понедељак, 19. август 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Николић као дежурни кривац

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
четвртак, 11. септембар 2014.

Упркос непрестаним уверавањима како се у том погледу ствари мењају и поправљају, Србија се већ годинама налази у улози дежурног кривца и регионалног негативца, навиклог да по њему рутински пљуште ударци, а да он не само да не може да реагује и узврати, него чак не стиже ни да региструје одакле све шамари стижу.  И као да су се на то већ сви навикли, и они и ми, нико се више не изненађује, а још мање покушава ту нешто да промени.  

Тако је, ових дана, посланица Хрватске у Европском парламенту Ружа Томашић брутално напала председника Србије Томислава Николића и оптужила га за „покушај уништења хрватског идентитета у Војводини“, због тога што је – замислите злочина!? – поклонио одређени број ћириличних читанки и граматика буњевачког говора ученицима у Суботици. Она је закључила да се "наставља иживљавање политичког врха Републике Србије над Хрватима Војводине“, а да је Николићева донација „последња манифестација политике уништења хрватског језика и културног идентитета на тлу Војводине".

Да није у питању само изоловани неуротични испад ове посланице из (проусташке) „Хрватске странке права – Анте Старчевић“, видело се врло брзо, пошто се огласио и председник Иво Јосиповић који је гест српског колеге оценио као „некоректан“ и као "континуитет политике која жели асимилирати Хрвате у Србији".  А дан касније са сличном оценом изашао је и хрватски премијер Милановић.

Е, сад. Можда је председник Николић могао и да не донира те уџбенике. Можда се аутохтоној, малобројној и лојалној буњевачкој националној заједници могло помоћи и на неки други, организованији и системскији начин. Генерално, Србија не чини довољно за себи лојалне националне мањине, попут Буњеваца и Влаха, исто као што не чини довољно ни за сопствену мањину у окружењу, то јест, за Србе у региону. Али то је тренутно секундарно питање – које додуше, доста казује о (не)озбиљности оних који државу воде.  

Заправо, можда је и добро што је овај инцидент избио и што је – још једном –  испливао на видело сав наш јад и све лицемерје сус(ј)еда. Јер, обратите пажњу, држава Србија никога не тера да буде, или да се изјашњава, као Србин – нити било коме брани да се изјашњава као Хрват (или Црногорац, Војвођанин, Банаћанин, Тамнавац, Џедај...) Нити има такве амбиције, нити воље, нити снаге и капацитета. Али нам се – веровали или не – сада из комшилука замера чак и то што Буњевце (а слична је ситуација и са Румунијом и Власима) силом не терамо да се осећају и изјашњавају као Хрвати, него им допуштамо да буду то што кажу да јесу.

Посебна тема је изостала државна реакција на ове хрватске реакције. Колико знам, до овог тренутка српско министарство спољних послова се није огласило да – барем формално – узме у заштиту председника државе и скрене пажњу на непримерен говор хрватских званичника. (Али зато хрватско јесте – и нашем амбасадору у Загребу званично изразило незадовољство Николићевим чином.)

Није се, наравно, много потресла ни овдашња јавност, нити медији – другачије би то, разуме се, било да је критици био изложен премијер Вучић, онда би се дигла контролисана медијска кука и мотика и сочно одговорено, са све псовкама и пригодним подсећањима на „Олују“, „Бљесак“, Јасеновац и Јадовно. Овако ништа. Готово потпуни мук (изузев Вечерњих новости), или пуко констатовање, а у неким круговима је било чак и тихог ликовања. („Ето, чим зине, направи неки проблем“.)

Јер јавна је тајна да је председик Николић – што добровољно, а што захваљујући акцијама свог „политичког сина“ – испустио из руку практично све полуге моћи и политичког утицаја. И скоро никога више није брига за то шта он каже, ради или мисли. Осим кад га, с времена на време, треба мало медијски „набости“, тек толико да се подсети на то ко је „главни“, и не би ли се мало разбила медијска монотонија и симулирао политички плурализам у одсуству праве опозиције и озбиљног политичког живота.

Мало ко ће зажалити због те његове судбине (мада има и оних који мисле, тачније, надају се, да још није рекао своју последњу реч). Али, у сваком случају, стицајем разноразних околности, он је председник ове земље и њен репрезент. И чак и ако се нема симпатије и поштовања према њему лично, мора се имати барем минималног поштовања за институцију коју представља. (Као што би и он морао да има поштовања за устав по којем је изабран и на који се заклео – али то је већ друга прича.)

И зато, какав год Николић био и ма колико да је кога разочарао или очарао у протекле две године (нас из НСПМ није – јер, за разлику од многих, нисмо од њега ништа ни очекивали), и какви год били односи између њега и председника владе (а теорије иду од тога да „не могу очима де се виде“, до тога да су „најбољи пријатељи“ и да само повремено фингирају сукоб), недопустиво је и скандалозно да министарство спољних послова, влада, премијер, јавност и медији нису званично и оштро реаговали на ове нападе из Загреба.

Тим пре што је, то треба отворено рећи, у овом конкретном случају и спору са хрватским званичницима – Николић био потпуно у праву.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер