Kolumne Slobodana Antonića

Alternativna istorija

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
nedelja, 21. septembar 2008.
Nedavno je objavljeno da je, od posledica policijskog premlaćivanja tokom demonstracija od 29. jula, preminuo Ranko Panić, pristalica SRS-a. Ovo je dobar povod da se setimo tzv. alternativne istorije. Reč je o misaonom ogledu koji se sastoji u tome da se u mislima promeni neki događaj. Zatim se promišlja kako bi, pod pretpostavkom da je sve drugo ostalo isto, izgledala dalja istorija.

Zamislimo, dakle, da je Dačić drugačije odlučio. Zamislimo da su novu vladu ipak obrazovali SRS, DSS i SPS. A sada, setite se da su DS i LDP najavljivali mogućnost „velikih građanskih, proevropskih demonstracija” u Beogradu. Zamislimo sada da su, u ovoj našoj, alternativnoj istoriji, pošto se napravila treća Koštuničina vlada, takve demonstracije zbilja i održane.

Kao i u stvarnoj istoriji, zamislimo da je i ovde policija intervenisala. Da je i ovde bilo dosta povređenih. Da je i ovde jedan demonstrant tako pretučen da je docnije umro. Da je i ovde jedan opozicioni poslanik dobio gumeni metak u čelo. Da je i ovde tom poslaniku slomljena nosna kost, a lice bilo puno podliva. Da je i ovde policija tukla dvojicu novinara, iako su pokazivali novinarsku iskaznicu. Zamislimo, dakle, da se sve desilo isto kao i na mitingu 29. jula. Samo što su stranke stajale na suprotnim mestima u odnosu na vlast i opoziciju nego danas.

A sada, zapitajmo:

– Da li bi izgrednici na demonstracijama bili „huligani”, a za neke novinare jednostavno „stoka”? Ili bi nam na desetine sociologa i psihologa objašnjavalo da je ipak reč o mladim, nezadovoljnim ljudima, opravdano frustriranim „nehumanim društvenim okruženjem” i „ličnom besperspektivnošću”?

– Da li bi kamerman B92, u trenutku kada su četvorica policajaca oborila jednog od demonstranata na zemlju i počela da ga tuku, hitro skrenuo objektiv kamere na drugu stranu i počeo da slika prolaznike i dim od suzavca? Ili bi nastavio da snima, posle čega bi taj snimak bio hiljadama puta ponovljen kao dokaz „autoritarnosti režima”?

– Da li bi premlaćivanje dvojice novinara bila uzgredna vest koju već sutradan više niko ne bi pominjao? Ili bi novinari, dajući na desetine intervjua B92 i ostalim TV stanicama, postali medijske zvezde i simboli „stradanja profesije” od „policijske cokule”?

– Da li bi TV izveštaj sa konferencije za novinare na kojoj se pojavljuje povređeni poslanik izgledao tako da kamera prikazuje samo voditelja konferencije, ali ne i povređenog poslanika? Ili bi kamera iz svih uglova slikala modre podlive na poslanikovom licu, posle čega bi taj snimak obišao svet?

– Da li bi smrt jednog demonstranta, kao posledica batinanja, bila vest koju bi novine samo uzgred zabeležile, a TV vesti čak ni to? Ili bi to ipak bila udarna vest za TV dnevnike, a štampa danima ne bi prestajala da proziva ministra policije?

Mislim da svako ko imalo poznaje medijsku i političku pozornicu Srbije zna odgovore na ova pitanja. Jasno je da bi naši veliki mediji, pre svih oni „evroreformski”, imali sasvim suprotan odnos prema istim događajima, samo da je istorija krenula drugim tokom. Naspram sadašnjeg ćutanja o policijskim žrtvama i hvaljenju policijske intervencije, verovatno bi stajalo preuveličavanje stradalništva demonstranata i hajka na odgovorne u policiji.

Naravno, ni jedna, ni druga od ovih opcija nisu dobre. Kao što policija treba da radi svoj posao, objektivno i uravnoteženo, isto treba da radi i javnost. Ali, mi izgleda samo umemo da idemo iz krajnosti u krajnost. Tako je u ovoj, ali i u drugim političkim stvarima. Mi svet vidimo crno-belo: ono što je kod političkog suparnika mana, to je kod nas vrlina. „Njihova” policija, koja bije novinara ili demonstranta oborenog na zemlju, jeste „fašistička”. „Naša”, pak, koja to isto radi, jeste „efikasna” i „modernizovana” (ili smatramo da se čitava scena jednostavno nije ni dogodila).

Mislim da postoji jasna granica upotrebe policijskog pendreka. Tu granicu čini novinar sa iskaznicom i demonstrant koji leži na zemlji. Takođe, mislim da je, 29. jula, ta granica prekoračena. Jedan čovek je zato umro. Ne treba zbog toga odmah tražiti glavu ministra policije. Ali, treba tražiti objašnjenja. Jer, pretučen novinar sutra može biti iz naše redakcije, a oboreni demonstrant iz naše porodice. Takođe, nešto nije sasvim u redu ni sa našim novinarskim udruženjima, ako im ne smeta da im pres-iskaznica ne predstavlja zaštitu od policije.

Kao što je već davno rečeno, u demokratiji biti opozicija ne znači biti bez prava. Takođe, biti opozicija ne znači biti izvan medija i u polju gde ne vrede moralne norme. Neke ranije vladajuće strukture, političke i medijske, ponašale su se arogantno – kao da će doveka gospodariti politikom i medijima. Da li je moguće da neko isto misli i danas?

[objavljeno: 21/08/2008]
 

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, „Zajednica srpskih opština“ na KiM biti formirana do kraja 2023. godine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner