петак, 22. септембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > „Мали неспоразум међу пријатељима“, или перфидан атак на српско-руске односе?
Колумне Ђорђа Вукадиновића

„Мали неспоразум међу пријатељима“, или перфидан атак на српско-руске односе?

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
среда, 20. август 2014.

У почетку је то деловало само као још један наставак свакодневне политичке сапунице између СНС-а и ДС-а о томе ко је већи лопов и ко је више упропастио државу. Демократе су инсистирале на штетности уговора са "Етихадом" из Уједињених Арапских Емирата и тражиле да се споразум о продаји ЈАТ-а што пре објави, док су напредњаци узвраћали навођењем „жутих“ непочинстава.

И у том контексту, помало ненадано, поред толико потенцијалних „кандидата“, НИС је искочио као главна тема. Истрага о продаји НИС-а прво је најављена у саопштењима СНС, затим озваничена од стране МУП-а, и коначно потврђена из уста самог премијера у среду 13. августа. „Да ли сам срећан што је неко направио профит од 500 милиона долара на нашој нафти и гасу, а да на крају ми добијемо дивиденду од 29 милиона“, рекао је Вучић и додао да би било добро ако би могла да се „уради ревизија уговора о продаји НИС-а“. А то је поновио и сутрадан, 14. августа на већ чувеној конференцији за штампу, посвећеној уговору са „Етихадом“: „Нисмо задовољни и ми ћемо то решавати са господином Путином и  Медведевом“, поменувши поново ниску дивиденду, профит НИС-а заснован на основу српске нафте и гаса, као и „најнижу рудну ренту од три одсто“.

Истом приликом, на питање (које, узгред речено, није имало никакве везе са темом конференције) да ли је руски амбасадор Чепурин изнео претњу изјавом да би Србија, уколико би увела санкције Русији, “себи пуцала у ногу“, Вучић је помало двосмислено одговорио: „Србији се не прети. Ми смо мала земља, али смо земља која држи до интегритета и идентитета и сигуран сам да господин Чепурин није имао ту намеру“. И додао да влада на чијем је челу и он лично уживају велико поштовање руског председника Владимира Путина и премијера Дмитрија Медведева(курзив Ђ.В.).

Нисам у могућности да судим о величини тог „великог поштовања“, али чињеница је да се већ сутрадан, у петак 15. августа, огласио руски амбасадор Чепурин и прилично неувијено и недвосмислено саопштио да “одлука о истрази приватизације НИС-а представља потпуно изненађење и за јавност и за руског сувласника НИС-а – `Гаспромњефт`. Зашто управо руско-српска компанија? Зашто након пет година од приватизације? Зашто управо сада? „Гаспромњефт” беспрекорно поштује све договоре. Они су транспарентни. Све је отворено. Али се не може исто то рећи о неким другим споразумима са компанијама других земаља. Зашто се под истрагом нашла компанија која се подигла из пепела и без помоћи српских пореских обвезника изашла на светски ниво? Она пуни буџет Србије са више од 14 процената, што износи око 1,2 милијарде евра. Данас је НИС ван сваке сумње најуспешније предузеће у Србији“ – рекао је Чепурин у интервјуу за Политику и тиме, у основи, само отвореније и оштрије поновио аргументацију коју у јавности често износе Кирил Кравченко и пословодство НИС-а. 

На крају, Чепурин је изразио уверење у светлу будућност српско-руских односа, уз више него индикативну ограду и напомену: „Нема никаквих разумних разлога да се наша сарадња доведе у питање. Ако, наравно, радимо у својем, српском и руском, а не у још нечијем интересу“ (курзив Ђ.В.)

Алузија је била сувише јасна и директна да би могла проћи без реакције са српског „највишег места“, односно премијеровог кабинета. Већ у суботу медији су јавили да су се амбасадор и премијер срели и закључили како „ништа не може угрозити српско-руско пријатељство“ – и разменили још неколико куртоазних дипломатских фраза у истом стилу. А шта је речено иза затворених врата, можемо само да препостављамо.

Да ли је након хитног викенд-виђења са амбасадором Чепурином проблем заиста отклоњен, или је ствар само привремено дипломатски заглађена – до следеће прилике? И Вучићу и руској страни, из различитих разлога, одговара да се верује како је у питању оно прво. Ипак, након свега, остаје читав низ недоумица и више него оправданих питања, која је, уосталом, руски амбасадор врло прецизно и таксативно побројао. 

Тим пре што ово није нипошто први пут да се премијер на овакав начин бави НИС-ом – дакле, искључена је могућност да је реч о омашци, или случајном „излету“. И почетком априла ове године, опет некако „успут“ и прилично неартикулисано, говорећи о реформи јавних предузећа (узгред, НИС није никакво државно „јавно предузеће“, него држава Србија у њему има одређени проценат власништва) Вучић је био још експлицитнији: „Хоћемо своје паре... Двадесет девет посто НИС-а су наше паре и мој посао је да те паре узмем за народ... Сад ћемо другачије да разговарамо. И са НИС-ом и са свима осталима“.

Оставимо ли по страни не баш примерени тон и интонацију, у начелу, нема се много шта приговорити жељи да држава за себе добије већи удео и да се више пара слије у државну касу. И да се истраже евантуалне неправилности и злоупотребе, уколико их је било. Тачније, не би се имало шта приговорити да је иоле слична ревност показана и у другим, кудикамо драстичнијим случајевима.

Сетимо се да је, на пример, америчком "Ју-Ес стилу" продат "Сартид" за 23 милиона долара, колико су отприлике вределе затечене залихе у фабричком кругу. Док је 1,7 милијарди долара дуговања претворено у јавни дуг који је на себе преузела држава (о томе је Слободан Антонић написао читаву студију). А када су нам га, након што су потрошили залихе и претопили расходоване вагоне и тенкове, 2012. враћали („за долар“), Србија се поново обавезала да исплати још 40 милиона на конто у међувремену направљеног дуга.  

Прича о ЈАТ-у је такође тема за себе. А она о „Фијату“ и „Застави“ поготово. У свим тим случајевима држава Србија на себе преузима дугове од више стотина милиона евра, и, директно или индиректно, више стотина милиона евра улаже у ново предузеће. Ништа слично није учињено у случају НИС-а, који је узет у „виђеном стању“, са свим дубиозама, вишком запослених и скривеним дуговима.    

Али и није овде реч о НИС-у, него о нечем далеко већем и важнијем – односу према Русији и покушају слабљења њеног економског и политичког присуства у региону. Јер, шта год да је у питању, то јест, скривена намера да се поремете односи са Русијом, или „само“ површно дневнополитичко довијање да би се мало скренула пажња из невоље у коју се упало због спорног уговора са „Етихадом“, последице су једнако погубне и поступак је подједнако скандалозан.

Чак и да је у питању ово друго – то јест, интерни политички обрачун са опозицијом и да се мало поткрешу крила у скупштини опасно размаханом Борку Стефановићу – непотребно се трује јавно мњење, шири перфидна русофобија и са највишег места у држави емитује порука како „опет нешто није у реду са тим Русима“.

Главни руски ресурс у Србији и најбољи заштитник српско-руских односа није НИС (ма колико да је респектабилан, и ма колико да би могао бити и боље употребљен у ту сврху), већ једно спонтано и широко проруско расположење тзв. „обичних људи“, које је опстајало кроз све режиме и сву отворену или прикривену антируску пропаганду. Вучић то одлично зна, а зна и да његови бирачи – још увек – спадају у тај корпус. И зато вербално балансира и прича о „вековном и нераскидивом“ пријатељству са Русијом, док, истовремено, већ рутински изједначава „наше западне и источне пријатеље“, с тим да је пред првима неумерено понизан, а према другима непримерено осион. И с тим да му не пада на памет да од првих бучно тражи ревизију потписаних споразума.

Зашто премијер није рекао да ће са италијанским председником и премијером покушати да измени („добар, али скуп“) уговор о "Фијату"? Или са „пријатељима из Емирата“ поправити „фантастичан“ споразум са „Етихадом“? Зашто није најавио енергичну истрагу о продаји "Сартида", макар и претходно „умиривши“ америчку страну како та истрага „није уперена против њих“? (Него само против „домаћих лопова“, односно њихових овдашњих партнера, са којима су посао договарали.) Зашто не каже да ће покушати да код Ангеле Меркел (која га, разуме се, такође „изузетно поштује“) издејствује промену немачког става око Косова? Или макар да престану да нас „на европском путу“ уцењују, између осталог, и Санџаком, Војводином, променом устава, мирењем са косовском столицом у Уједињеним нацијама?

Тада бисмо можда и могли прихватити да се ради о искреном „економском патриотизму“ (мада он тешко да може бити компатибилан са овом најављеном распродајом свих преосталих привредних ресурса). Овако, плашим се, биће ипак да је реч само о слабо прикривеној економској и политичкој окупацији. А можда чак и о помало лешинарском покушају да се профитира и огребе на руској тренутној невољи и муци. Али то се не ради међу пријатељима. Да и не говоримо о томе да ће ти пријатељи, и једно и друго, и добро и лоше, и те како запамтити – и вратити.  

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли подржавате избор Ане Брнабић за премијера Србије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер