субота, 12. октобар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Веома мршава двојка

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 07. јул 2009.

Настала као плод „противприродног блуда“ Милошевићевих и Ђинђићевих политичких потомака, а уз асистенцију неидентификованог броја привредних и дипломатских „субјеката“, актуелна српска влада пати од хроничног мањка ауторитета и политичке легитимности. Тачније, она своју легитимност превасходно црпе из личности свог творца, председника Тадића, који јој непрестано, такорећи, свакодневно мора удахњивати животну енергију и какав-такав ауторитет, и уз пут решавати бесконачне сукобе и проблеме који се јављају у њеном функционисању. Можда се то у тренутку њеног формирања некоме у председничком окружењу могло чинити као добра идеја (влада и мандатар који „не заклањају сунце“), али овај непопуларан владин кабинет сваким даном постаје све тежи камен о врату председника и његовог – још увек – релативно високог рејтинга.

Свакој влади, поготово тако хетерогеној, потребно је извесно време да би се уходала, да би дошло до слегања коалиционог материјала и да би профункционисала као тим. Али утисак је да се овде уопште не ради о тим уобичајеним коалиционим дечјим болестима и да влада данас делује хетерогеније него онда када је направљена, и то како у персоналном, тако и у политичком погледу. Другим речима, разлике и пукотине у влади су још повећане, уместо да се временом ублажавају и превазилазе. Најлакше је, а не би ни било погрешно, оптужити Мирка Цветковића за недостатак лидерства и чврсте руке. Али, поштено говорећи, тешко је замислити руку која би успешно и складно руководила тимом који, поред осталог, сачињавају и Дачић и Драшковић, Угљанин и Љајић, Мркоњић и Чанак, Динкић и Ђелић, Шутановац и Јеремић. У суштини, како је време одмицало, показало се да у читавом том персоналном и идеолошком галиматијасу, убедљиво најбоље функционише управо она јеретичка ДС-СПС осовина.     

Разуме се, свака влада је у формалном смислу легитимна све док има подршку већине у демократски изабраном парламенту. Исто тако, чињеница је да су готово све коалиционе владе у извесном смислу „вештачке творевине“, тј. да су више плод математике и интереса, него политичке блискости и програмске сродности. Али остаје неугодна чињеница да за ову владу дословно нико није гласао. А ни она за ових годину дана није учинила готово ништа да би неко за њу, у овом саставу, пожелео да гласа.      

Погледајмо само нека од најважнијих обећања која су дата у време формирања ове владе. Десетине хиљада нових радних места, пораст пензија до нивоа од седамдесет одсто просечне плате, одмрзавање Споразума о стабилизацији и асоцијацији са ЕУ, укидање виза за земље Европске уније до краја 2008. године, бесплатне акције у вредности од хиљаду евра, инвестиција италијанског Фијата у крагујевачку Заставу, енергична борба против корупције и криминала... Дословно ништа од свега овога није испуњено и – изузимајући бели Шенген за који још има наде – вероватно и неће.     

Ово је влада која се показала релативно успешном у ономе у чему јој нису даване никакве шансе, нити се чак веровало да ће се око тога уопште трудити – дипломатска и политичка борба против косовске независности – а, са друге стране, готово апсолутно неуспешном у ономе што јој је требала бити специјалност (економија и европске интеграције). У сваком случају, када се све сабере и одузме, једна веома, веома мршава двојка највише је што би се овој влади могло дати, и то имајући на уму све могуће олакшавајуће околности.      

Ово је влада коју готово нико не узима сасвим озбиљно, и коју сви, укључујући и министре који у њој седе, доживљавају као неко привремено и прелазно решење. И зато се сви некако труде да боравак у њој искористе да се што боље припреме за оно што долази после. Не треба, међутим, потпуно сметнути са ума да таква „привремена решења“ у Србији знају да потрају и веома дуго.   

Ово је изразито непопуларна влада, у којој седи неколико веома популарних личности (Јеремић, Љајић, Дачић, Мркоњић). Ово је слаба влада, са јаким потпредседницима и неколико веома моћних министара. Ово је слаба влада – али је њена опозиција у овом тренутку још слабија.

Радикали су у тешком нокдауну, тачније, на корак од нокаута. Тома Николић је очигледно решио да делује по принципу „ако их не можеш победити – ти им се придружи“, и мора се признати да му та тактика, за сада, даје врло добре резултате. Тим пре,што је и ослабљени Војислав Коштуница, изгледа, решио да више не закера претерано по питању Николићевог опозиционог чистунства и његовог ЕУ-преобраћења.

Рекао сам већ да је основна мисија ове владе – развлашћивање Коштунице и спречавање радикала да на власт дођу – испуњена већ самим њеним формирањем, а да то како ће влада функционисати, какви ће јој бити резултати и шта ће од обећања испунити није превише ни занимало њене политичке архитекте. Ако проради, добро је. Ако не, боже мој – направиће(мо) другу.

Све у свему, најгоре је то што – барем за сада – ова влада практично и нема неку алтернативу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер