среда, 22. новембар 2017.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Лажне дилеме, или зашто треба подржати Русију
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Лажне дилеме, или зашто треба подржати Русију

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
понедељак, 07. април 2014.

Није ли вам помало чудно да нико у јавности не врши притисак и не пита зашто нема владе, па чак ни разговора о њој? Зашто нема никаквих састанака између заинтересованих страна(ка)? Зашто председник државе већ није позвао Победника и друге лидере парламентарних странака на консултације? Чему развлачење до 25. априла или чак 1. маја, ако је још 16. марта увече (а, заправо, још и много раније) било јасно ко формира владу, ко ће бити премијер и ко су, не рачунајући Мађаре и Бошњаке, једина два кандидата за евентуалног коалиционог партнера?

Другачије је било 2012. или 2008. Тада је исход избора био амбивалентан, расплет неизвестан, а кључеви владе у рукама Ивице Дачића и његове коалиције. Овај пут, иако је, поготово у односу на све остале, забележио врло добар резултат, од Дачића не зависи готово ништа. Као ни од тих „осталих“. Једина дилема – сматрам, не много битна – јесте да ли ће Вучић владати сам, или ће власт, бар делимично и формално, поделити са Дачићем и Тадићем?

Тачније, власт делити свакако неће – није је делио ни у претходном периоду, док је био (само) “Први потпредседник владе“, а камоли да је дели сада када је стекао апсолутну већину и када је тиме, на неки начин, ретроактивно легитимизовао своју већ постојећу и готово апсолутну моћ. Уосталом, ови избори су зато и направљени да би, што рече његов сарадник и одлазећи председник парламента, „Вучић добио мандат да одлучује о свему“. Власт, дакле, сигурно неће делити, али би, можда, могао проценити да не би било лоше мало поделити одговорност. Ако ништа друго, барем би имао после кога да „реконструише“, ако ствари пођу лоше и ако буде требало неком новом политичком сапуницом неколико месеци замајавати јавност и одвраћати пажњу од правих проблема.

У сваком случају, као што не мислим да је то ко ће ући у владу страховито важно питање, такође не верујем ни да ће одлука о коалиционом партнеру у нарочитој мери определити, или бити опредељена, Вучићевим избором спољнополитичког курса. (Наводно, ако партнер буде Тадић, онда ће курс бити више прозападни, а ако буде Дачић онда ће се ићи више ка Русији.) Међутим, то су врло релативне ствари. Уосталом, није ли управо актуелна, тј. одлазећа влада СНС-а и СПС-а водила најзападнију спољну политику, чинила навеће могуће уступке по питању Косова и све подредила добијању датума за почетак преговора са ЕУ? Другим речима, мислим да ће курс будуће владе највећим делом зависити од новонасталих спољнополитичких околности, као и од Вучићевих процена и обећања која је у међувремену сејао на све стране. Док ће партнери, који год били, ту углавном служити само као декорација и, евентуално, нека врста алибија, уколико сам Вучић нешто (не) жели да каже или уради.

А шта је то што он жели, у овој кампањи нисмо могли јасно чути, као ни у првим, патетичним и не много сувислим, постизборним изјавама. И зато сви са појачаном пажњом прате актуелно (не)изјашњавање званичног Београда о украјинској кризи, док се сама власт, имам утисак, с олакшањем била забункерисала у неуверљиву флоскулу како “у овом тренутку, не може да се изјашњава, јер је влада у техничком мандату“. (А онда, пошто је очигледно колико је то јадно вађење, кроз Прва Уста Србије породила соломонску формулацију како „подржава територијални интегритет свих чланица УН“, уз молбу западним пријатељима да нас „не терају да се изјашњавамо против Русије“.)

У ствари, уместо да се завлачи у мишју рупу, Србија у овом тренутку има готово идеалну прилику да поентира пред својим западним саговорницима и каже нешто у смислу: „Ето, видите шта се збива због тога што сте прекршили међународно право на Косову и отворили Пандорину кутију“. Хоћу рећи да, уместо што се готово извињава, Србија је та која би, бар сада, на петнаестогодишњицу НАТО бомбардовања, требала и морала да тражи сатисфакцију и извињење.

Утолико више је бесмислено, а и контрапродуктивно, правдати се због тога што не можемо и не желимо да се придружимо санкцијама против Русије. (Уосталом, ако нам већ сада, на почетку преговора са ЕУ траже да се одрекнемо свог главног спољнополитичког савезника, можемо претпоставити шта ће нам све бити тражено током, или на крају процеса прикључења.) Елем, не треба то одбијање да се сврстамо у исти („источни“) фронт са Западом, Албанијом и Црном Гором представљати као нашу жртву, или неко посебно јунаштво. А посебно је погрешно, па чак и неморално, представљати ову ситуацију као неку врсту двоструке замке („између чекића и наковња“) у коју је Србија увучена, па сад, ето, сирота, просто не зна како да се определи, а да се некоме не замери.

Постоји једна перфидна врста антирусизма, потенцијално гора чак и од отворене русофобије, која се представља као „реал-патриотизам“ и која каже како бисмо ми, „заправо, требало да подржимо Украјину, али, ето, због историјског пријатељства са Русијом и зато што нас је она подржавала око Косова, остаћемо неутрални и нећемо да се изјашњавамо“ (а и, уопште, „ми смо мали, не треба да се мешамо, већ да ћутимо и гледамо своја посла“). Насупрот томе, ја мислим да треба да се изјашњавамо – и треба да подржимо Русију. Утолико пре што смо ми, у Србији, као и Срби у Хрватској и Републици Српској, међу првима и на сопственој кожи осетили сво лицемерје и двоструке стандарде западне демократије и њихове селективне бриге за људска права.

Треба да подржимо Русију зато што је Запад, односно западни пулени, у Украјини као и ономад на Косову, први повукао ногу, пустио духа из боце и покушао да стави Москву пред свршен чин. Треба подсетити на оно што се систематски забашурује, а то је да ова драма није почела кримским референдумом о прикључењу Русији, као што се покушава представити, већ рушењем легитимног руководства и доласком на власт у Кијеву отворених антируских и про-НАТО снага. Ово је историјска и гео-политичка битка око Украјине, а Крим је само последица онога што се догађало и догодило на улицама Кијева, од снајперске ватре на полицију и демонстранте, до јавног пребијања председника парламента, посланика и директора државне телевизије. То је филм који смо овде у Србији већ гледали, срећом, у знатно блажој форми, али не са много блажим последицама.

У Србији генерално постоји емпатија за политичке и економске проблеме народа Украјине – којег, узгред речено, просечан Србин слабо разликује и раздваја од руског народа. Али народ није исто што и државна власт, а поготово не власт успостављена насилним пучем у режији западних служби и НВО активиста. Можда ту украјинску паралелну реалност најбоље илуструје наоко ситан детаљ из канцеларије отправника послова у украјинској амбасади у Београду, коме, док упозорава како „Србија због Косова нипошто не сме признати руску отмицу Крима“, на столу уредно, једна уз другу, стоје украјинска и застава Европске уније (вероватно је то директива нових револуционарних власти), иако Украјина није ни члан, ни кандидат за члана ЕУ, нити ће то вероватно икада бити.

Али на страну мучени отправник. Сличну поруку су нам претходних недеља масовно слали бројни западни амбасадори и политичари. Више је него лицемерно да они који су нам отели Косово и они који нам, шта више, све ове године не дозвољавају да се против косовске независности на било који начин боримо, сада говоре како ми, наводно, „због Косова“, нипошто не бисмо смели подржати демократски изражену вољу народа на Криму. Зато сматрам да је ово ствар у којој Србија не само да не би смела да остане нема, или да то своје (не)изјашњавање представља као неку страшну дилему и античку драму, него би, напросто и недвосмислено, требало да буде на страни Русије. Понављам: не због „захвалности“, не због дуга или „старог пријатељства“ – већ зато што је Русија у праву.

Коначно, кад смо већ код историјско-географских паралела, шта мислите о томе да мало променимо перспективу, то јест, да за тренутак одбацимо наметнуту аналогију и не гледамо на Крим као на Косово, него на Косово (или Црну Гору, Босну и Херцеговину) као на Украјину, односно, вештачки отуђени и откинути део органског националног ткива (при чему би онда Крим, у неку руку, био аналогон северу Косова и Метохије). На тај начин се, још боље види зашто је дилема „подржати или не подржати Русију око Крима“ лажна и зашто је та подршка и доследна и праведна и суштински у складу са српским националним интересима. Све остало је само више или мање вешта петљавина и политичко јајарење које ће пријатеље разочарати (мада то, из различитих разлога, вероватно неће јавно рећи), а непријатеље неће фасцинирати, нити умилостивити.

 

Остали чланци у рубрици

Од истог аутора

Анкета

Да ли мислите да ће заједно са београдским бити расписани и ванредни парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер