Победили су Милошевићеви (и Шешељеви) људи, али који су – гле чуда – у међувремену почели да заступају, више-мање, Ђинђићеве идеје. (Разуме се, у оној мери у којој се уопште може рећи да постоји тако нешто као Ђинђићево политичко завештање или политички програм.)

Милорад Додик је, наиме, показао да је могуће рећи „не“ и политички преживети – па се чак  и изборити за неке националне интересе у условима (фактичког) међународног протектората, да не кажемо, стране окупације. Наравно да је и тамо било пропуста и грешака.

Најмучније је било гледати како се, унутар дебате о одбрани КиМ, власт и главна опозициона странка узајамно препуцавају и оптужују не око тога да ли је и ко је издао Косово, већ да ли је и ко је од њих, заправо, „скренуо са европског пута“.

Ко би до пре само неколико година могао претпоставити како ће се Милошевићеви и Шешељеви политички ученици, такмичити међусобно у ревности и привржености евро-интеграцијама?! А у резерви чека нови-стари ДС, који тешко да може и хоће да им по том питању буде велика опозиција.

Заправо, имам утисак да је политичка борба између власти и опозиције, као и између различитих струја унутар власти, све жешћа, суровија и по форми драматичнија што су стварне разлике између њих мање и безначајније.