„Ludi od sreće“ ili još jedna (o)tužna jesen

Čitaocima će se možda učiniti da nema velikih promena u odnosu na septembarsko istraživanje koje smo analizirali na ovim stranicama. Ali tada je u pitanju bilo terensko istraživanje („licem u lice“), na kojem, po pravilu, ispitanici odgovaraju iskrenije, a vlast prolazi dosta lošije. No, u međuvremenu, u oktobru, smo imali i jednu pretežno telefonsku anketu, na kojoj su SNS i Vučić ponovo „poskočili“,što zbog telefona, što zbog kvazipatriotskog medijskog pumpanja (pri čemu se, sa stanovišta rejtinga, posebno zahvalnim i plodonosnim pokazao onaj kratkotrajni „migrantski rat“ sa hrvatskim premijerom Milanovićem), odnosno gotovo da su se vratili na nivo iz marta 2014. godine. Sada je anketa bila potpuno telefonska, a rejting SNS-a i Vučića je ipak pao i ponovo je veoma sličan onom „terenskom“, iz septembra – a u odnosu na oktobar manji čak za 4-6 procentnih poena.

Dakle, dosta osnovano bi se moglo zaključiti da SNS zaista polako (o)pada, ali da na drugoj strani i dalje niko ozbiljno ne raste.

Dakle, dosta osnovano bi se moglo zaključiti da SNS zaista polako (o)pada, ali da na drugoj strani i dalje niko ozbiljno ne raste. Naprednjaci se, po našem uvidu, trenutno kreću negde na samoj ivici od 40 odsto opredeljenog – odnosno, 22-24 ukupnog – biračkog tela, što svakako jeste astronomski rezultat, pogotovo kada se uporedi sa rejtinzima ostalih političkih subjekata. Ali ne treba smetnuti s uma ni činjenicu da je i Milošević u trenutku pada imao podršku od 35 odsto glasača. Dakle, svaki rezultat ispod 40 odsto Vučića i naprednjake uvodi u zonu crvenog alarma, pogotovo što je Vučić nametnuo i od početka neprestano forsira igru „sam(i) protiv svih“.

Sreća je lepa samo dok se čeka

Ono što je karakteristično za ovu anketu jeste upadljivo povećan  broj neizjašnjenih i iskreno neopredeljenih, onih koji su se razočarali i u SNS i opoziciju i koji kažu da „sigurno neće glasati“, već će bojkotovati izbore, ili precrtati i pocepati listić, onih koji kažu da su verovali mnogima ali da sad više nade nema. I, za razliku od situacije od pre godinu ili dve, među ovim novim apstinentima sada su najbrojniji razočarani naprednjaci. („Proklinjem dan kad sam glasala za ove prevarante“). 

Stanje u Srbiji, kao i sopstveno materijalno stanje se ocenjuje nepromenjeno loše, rezignirano i bez previše objašnjenja. („Kako da ocenim, meni je loše, jedinica“.  Imate li nulu? Minus deset".„A šta da vam kažem, dođite da vidite kako živim.“) A i oni koji daju ocenu veću od jedan to obično čine sa obrazloženjem tipa: „Nije dobro, ali uvek može biti i gore. Pliva se nekako... Samo da rata ne bude.“

I ovaj put, gotovo polovina (48 odsto) ispitanika izjavila je da živi gore nego pre tri godine, dok svega desetak posto, kaže da živi bolje.

I ovaj put, gotovo polovina (48 odsto) ispitanika izjavila je da živi gore nego pre tri godine, dok svega desetak posto, kaže da živi bolje. Ali ima i onih kojima se ovo pitanje ne dopada, jer smatraju da ono predstavlja atak na trenutnu vlast, pa ljutito negoduju i objašnjavaju da to što oni žive gore (a žive!) nipošto nije proizvod ove Vlade, već prethodnika, koji su harali  zemljom Srbijom i opustošili je, pa ovi sad ne mogu da nadomeste sve to, već su primorani da uvedu mere štednje kako bi se stvari vratile u normalu.(„Eh, sad, pa živim gore ali...“. „Razumem ja na šta vi mene navodite. Jeste da živim gore, i jeste da su mi oduzeli od penzije, ali vidite ovi su prvi na vlasti koji su uveli mere štednje, a prethodni su se samo zaduživali i rasipali, pa sad moramo malo da istrpimo, ali ja verujem da će to uroditi plodom.“ „Kad dođete u praznu kuću morate da štedite kako biste je napunili“.)

Pomalo paradoksalno,  ali, po našem mišljenju, gotovo da nema sumnje da je aktuelnom padu Vučićevog rejtinga verovatno najviše doprinelo ovo mnogo reklamirano „povećanje plata i penzija“ – koje ga je, zapravo, koštalo mnogo više nego ono prošlogodišnje smanjenje. Naime, za srpsko biračko telo uveliko važi onaj stih Desanke Maksimović da je „sreća lepa samo dok se čeka“. Pogotovo kad se ispostavi da u tome što je „dočekano“ nema nikakvog poboljšanja, već samo ponižavajuće mrvice onoga što je prethodno oduzeto.   

Pristalice, međutim, kao i u svakoj sekti, nevolju tretiraju kao iskušenje i dobru priliku za još veću demonstraciju svoje ubeđenosti i svog pravoverja. („Naravno da jeste donelo poboljšanje, pa zar vi ne vidite, ko god hoće može jasno da vidi, da rezultata ima“. „Verujem da jeste, pa i u kući ako smanjite troškove i ubacujete tu razliku u kasicu posle par meseci kasa će se napuniti“.) Ostali su, međutim, malo sumnjičavi i misle da je poboljšanje, ako ga i ima, samo delimično, skoro neprimetno, dok većina sa sarkazmom navodi da oni nisu osetili te rezultate, ali da jesu osetili poniženje, jer im je penzija uvećana za sto ili dvesta dinara. („Mislim da jeste ali je to delimično, kratkoročno poboljšanje“. „Jeste, jeste, kako da nije, ludi smo od sreće.“ Pa, evo, ja to osetio po svom džepu, za celih 150 dinara mi povećali penziju koju su prethodno smanjili, sramota“. „Donelo je rezultat, ali u njihove džepove“. „Nemam reči za taj bezobrazluk. Hohštapleri.“)

 „Za Vučića, ne za SNS“

Zanimljivo je i to da bar 50% birača SNS-a, ako ne i više, na pitanje o izboru stranke odgovara da ne bi glasali za SNS već za Vučića.

 Anketar: „Za koga biste glasali?“

 Ispitanik: „Za Vučića.“

 Anketar: „Mislite, za SNS?“

 Ispitanik: „Rekao sam vam, ne za SNS, već za Vučića“

Na pitanju članstva u EU se možda najviše vidi zbunjenost, konfuzija i kolebanje – pogotovo kod glasača vladajućih stranaka

Na pitanju članstva u EU se možda najviše vidi zbunjenost, konfuzija i kolebanje – pogotovo kod glasača vladajućih stranaka, čije je „evrofilstvo“ vrlo tanko i medijski povodljivo. („Jedan dan da, drugi dan ne. Stvarno ne znam. Sve je to na klackalici.“ „Jao, pa ne znam. I da i ne. `Ajde ipak da.“ Ili, vrlo često: „Pa, možda, ako se mora i ako će nam tamo biti bolje“. „Tamo smo krenuli. Valjda vlast zna šta radi“.) Praktično, članstvo u EU bezrezervno podržavaju samo oni koji podržavaju i ulazak Srbije u NATO. Svi ostali, uključujući čak i simpatizere tradicionalno „proevropskih stranaka“, više nisu tako sigurni i ubeđeni da je to prava opcija. Nasuprot tome, protivnici ulaska u EU su mnogo odlučniji i kategoričniji u svom opredeljenju. („Ma, dosta više“. „Imam tamo brata i znam da ni njima tamo ne cvetaju ruže“. „E, više ne. Pokazali su koliki su nam prijatelji. Daleko im lepa kuća.“)

Po pitanju ostalih geopolitičkih orijentacija, za razliku od vlasti i tzv. političke elite, kod građana dileme skoro da nema. Oko 80 odsto je protiv članstva u NATO, a preko 70 odsto podržava „savez sa Rusijom“ (što predstavlja porast od nekoliko procenata u odnosu na prethodna istraživanja).

 Oko 80 odsto je protiv članstva u NATO, a preko 70 odsto podržava „savez sa Rusijom“ 

Uočljivo je da je sve veći broj anketiranih sve skloniji da pitanje migranata rešava podizanjem neke vrste barijere (procenat je drastično skočio kada je u formulaciji pitanja reč „zid“ zamenjena „barijerom“), naravno, ukoliko ne postoji mogućnost njihovog brzog tranzita, što je onda prilika za demonstraciju „bezbolnog humanizma“ (da ih lepo primimo i što pre prosledimo dalje na zapad). Samo jedan manji procenat ispitanika (oko 20 odsto) bi trajno ponudio azil, dok su ostali, mic po mic, sve skloniji orbanovskim rešenjima. („Kako svi, tako i mi“, „Pa, jeste, žao mi ih je, ali nemamo mi mogućnosti da ih primimo“. „Ponuditi azil, ali samo onima koji su zaista ratom ugroženi, koji prihvataju naša pravila i kulturu“. „Samo porodicama sa malom decom koje hoće da rade zemlju“.) Na ovo pitanje ima veoma mnogo neizjašnjenih, ovaj put ne zbog straha od izjašnjavanja, već zato što se istinski kolebaju. S jedne strane, nisu za ograde i to im deluje surovo, ali su, s druge strane, svesni da Srbija nema načina da im obezbedi smeštaj, posao i normalan život („koji ni mi nemamo“).   

Glasači SNS- a, kao i koalicionih stranaka misle i odlučno tvrde da je ova vlada bolja, („Booolja i to mnogo“.  „Pa naravno da je bolja.Hiljadu puta bolja“.)  Tvrđe pristalice opozicija kažu da je gora („Ova je gora od najgore“), dok  neizjašnjeni i neopredeljeni uglavnom misle da je ista, mada primetno je da i deo njih misli, ili se bar tako izjašnjava, da je „možda malo bolja“. („Ma svi su oni manje-više isti, ali ipak mi se čini da su ovi sad malo bolji, vidim, bar pokušavaju nešto“.)

Uvođenje obaveznog služenja vojnog roka u trajanju od šest meseci podržava velika većina i čak misli, mada to govore uglavnom žene ili muškarci zrelijih godina, da je sve ispod godinu dana smešno i da nikako ne treba dozvoliti civilno služenje već, kao nekad, kasarna, red i disciplina. („Naravno da treba, evo imam sina i znate kako bih ga rado poslala u vojsku pa da se malo nauči redu“. „Zdušno podržavam, pa vidite ovu našu omladinu, ali ne šest meseci već, bar godinu dana“. „Mislim da je vojska način da se malo dovede u red ova mlađa generacija“. „Svakako da treba, pa ja sam služio, u ono doba bilo po dve godine, i šta mi fali, obavezno da se uvede, ali kao nekad.“) Međutim, kao što rekosmo, kod onih na koje bi se ta mera trebala odnositi, to jest, mlađih muškaraca, entuzijazam za uvođenje obaveznog vojnog roka je uočljivo i znatno manji.

 „Verujem, što da ne verujem“

Na kraju, kao i na početku, opet treba istaći uticaj medija

Na kraju, kao i na početku, opet treba istaći uticaj medija, jer mnogi od ispitanika odgovaraju na sledeći način: „Pa vidite, juče sam baš gledao na televiziji i Vučić kaže...“„Pa, ja verujem Vučiću, a on kaže...“, „Vučić što kaže i uradi, evo sad baš čitam u novinama“.

A pošto jedan (p)ogled vredi više od hiljadu reči, evo i jednog slikovitog i karakterističnog primera medijskog uticaja na percepciju, kojeg se treba uvek setiti u trenutku kad se zapitate: „A zašto ON ovo radi, zašto se blamira podrškom određenih medija i zašto im dozvoljava da ga blamiraju?“

Anketar: „Iz kojih se novina informišete“

Gospođa: „Informer.“      

Anketar: „ Jel` koristite internet?“

Gospođa: „Jao, pa ja ne. Ali, znate, imamo dva, samo unuke oba odnele za Beograd.“      

Anketar: „A da li podržavate prodaju Telekoma?“

Gospođa: „Pa, šta se ja u to razumem, ali vidim da ćemo svi da dobijemo neke pare, tako kaže Vučić“

Anketar: „A jel` verujete da je ova mera smanjenja plata i penzija donela rezultat?“

Gospođa: „Pa, vidite, meni nisu ništa odbili, ali vidim da ovima što jesu sad vraćaju, tako da što da ne verujem.“

Anketer: „A za koga biste glasali?“

Gospođa: „Pa za ovu novu stranku, ovu sad.“

Anketar: „Koju novu stranku?“

Gospođa: „Pa, ovu, Vučićevu“

Anketar: „U kog političara imate najviše poverenja?“

Gospođa: „Pa ja verujem u Vučića, evo sad bio i na taj telegraf i kaže da je ispravan, pa kako onda da mu ja ne verujem.“

I dade gospođa Tomi i Vučiću i Dačiću petice, pa i Tadiću trojku, kaže, volela ga ranije!

Ali dođosmo i do nevoljenog Pajtića.

Gospođa: „Jao pa ja njega nešto ne poznajem ali nekako mi se ne sviđa“

Anketar: „Pa, jel` ga ne poznajete, ili vam se ne sviđa?“

Gospođa: „Pa ne znam ga baš, ove gore znam i oni su dobri, a za njega kažu da on i nije baš nešto.“

Anketar: „Pa, dobro, jel nećete da ga ocenite, ili hoćete i kojom ocenom?“

Gospođa: „Pa ne znam, nekako mi se ne sviđa, dajte mu jedinicu.“

Šta smo naučili?

Da li smo i šta smo saznali ili naučili iz ovih nekoliko tekstova u Vremenu tokom 2015. godine? Zavisi od toga šta je ko znao ili očekivao. Ali neke pretpostavke su testirane, a neke hipiteze potvrđene ili opovrgnute. Uvek ima onih koji znaju sve – pogotovo naknadno – koji „imaju nos“ i sve „osećaju u stomaku“, odnosno  kojima ništa nije iznenađenje, niti nepoznato. Generalno, iz vlasti su apsolutno nezadovoljni našim, tj. njihovim „neprihvatljivo“ niskim rejtinzima – iako su oni svega nekoliko procenata manji od onoga što je SNS na vrhuncu Vučićeve popularnosti osvojio sa sve Rasimom, Vulinom, Vukom, Veljom, Karićem i Marijanom Rističevićem. A još više su nezadovoljni time što naša istraživanja nisu potvrdila da je opozicija baš toliko mrtva i jadna koliko je „zacrtano“ da treba da bude (što, opet, ne znači da je jaka i u dobrom stanju). S druge strane, ni protivnici vlasti nisu srećni što je „SNS pao tako malo“, previđajući sitnicu da taj pad treba da bude plod njihovog hrabrog i pametnog delovanja, a ne „kreativni“ rezultat istraživanja javnog mnjenja. 

Naučili smo da je (ponovo!) postalo veoma važno da li se istraživanje vrši na terenu ili telefonski.

Naučili smo da je (ponovo!) postalo veoma važno da li se istraživanje vrši na terenu ili telefonski. To je bilo bitno 90-tih godina, ali je u međuvremenu, zbog širenja telefonske mreže, kao i zbog gubitka straha od izjašnjavanja o političkim stvarima, postalo irelevantno, i u velikoj meri napušteno kao nepotrebno i neekonomično. Međutim, strah se vratio (a i na stabilnom telefonu je postalo sve teže uhvatiti dovoljno reprezentativan uzorak), tako da rezultati „čisto“ telefonskih anketa – čak i kada su najpoštenije rađene – postaju vrlo problematični.

Naučili smo, to jest, podsetili se, koliko su besmisleni „argumenti“ tipa: „JA ne znam nikoga ko glasa za SNS. Svi u mom okruženju su protiv Vučića i ne mogu očima da ga vide.“ Dakle,  ima ih. Postoje. Ali su slabije vidljivi – sem na  Pinku i biračkim kutijama – o tome smo opširnije pisali u prethodnim brojevima „Vremena“.  

Saznali smo da je ponovo postala veoma aktuelna podela na „dve Srbije“ (o čemu smo takođe već pisali). Ali da je ona danas mnogo manje ideološka, a više informaciona i generacijska.      

Naučili smo da, pogotovo kod političke ankete i pogotovo u medijskim uslovima kakvi postoje u današnjoj Srbiji, ne treba očekivati konzistentnost u stavovima, niti se čuditi iracionalnim odgovorima tipa: „živi(mo) gore – ali je vlada  bolja“. Ili „mnogo su me razočarali – glasaću za Vučića“.  

Naučili smo da je veoma bitno da se, pored, to jest, pre nego što se objave „pročišćeni“ stranački rejtinzi, u smislu ekstrapolacije mogućih izbornih rezultata, prikaže i kakav je rezultat dobijen na ukupnom anketnom uzorku

Naučili smo da je veoma bitno da se, pored, to jest, pre nego što se objave „pročišćeni“ stranački rejtinzi, u smislu ekstrapolacije mogućih izbornih rezultata, prikaže i kakav je rezultat dobijen na ukupnom anketnom uzorku (dakle, uključujući i apstinente, kolebljive i poluopredeljene), a što se u istraživanjima koja se široko promovišu po srpskim medijima uglavnom ne radi. Delom zato što je tako malo teže „montirati“ rezultate, a delom i zato da se nekim „sitnim“ ciframa od 25-30 odsto, ne kvari ultimativna predstava o „50 plus“, koja mora da ide uz SNS i Vučića.          

Konačno, podsetili smo se da demokratija nije samo koliko-toliko tačno prebrojati glasačke listiće u kutijama, nego i utvrditi pod kojim uslovima su se ti listići u kutijama našli, to jest, da li su se stekli elementarni uslovi da se građani o ponuđenim opcijama informišu i da se o njima slobodno izjasne. Na osnovu mnogo pokazatelja može se više nego osnovano sumnjati da u Srbiji trenutno ne postoji atmosfera pogodna za takvo izjašnjavanje, kako na izborima, tako ni u istraživanjima javnog mnjenja – čak i kada se ona vrše profesionalno i pošteno.  

u Srbiji trenutno ne postoji atmosfera pogodna za takvo izjašnjavanje, kako na izborima, tako ni u istraživanjima javnog mnjenja

Vrlo je sumnjiva pretpostavka, odnosno nadanje kojim se opozicija i NSPM komentatori povremeno teše, kako će oni isti koji se danas plaše da se slobodno izjasne u jednoj (ipak) anonimnoj anketi, i na svako iole osetljivije pitanje odgovaraju mantrom „ja sam za Vučića“, sutra, odjednom, postati šamšioni demokratije i lavovi kada se nađu pred biračkim kutijama. (Naravno, uvek je moguće da takvih ima, ali to su više izuzeci nego pravilo.)  

Drugim rečima, i to je možda najvažniji zaključak, borba za iole fer i slobodno političko izjašnjavanje na izborima je istovremeno i borba za stvaranje uslova za mogućnost objektivnog istraživanja javnog mnjenja. I obrnuto. Ali ankete ne mogu, tačnije, ne treba da budu oruđe u toj borbi, već samo pouzdan indikator da je ona bila uspešna. U svakom slučaju, pošteno govoreći, Srbija je veoma blizu tačci na kojoj uskoro ni izbori ni ankete neće imati mnogo smisla.

Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM

(kraća verzija ovog teksta ovjavljena je u nedeljniku „Vreme“)

Srbija, 25. novembar – 3. decembar 2015.

telefonsko istraživanje

reprezentativni uzorak

teritorija Srbije (bez KiM)

ispitanika 1050

(NSPM)