четвртак, 17. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Колумне Ђорђа Вукадиновића > Бука и бес или како Руси и ДСС руше власт у Црној Гори
Колумне Ђорђа Вукадиновића

Бука и бес или како Руси и ДСС руше власт у Црној Гори

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Вукадиновић   
петак, 23. октобар 2015.

У тренутку док се пишу ови редови, још је неизвестан расплет актуелне црногорске политичке драме. Али нико више не сумња и не спори да је Ђукановићев лични режим озбиљно уздрман, да је власт увелико делегитимисана и да је опозиција која је водила или учествовала у овим протестима забележила значајан успех.Тачније речено, успех су постигли грађани који су се ослободили страха, а заслуга је опозиције што им је у томе помогла. У сваком случају, нема дилеме да је за последњих двадесетак дана Црна Гора прилично промењена и да, ма како се прича завршила, ствари тешко да ће моћи да се врате на старо.

Како сада комично делује сва она бука и бес коју су режимски медији и  пропагандисти пре само неколико седмица излили на писца ових редова и једно истраживање које је показивало да у Црној Гори – обратите пажњу – „постоји значајан конфликтни потенцијал“, да је друштво озбиљно подељено, да је ниско  поверење у институције, а поготово у изборни процес?! И још сам препоручио „хитан дијалог свих одговорних друштвених чинилаца“ у циљу дезактивирања тог експлозивног потенцијала. При томе сам био наглашено благ, толерантан и беневолентан. Говорио сам као забринути пријатељ и из обзира према својим домаћинима, да им не правим још веће проблеме, нисам хтео да оштро прозивам ни црногорски режим нити његову више него сумњиву везу са актуелном влашћу у Београду.

Али ништа није вредело. И на том примеру се већ видело о каквом се режиму ради. Уосталом, кад тако „на нож“ дочекују љубазну, добронамерну и благу критику од стране неког ко је гост и ко, хајде тако да кажем, није баш сасвим „тиква без корена“ ни у Србији ни на постјугословенском јавном простору – шта ли онда тек раде „својима“, то јест, домаћим политичким противницима и критичарима?     

Питам се где су сада, када је више него очигледно колико сам био у праву, све оне Пинк-Информер-РТВ ЦГ јуначине, да ме позову у емисију да анализирамо стање демократије и поверење у институције у Црној Гори. И где су они чувени БГ и ЦГ аналитичари и истраживачи који се убише од доказивања како се народ  уби од подршке ДПС-у и Ђукановићу (док ДФ има само око 5,9 одсто подршке, која се „топи из дана у дан“)? Његош је, по ко зна који пут био у праву. Вр(иј)еме заиста јесте „мајсторско решето“, само што понекад човек жив не дочека док се  раздвоји семе од плеве и жито од кукоља.     

Овога пута, међутим, врло брзо се показало шта је шта и како ствари стоје. Поштено говорећи, и није требало бити велики аналитичар да би се схватило о чему је реч. И голим оком се дала видети и та подељеност и да се стрпљење народа приближава тачци кључања. А посебно је била видљива бахатост и ароганција власти која заведена сопственом ружичастом медијском сликом о себи, не хаје чак ни за добронамерне критике.  

Но, ако и јесте бахат, Ђукановић није глуп. Мислим да и он сам негде добро зна да је изгубио легитимитет, барем још од последњих председничких избора. И зна да у народу више не пролазе приче о „издајничкој опозицији“, „шачици заведених“ и „институцијама система које ће рећи своју реч“. Зато су активиране дословно све агентуре, сви лобисти и сви „спавачи“ у српском јавном, политичком и криминалном животу. А има их поприлично. И зато се тако грчевито ухватио (анти)НАТО приче, која свакако јесте значајан, али не једини и не нужно пресудан елемент у овим последњим догађајима. Заправо, и само на први поглед парадаксално, највише сам режим потенцира тај српски и анти-НАТО сегмент у овим протестима не би ли тиме у последњи час придобио, односно повратио прилично малаксалу подршку западних политичких и безбедносних структура. Без те подршке Ђукановић би тешко саставио 48 сати на власти, односно, био би сведен само на заштиту личне преторијанске гарде, а преторијанци, знамо то из историје, лако промене и страну и „цара“ чим виде да је брод почео да тоне.

Отуд мистификација руског утицаја. Он, наравно, постоји, као и свуда на планети, исто као што, усталом, постоје утицаји свих других великих сила. У конкретном случају, Москва је, плашим се, доста дуго, рекао бих, чак недопустиво дуго била жртва погрешних и умирујућих (дез)информација са терена и релативно касно је – а видећемо ускоро да ли је то прекасно, или у задњи час – схватила да се Мило уопште не шали са НАТО причом и тек недавно, практично, тек након што им је Црна Гора „увела санкције“,  кренула политички и реторички (а можда и на још понеки начин) мало оштрије против Ђукановићевог режима.

Али док теорија о „руским прстима“ у подгоричком протесту још и делује колико-толико озбиљно (на крају крајева, ради се о великој и респектабилној земљи, без обзира што из различитих разлога не реагује увек адекватно и благовремено на проблеме са којима је суочена), прича о „српским десничарима, предвођеним ДСС-ом“ који, тобоже, стоје иза овог протеста звучи апсолутно апсурдно и дословно трагикомично.

Нажалост, прилично добро познајем српску политичку сцену (а још боље њен тзв. „десни“, национални део и поготово ДСС) и могу одговорно да кажем да је доласком СНС-а на власт тај национални и патриотски део српског политичког спектра дословно растурен, ужасно ослабљен и готово потпуно уништен. А мучени ДСС (за чијег бившег и садашњег лидера сам, што није тајна, имао и имам доста симпатије, а што опет не значи и да нисам критичан према неким аспектима њихове политике) тај ДСС, дакле, данас једва саставља кворум за седнице главног одбора и с муком намиче паре да им због старих дугова не исеку телефон и струју у страначкој централи. И сад би неко требало да поверује да такав ДСС организује масовне протесте по Црној Гори и руши Мила Ђукановића?!

Знају то врло добро аутори ове бесмислене „теорије“. Али нема везе што је у питању  глупост и неистина. Само нек добро и бомбастично звучи и нека, по могућству, конструисањем трансверзале протест-опозиција-Србија-НАТО-Русија-Путин-Коштуница-ДСС алармира неког чиновника у Бриселу или западним амбасадама. У суштини, последњих недељу дана Ђукановићев режим ништа друго и не ради него на овај начин, распиривањем и преувеличавањем „опасности“ од српског и руског утицаја, покушава да купи, то јест, поврати милост у структурама САД и НАТО алијансе. Јер то је остала једина карта од које још очекује спас.

Као што рекох, не значи да ће подгорички режим нужно пасти. (Постоји мишљење да му није требало дати ових недељу дана времена да покуша да се консолидује споља и изнутра. Но, нико не може са сигурношћу рећи како би  се ствар завршила да се прошле недеље ишло до краја у радикализацију). Али је сигурно да је прилично уздрман, што се, поред осталог, види и по  небулозним теоријама које лансира, као и по активирању свих престалих ресурса. 

На крају, али нипошто најмање важно, треба нагласити и да нипошто не значи да су сви они који сада активно или индиректно подржавају протест против Ђукановића неки политички истомишљеници, нити да су беспрекорни, а још мање анђели-спасиоци са чаробним штапићем који ће решити све црногорске привредне и политичке проблеме. Далеко од тога. Црна Гора остаје политички и идентитетски подељено друштво, са великим унутрашњим и спољним проблемима. Али кључно је да се схвати да ниједан од тих проблема неће моћи да се решава ни принципијелно, нити здравим компромисом, све док на власти опстаје једна приватна квазиполитичка номенклатура којој је лична власт сопствени интерес једини „принцип“, циљ и опсесија.

Другим речима, и без Мила Ђукановића Црна Гора ће имати много тешкоћа. Али ће тек тада имати барем теоретске шансе да крене да их отклања и решава.

***

А што се нас, то јест, Србије тиче, више је него јасно да је актуелна српска власт у тесној вези са Ђукановићевим режимом и да су у питању практично две главе исте регионалне хоботнице – само се овдашња боље претвара и скрива. Зато су сумњиве оне „патриоте“ које, на пример, подржавају Вучића у Србији, а критикују Ђукановића у Црној Гори. Баш као и обрнуто, они који критикују Вучића, а подржавају Ђукановића. Али, срећом, и не случајно, таквих је мало и углавном су провидни. У принципу,  и једног и другог (п)одржавају исти људи и исти центри моћи.

Стога бисмо, уз све разлике ове две ситуације, из подгоричког случаја и ми у Србији можда могли нешто да научимо. Нарочито то како се ослобађа страха, скептицизма и малодушности. И како се диференцира права од лажне опозиције, као и како се превазилазе међусобне разлике и фокусира на главни проблем. С тим да је режим у Београду мање потрошен – мада се убрзано троши – и, ако је то уопште могуће, још бруталније контролише практично читаву медијску и политичку сцену. Али поента је да „слобода тражи људе“, подједнако у Београду као у Подгорици.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер