Početna strana > Rubrike > Kolumne Đorđa Vukadinovića > Gospodari izlaze iz senke
Kolumne Đorđa Vukadinovića

Gospodari izlaze iz senke

PDF Štampa El. pošta
Đorđe Vukadinović   
utorak, 22. novembar 2011.

Euforija je prošla. Agencije su samo šturo izvestile da je Saif Al Islam, sin i naslednik pukovnika Gadafija, uhvaćen na jugu Libije, u blizini granice sa Nigerom. Što je, naravno, još uvek daleko bolje nego da je, poput oca, linčovan i ubijen kao pas. (Uzgred, da je na takav način i naočigled čitavog sveta mučen i ubijen pas, siguran sam da bi protest i gnev udruženja za zaštitu životinjskih prava bio kudikamo glasniji i efikasniji nego što je to bio slučaj sa reakcijama organizacija za zaštitu ljudskih prava na brutalnu likvidaciju bivšeg libijskog vođe.)

Svi koji su po srpskim i svetskim blogovima maštali o nekakvom „zelenom otporu“ i kontraudaru Gadafijevih lojalista predvođenih Saifom sada mogu da se uvere kako nema ništa od te rabote. I da je jedna stvar tipkati po tastaturi, prizivati „pustinjski Vijetnam“ i objavljivati „propast zapada“, a sasvim drugo lomatati se po pustinjskom pesku pod svevidećim okom „avaksa“ i „predatora“, britanskih specijalaca i „katarskih (!?) komandosa“. (Uzgred, otkuda svo to društvo još uvek u Libiji kada su NATO i Savet bezbednosti još pre mesec dana proglasili kraj svoje „humanitarne“ operacije?)

Ukratko, nije bilo „zelenih“ inter-brigada, niti su se one mogle očekivati. Ali ni na zapadu ni u muslimanskom svetu nije bilo čak ni masovnih demonstracija protiv intervencije, ni izdaleka uporedivih sa onima kakve smo gledali prilikom napada na Irak, pa i Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. Pokazalo se da je Gadafijev režim ipak bio prilično izolovan i na spoljnom i na unutrašnjem planu – što naravno ne znači i da je zaslužio sudbinu koja ga je snašla. U svakom slučaju, svojim ličnim i porodičnim stradanjem Gadafi je višestruko iskupio sve svoje eventualne grehe. Pitanje je, međutim, sa čime će pred potomke i pretke izaći njegovi direktni i indirektni likvidatori.

Naravno da posle svega od libijske države neće ostati mnogo i da će se libijski suverenitet uglavnom svesti na zastavu i mesto u Ujedinjenim nacijama. Socijalne tekovine Gadafijeve verzije države blagostanja će ubrzano nestajati, izbijaće sukobi među pobednicima, povećavaće se podele i tenzije između pojedinih regija i plemena. Ali ukoliko nafta bude sigurno tekla ka severu, sve ostalo biće samo „kolateralna šteta“ i prihvatljiva cena za još jednu taktičku pobedu na početku odsudne „bitke za Afriku“. Sve u svemu, čudo se nije dogodilo. Imperija je u libijskom pesku održala „čas demokratije“ i upisala unapred planirane bodove. Ostali su (valjda) izvukli pouke. A novi armagedonski boj, igraće se, očigledno, kasnije i na nekom drugom mestu.

Naravno da u odnosu na libijsku tragediju, sve drugo, uključujući i grčku dužničku dramu, deluje kao bleda farsa. Ali se u suštini radi samo o dve strane i dva lica iste aktuelne i velike geopolitičke priče.

Poslednja sam osoba koja bi naročito žalila za Papandreuom i Berluskonijem. I nisam preterano sklon „teorijama zavere“. Ipak, teško da se samo pomoću „komedijanta slučaja“ može objasniti to što u razmaku od samo nekoliko dana umesto koliko-toliko demokratski izabranih lidera na čelo Grčke i Italije dolaze bivši službenici Goldman Saksa, istaknuti članovi Trilateralne komisije i Bilderberg grupe. Dakle, umesto političara, na scenu polako stupaju bankari i visoki dužnosnici globalne finansijske oligarhije. Da li to „gospodari iz senke“ izlaze iz senke i otvoreno uzimaju stvari u svoje ruke? Državi u odstupanju i stečaju više nisu potrebni državnici – kojih ionako uglavnom nema – već stečajni upravnici i računovođe. Uostalom, ima li šta logičnije od toga da u posrnule firme gazde šalju svoje najpouzdanije kadrove da spasu stvar ili ublaže štetu?

Prve ankete kažu da su Grci i Italijani uglavnom zadovoljni promenom i da se nadaju boljem – što je naravno ljudski i psihološki razumljivo, ali ne i previše zasnovano. Davljenici se uvek hvataju za slamku. Uostalom, čućemo se za par godina. Ali ja se ipak ne bih mnogo kladio na istorijski sjaj političkih zvezda Lukasa Papademosa i Marija Montija. U svakom slučaju, Srbija je i ovde bila na neki način avangarda – mi smo svoju fazu naivne vere u moć anonimnih ekonomskih čudotvoraca iz belog sveta već uveliko prošli i iživeli još početkom prošle decenije.

Otpočeo sam ovom sumornom globalnom skicom upravo zato da bismo u odnosu na nju mogli bar malo realnije da sagledamo dimenzije i značaj naše male političke bare. No, razume se, za one koji unutra plivaju i nadaju se plenu ta bara je čitav okean i univerzum. Srpska javna scena će uskoro nanovo da utone u svoju autističnu fazu, iz koje se više neće videti ništa sem biračkih kutija i beskonačnih kalkulacija ko će ići sa kim i protiv koga.

Politička Srbija danas neodoljivo podseća na Hobsovo stanje “rata svih protiv svih“, u kojem svi žive u neizvesnosti i svako strahuje od svakog. Sve se posmatra samo instrumentalno, niko nikome ne veruje, i svi su u panici od moguće prevare, izdaje i „noža u leđa“. Svi strepe i svi nešto kombinuju, a tih je kombinacija gotovo bezbroj i moguće je praktično sve – izuzev saveza SRS-SNS i LDP-DSS. Sve drugo je u igri, pri čemu će, kao i u nizu ranijih slučajeva, konačni rasplet samo jednim delom zavisiti od izbornog odnosa snaga, a drugim, možda i većim, od volje i procene spoljnog faktora.

Naravno da je veoma važno ko će osvojiti koliko glasova. Ali to je samo početni kapital, takoreći, samo ulog sa kojim se tek kvalifikuje i ulazi u ozbiljnu igru i trgovinu. Dobar deo domaćih političkih kibicera i analitičara pogrešno veruje da stranci ovde imaju svoje fiksne „igrače“ i „favorite“ koje pomažu i na koje uvek igraju. No, za razliku od, recimo, agenata koji se čuvaju i štite (ne zbog njih samih, nego zbog primera i autoriteta sile koja iza njih stoji), „prijatelji“, „saveznici“ i „strateški partneri“ su uglavnom promenljiva kategorija i potrošna roba. Drugim rečima, velike sile imaju svoje velike računice i interese, a lokalni akteri i partneri se odabiraju u zavisnosti od toga da li i koliko u realizaciji tih interesa i ciljeva hoće i mogu da posluže. I ko im je u datom trenutku isplativiji, jeftiniji i perspektivniji kandidat za „prijatelja“. Sve drugo je varka. Ko ne veruje, neka pita Mubaraka, Papandreua, Berluskonija...

Zato među kandidatima i vlada tolika nervoza. U svakom slučaju, čeka nas neobična kampanja, sa mnogo apsurda, dimnih bombi, lažnog predstavljanja i neočekivanih obrta. Pri čemu će – uostalom, kao i u prethodna dva puta – ono najzanimljivije slediti tek nakon što se glasovi prebroje i pogase svetla na biralištima. Tim pre što, uprkos severnoafričkoj demonstraciji zapadne imperijalne sile, ozbiljnih svetskih igrača danas ipak ima više nego što ih je bilo pre 4, 8 ili 12 godina. A što onda obećava dodatna uzbuđenja i još veću neizvesnost i u srpskom postizbornom plej-ofu.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner