unošenja visine zarade i trajanja radnog vremena“ (znači, radićemo 12 sati dnevno za 5 evra, kako naš poslodavac, privatni ili javni, već odluči). A ako nam padne na pamet da se zbog toga pobunimo, tu je novi Zakon o štrajku kojima se protest van radnog mesta, na putu ili pruzi, kvalifikuje kao krivično delo (pa poslodavci neće kršiti zakon kad 6 meseci ne isplate zaradu zaposlenima, ali će radnici prekršiti zakon ako zbog toga izađu na ulicu).

A što se tiče oduzimanja slobode, evo nama nove Službe za borbu protiv ekstremizma, pa da vidimo ko će smeti da „radi protiv svoje države i to potpuno javno“ (Vučić). I neće samo „ekstremisti poput SNP `Naši` i `Zavetnici`“ biti predmet zanimanja Službe. Tu je i DSS koji, kako reče Aleksandar Vulin, „baca ljagu na državu Srbiju“ i „radi protiv države", a koji je, po Marku Đuriću, glavni krivac za „orkestrirano nasilje" na biračkim mestima u K. Mitrovici. Tu je, upozorava Aleksandar Vučić, i „veliki, široki lobi za bojkot izbora“, to jest ljudi koji su pozivajući na bojkot „radili protiv svoje države i to potpuno javno“ – gde se, nekako odmah, prepoznajemo i mi iz NSPM (Vukadinović; Antonić). Tu su, po Draganu Šormazu, i „razne Kačavende, Artemiji i artemijevci, razni ’Obrazi’, navijačke grupe, ’Naši’, ’Dveri’“, koji kao „nasilnici i promotori nasilja moraju biti kažnjeni“.

Pa kada naša politička policija krene da se „surovo obračuna“ sa svim tim „ekstremistima“ – od kojih su neki toliko drski da čak zahtevaju poštovanje Ustava Srbije! – evo nas u EU već do 2020.

* * *

Problem sa „ekstremizmom“ kao kategorijom kojom treba da se bavi tajna policija, jeste taj što on nije sasvim jasno određen pojam, pa njegovu sadržinu vlast može da popunjava kako hoće.

U političkoj teoriji, ekstremnim se nazivaju one političke grupacije koje se nalaze na krajnjim tačkama političkog spektra. Ali, granica između „mejnstrima“, „radikalnosti“ i „ekstremizma“ više je arbitrarna nego stvarna. Radikali iz Druge Srbije – poput E-novina (koji, uzgred budi rečeno, čvrsto podržavaju Vučića i njegov režim) – sve evroskeptike i kritičare Briselskog sporazuma nazivaju „ekstremistima“ (počev od DSS-a - kojem bi se pre mogla spočitati pasivnost i inertnost, nego bilo kakav "ekstremizam"; pa do nas iz NSPM koje već, gotovo rutinski, nazivaju „Nova srpska fašistička misao“). I pošto je naprednjačka vlast preuzela program LDP i ideologiju Druge Srbije, poslednja dešavanja ukazuju na to da su Vučić i kompanija na putu da preuzmu i ovu, drugosrbijansku definiciju „ekstremizma“.

Ali, jedna je stvar kada nekoga kritičari ili politički suparnici nazovu ekstremistom. To može biti smešno, neprijatno ili uvredljivo, ali se označeni od toga može braniti kontra-etiketiranjem ili građanskom tužbom za uvredu. Sasvim je, međutim, druga stvar ako je vlast obrazovala bezbednosno-obaveštajnu Službu za borbu protiv ekstremizma, pa zatim nekoga kvalifikuje kao ekstremistu. Onda je već đavo odneo šalu. Jer, kako se braniti od špijuniranja, praćenja, ometanja, ucena i šta već sve ne radi tajna politička policija?

Zato je, ne samo za potencijalne žrtve, već i za sve učesnike javnog života vrlo opasno ako ovakva vlast ima jednu takvu službu. Naime, svako se kad tad može naći u ulozi manjinskog kritičara vlasti. Zato svako može da, po nekom političkom pitanju, bude okvalifikovan kao „ekstremista“ i da protiv njega bude pokrenut državni aparat. A tada to zaista prestaje da bude parlamentarni ili demokratski poredak, i postaje nešto sasvim drugo.

* * *

Najnovija eskalacija verbalnog i simboličkog nasilja režima – od  lomljenja biračkih kutija, preko sramnog zahteva za „Vučićevih 45 minuta“, do formiranja tajne političke policije – posledica je teškog poraza koji je režim doživeo 3. novembra.

Iako su naprednjaci galamili kako „bojkot nije uspeo“, zvanični podaci su pokazali da je na severu Kosova glasalo 7,4 odsto birača (Zvečan), 7,9 odsto (Severna Mitrovica) 12,5 odsto (Leposavić) i 13,4 odsto birača (Zubin Potok). Ako je toliko malo birača izašlo sa „neuspelim bojkotom“, koliko bi tek malo njih izašlo da je bojkot uspeo?

Naravno, bojkot je bio apsolutno uspešan, čime je vlast dovedena u ozbiljan škripac. Najpre, videvši da će biti poražena, vlast je izvela predstavu sa lomljenjem glasačkih kutija. Režim se nadao da će to dovesti do poništenja celog glasanja i da će dobiti novu šansu da efikasnije organizuje pritisak na Srbe severeno od Ibra. Međutim, glasanje je poništeno samo na tri grupacije biračkih mesta, a njihovi strani patroni oštro su osudili „nasilje ekstremista“ i zatražili da „ekstremisti moraju da odgovaraju“. Vučić, naravno, ne može da kazni svoje ljude. On zato mora lažno da optuži nekog drugog, za šta su najzgodniji upravo oni koji mu pružaju najžešći otpor.

No lažne optužbe uvek su delikatna stvar. Da bi podmetanje uspelo, za saučesnike morate da uzmete ljude iz policije, tužilaštva i sudstva. Što više ljudi umešanih u podmetanje, tim veća verovatnoća da će vas sutra neko od njih uceniti ili razotkriti.

Ali, nije to glavni problem sa 3. novembrom. Problem je što se toga dana na očigledan način raspala lažna slika o konsensualnoj podršci srpskog društva kapitulantskoj politici Vučićevog režima. Ta slika je obrazovana tako što je, iza dimne zavese podrške Vučićevoj borbi protiv korupcije, došlo do strateškog zaokreta naprednjaka od evrorealizma (u predizbornoj kampanji), do radikalnog evrovazalstva (tzv. briselizacija naprednjaka). Rezultat tog strateškog zaokreta bio je Briselski sporazum (tačnije, Briselska kapitulacija). Pošto je otpor Briselskom sporazumu u srpskom parlamentu, srpskoj javnosti i na srpskim ulicama bio dosta mali, režim je poverovao da je završio posao.

I zaista, u političkoj teoriji se, još od DŽona Loka, smatra da su građani, u uređenom i pravnom poretku (demokratiji), saglasni sa svim aktima vlasti osim ukoliko se direktno ne suprotstave nekom aktu („ćutanje je odobravanje“). I pošto je Briselska kapitulacija relativno bezbolno prošla – jer su kritičari tog akta, ne samo u parlamentu, ostali u popriličnoj manjini – vlast je sa pravom mogla da protumači da se celo srpsko društvo saglasilo sa predajom Severnog Kosova Prištini. (Kažem sa pravom, jer su konformizam i materijalističke aspiracije, vezane za EU, većeg dela našeg društva, rezultirali njegovom prećutnom saglasnošću sa Briselskom kapitulacijom).

Međutim, 3. novembra je postalo jasno da ubedljivo najveći deo Srba sa severa Kosova odbija Briselski sporazum. Nezgoda sa ovim neslaganjem je to što se Briselski sporazum upravo na njih odnosi. Ovakva jasna poruka dovela je u pitanje uspostavljeni konsensus. Vlast je mogla da uradi dve stvari. Ili da pokuša da ubedi severnokosovske Srbe da je Briselski sporazum dobar i za njih, te da tako simbolički obnovi saglasnost. Ili da ih jednostavno izbaci iz srpskog društva i tako ponovo uspostavi saglasnost, ali ovoga puta u jednom užem obimu. Vlast se odlučila za ovo drugo.

* * *

Jer, zaista, Dačićeva pretnja severnokosovskim Srbima da će ih „država“ prepustiti ratnom osvajanju neprijatelja (ukoliko izlaskom na izbore ne daju saglasnost za sopstveno mirno isključenje iz Srbije), nije ništa drugo do simboličko izbacivanje iz države. Naime, osnovna funkcija države je da svojim građanima obezbedi zaštitu od oružanog nasilja. Kada je Dačić, kao predsednik srpske vlade, rekao da će severnokosovski Srbi ili morati da, izlaskom na izbore, pristanu na dobrovoljno ispisivanje iz srpskog društva (tzv. eksmatrikulacija), ili će iz njega biti izbačeni tako što će ih vlast prosto prepustiti na milost i nemilost neprijatelju, on nije ništa drugo uradio nego svima stavio do znanja da država Srbija severnokosovske Srbe, kako god da se uzme, prepušta drugoj državi ili ih vraća u „prirodno stanje“.

Sličnu funkciju izbacivanja iz „društvenog ugovora“ imala je i Dačićeva izjava da „Srbija neće da žrtvuje svoju budućnost zbog deset hiljada ljudi“, uz ekskludirajući pozdrav za neposlušne – „Nek' im je sa srećom!“. Masovno isključenje svojih građana iz „društvenog ugovora“ manifestuju samo tzv. degenerirajuće države. Kod njih vlast, najčešće diktatorska ili uzurpatorska, počinje da unutar jedne države, tajno i neformalizovano, stvara novu državu koju čine nosioci vlasti i samo oni građani koji tu vlast prihvataju. Svi pak članovi društva koji se protive vlasti izbacuju se u „prirodno stanje“, odnosno, država simbolički proglašava da ona ili neka druga država može sa njima da rade šta im je volja. A upravo to je uradio Dačić izjavom o „srećnom im putu“ za neposlušnih „deset hiljada“ Srba.

Ali kada jednom počne uzurpatorska ekskluzija, logika zbivanja vodi neprestanom smanjenju obima države (društva). Danas ćete iz „društvenog ugovora“ da izbacite „deset hiljada“ severnokosovskih Srba, sutra ćete to da uradite sa „ekstremistima“, prekosutra sa „salonskim i vikend nacionalistima“... I gde je onda tome kraj?

No, glavna teorijska – ali i praktična – konsekvenca ovakvog ponašanja vlasti jeste da vraćanjem dela svojih građana u „prirodno stanje“ ona zapravo poništava „društveni ugovor“ sa građanima. Tada vlast više nema legitimitet, odnosno građani koji su „izbačeni“ iz društva – ali i oni koji smatraju da je vlast dovela u pitanje „društveni ugovor“ – mogu preduzimati akte samoodbrane.

Stoga takva vlast proizvodi samo nove krugove nasilja. Zato je sadašnji režim, kao što sam već upozorio, ne samo štetočinski sa stanovišta nacionalnih interesa. On je štetočinski i sa stanovišta demokratskog poretka, ali i sa stanovišta bilo kakvog građanskog poretka.

Ovaj režim prosto proizvodi nasilje. I, ne zaustavi li se na vreme, u nasilju će i skončati.