субота, 20. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Господари излазе из сенке

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
уторак, 22. новембар 2011.

Еуфорија је прошла. Агенције су само штуро известиле да је Саиф Ал Ислам, син и наследник пуковника Гадафија, ухваћен на југу Либије, у близини границе са Нигером. Што је, наравно, још увек далеко боље него да је, попут оца, линчован и убијен као пас. (Узгред, да је на такав начин и наочиглед читавог света мучен и убијен пас, сигуран сам да би протест и гнев удружења за заштиту животињских права био кудикамо гласнији и ефикаснији него што је то био случај са реакцијама организација за заштиту људских права на бруталну ликвидацију бившег либијског вође.)

Сви који су по српским и светским блоговима маштали о некаквом „зеленом отпору“ и контраудару Гадафијевих лојалиста предвођених Саифом сада могу да се увере како нема ништа од те работе. И да је једна ствар типкати по тастатури, призивати „пустињски Вијетнам“ и објављивати „пропаст запада“, а сасвим друго ломатати се по пустињском песку под свевидећим оком „авакса“ и „предатора“, британских специјалаца и „катарских (!?) командоса“. (Узгред, откуда сво то друштво још увек у Либији када су НАТО и Савет безбедности још пре месец дана прогласили крај своје „хуманитарне“ операције?)

Укратко, није било „зелених“ интер-бригада, нити су се оне могле очекивати. Али ни на западу ни у муслиманском свету није било чак ни масовних демонстрација против интервенције, ни издалека упоредивих са онима какве смо гледали приликом напада на Ирак, па и Савезну Републику Југославију 1999. Показало се да је Гадафијев режим ипак био прилично изолован и на спољном и на унутрашњем плану – што наравно не значи и да је заслужио судбину која га је снашла. У сваком случају, својим личним и породичним страдањем Гадафи је вишеструко искупио све своје евентуалне грехе. Питање је, међутим, са чиме ће пред потомке и претке изаћи његови директни и индиректни ликвидатори.

Наравно да после свега од либијске државе неће остати много и да ће се либијски суверенитет углавном свести на заставу и место у Уједињеним нацијама. Социјалне тековине Гадафијеве верзије државе благостања ће убрзано нестајати, избијаће сукоби међу победницима, повећаваће се поделе и тензије између појединих регија и племена. Али уколико нафта буде сигурно текла ка северу, све остало биће само „колатерална штета“ и прихватљива цена за још једну тактичку победу на почетку одсудне „битке за Африку“. Све у свему, чудо се није догодило. Империја је у либијском песку одржала „час демократије“ и уписала унапред планиране бодове. Остали су (ваљда) извукли поуке. А нови армагедонски бој, играће се, очигледно, касније и на неком другом месту.

Наравно да у односу на либијску трагедију, све друго, укључујући и грчку дужничку драму, делује као бледа фарса. Али се у суштини ради само о две стране и два лица исте актуелне и велике геополитичке приче.

Последња сам особа која би нарочито жалила за Папандреуом и Берлусконијем. И нисам претерано склон „теоријама завере“. Ипак, тешко да се само помоћу „комедијанта случаја“ може објаснити то што у размаку од само неколико дана уместо колико-толико демократски изабраних лидера на чело Грчке и Италије долазе бивши службеници Голдман Сакса, истакнути чланови Трилатералне комисије и Билдерберг групе. Дакле, уместо политичара, на сцену полако ступају банкари и високи дужносници глобалне финансијске олигархије. Да ли то „господари из сенке“ излазе из сенке и отворено узимају ствари у своје руке? Држави у одступању и стечају више нису потребни државници – којих ионако углавном нема – већ стечајни управници и рачуновође. Уосталом, има ли шта логичније од тога да у посрнуле фирме газде шаљу своје најпоузданије кадрове да спасу ствар или ублаже штету?

Прве анкете кажу да су Грци и Италијани углавном задовољни променом и да се надају бољем – што је наравно људски и психолошки разумљиво, али не и превише засновано. Дављеници се увек хватају за сламку. Уосталом, чућемо се за пар година. Али ја се ипак не бих много кладио на историјски сјај политичких звезда Лукаса Пападемоса и Марија Монтија. У сваком случају, Србија је и овде била на неки начин авангарда – ми смо своју фазу наивне вере у моћ анонимних економских чудотвораца из белог света већ увелико прошли и иживели још почетком прошле деценије.

Отпочео сам овом суморном глобалном скицом управо зато да бисмо у односу на њу могли бар мало реалније да сагледамо димензије и значај наше мале политичке баре. Но, разуме се, за оне који унутра пливају и надају се плену та бара је читав океан и универзум. Српска јавна сцена ће ускоро наново да утоне у своју аутистичну фазу, из које се више неће видети ништа сем бирачких кутија и бесконачних калкулација ко ће ићи са ким и против кога.

Политичка Србија данас неодољиво подсећа на Хобсово стање “рата свих против свих“, у којем сви живе у неизвесности и свако страхује од сваког. Све се посматра само инструментално, нико никоме не верује, и сви су у паници од могуће преваре, издаје и „ножа у леђа“. Сви стрепе и сви нешто комбинују, а тих је комбинација готово безброј и могуће је практично све – изузев савеза СРС-СНС и ЛДП-ДСС. Све друго је у игри, при чему ће, као и у низу ранијих случајева, коначни расплет само једним делом зависити од изборног односа снага, а другим, можда и већим, од воље и процене спољног фактора.

Наравно да је веома важно ко ће освојити колико гласова. Али то је само почетни капитал, такорећи, само улог са којим се тек квалификује и улази у озбиљну игру и трговину. Добар део домаћих политичких кибицера и аналитичара погрешно верује да странци овде имају своје фиксне „играче“ и „фаворите“ које помажу и на које увек играју. Но, за разлику од, рецимо, агената који се чувају и штите (не због њих самих, него због примера и ауторитета силе која иза њих стоји), „пријатељи“, „савезници“ и „стратешки партнери“ су углавном променљива категорија и потрошна роба. Другим речима, велике силе имају своје велике рачунице и интересе, а локални актери и партнери се одабирају у зависности од тога да ли и колико у реализацији тих интереса и циљева хоће и могу да послуже. И ко им је у датом тренутку исплативији, јефтинији и перспективнији кандидат за „пријатеља“. Све друго је варка. Ко не верује, нека пита Мубарака, Папандреуа, Берлусконија...

Зато међу кандидатима и влада толика нервоза. У сваком случају, чека нас необична кампања, са много апсурда, димних бомби, лажног представљања и неочекиваних обрта. При чему ће – уосталом, као и у претходна два пута – оно најзанимљивије следити тек након што се гласови преброје и погасе светла на биралиштима. Тим пре што, упркос северноафричкој демонстрацији западне империјалне силе, озбиљних светских играча данас ипак има више него што их је било пре 4, 8 или 12 година. А што онда обећава додатна узбуђења и још већу неизвесност и у српском постизборном плеј-офу.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер