Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Zašto Beograd nema spomenik Draži Mihailoviću?
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Zašto Beograd nema spomenik Draži Mihailoviću?

PDF Štampa El. pošta
Igor Ivanović   
petak, 12. januar 2018.

Ako hoćete da utvrdite u kojoj meri se neki bivši komunista i partizan konvertovao u Srbina -govorio je profesor Lompar na jednom od predavanja- postavite ga pred iskušenje iznošenja stava o sudbini Draže Mihailovića: ako je u stanju da izvrši samoprekoračenje i pošteno prizna Draži antifašističko vojevanje i tragičnu sudbinu, onda je narečeni bivši komunista postao Srbin; ako nije u stanju da to uradi, onda on ne samo da nije postao Srbin, nego još nije na putu ni da primi hrišćanstvo. Ova briljantna i duhovita misao gađa u psihološki centar naše stvarnosti.

Zašto i danas, tri decenije od zvaničnog silaska komunista sa vlasti, u našoj vladajućoj eliti i dalje postoji toliki otpor da se prizna očigledno i shodno tome učini nužno kada je general Mihailović u pitanju?

Formalno su se stekli svi uslovi: Dragoljub Mihailović je pravno rahabilitovan, istorijska nauka više nema nikakvih dilema oko njegovog rodoljublja i slobodarske borbe, postoje brojni dokazi da je bio prvi gerilac koji se borio protiv nacista na tlu porobljene Evrope i da su ga  "saveznici" kasnije izdali, zbog čega je u svakom pogledu tragično okončao svoj život.

Neformalno su stvari odmakle još dalje: general Mihailović je heroj u srcima velikog broja Srba, u nekim srpskim entitetima poput Republike Srpske ili dijaspore praktično ima statut sveca, poštuju ga mnoge temeljne institucije poput SPC. Dakle, nema ni političkih, ni pravnih, ni naučnih, ni psiholoških prepreka da Beograd dobije spomenik ovom tragičnom junaku. Ali spomenika nema. I nije na vidiku. Zašto?

Možda zato što Krug Dvojke kao nadmeni gospodar Srbije i ponizni sluga Zapada u tome ne vidi nikakav interes. Čak suprotno, dobro znaju na ovom ostrvu uticaja da bi spomenik na njihovoj teritoriji bio ogledalo zapadne neprijateljske politike prema Srbiji i otkrivanja istorijskog falsifikata u kome su kao koautori Englezi imali značajan udeo. Znaju i da ni Rusi ne bi bili srećni zbog spomenika, jer zamućuje predstavu o oktobarskom oslobođenju prestonice.

A kako bi tek bili besni u "okruženju"- naročito u Hrvatskoj prema kojoj elita Kruga Dvojke oduvek gaji neobjašnjivo poštovanje- zato što upravo u regionu decenijama preko lažne istorije ravnogorskog pokreta nipodaštavaju povesne činjenice o zverskim zločinima koju su na državnom nivou činili protiv srpskog naroda.

Ovu kancerogenu ravnotežu koju čine očigledni istorijski fakti o zločinima kvislinga iz okruženja prema Srbima i čistom istorijskom falsifikatu o četnicima kao kvislinzima i zločincima, izmislili su i ustoličili upravo partizanski ideolozi u cilju stvaranja nove nacije i vladavine nove klase. Platili smo kao narod najskuplju cenu njihove avnojevske avanture: na teritoriji Srbije iscrtali su nove države zbog kojih danas ratujemo, a poklonili Hrvatskoj skoro čitavu Jadransku obalu, iako su dobro znali da NDH tokom rata nije imala ni jedan jedini kvadratni santimetar te iste obale!

Možda spomenika još uvek nema u Beogradu zato što je i dalje našom elitom vlada onaj isti duh koji je nekada stvaran u kumrovačkim klupama, a danas se oblikuje kroz kurseve nevladinog sektora u Budimpešti. A možda ga nema i zato što u kontinuitetu zvanične vlasti pod okupacijom beže od teških i sudbinskih odluka: nisu čak skinuli sportskim klubovima petokraku sa grba, a kamoli da su ih privatizovali! Ispada da Dražin spomenik u srpskoj prestonici ne odgovara nikome, osim srpskom narodu!

Pre jednog veka dvojica vojnika su se gledala preko puščanih cevi u krvavim bitkama na Ceru i Kolubari. Jedan koji je već bio ranjavan u balkanskom ratovima, borio se kao srpski oficir i dve godine kasnije teško je ranjen, zbog čega je Lekarska komisija u Solunu tražila njegov premeštaj u pozadinu. On je to odbio i vratio se na prve linije fronta u borbi za oslobođenje Srbije. Odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost. Reč je o poručniku Dragoljubu Mihailoviću.

Potporučnik Draža Mihailović (kleči) sa saborcima 1914.

Drugi je ratovao protiv Srba na strani Austro-Ugarske monarhije i bio je pripadnik 42. domobranske "vražje" divizije koja je počinila nezapamćene zločine nad srpskim civilima u Pocerini, Mačvi i Podrinju. O tome je uporno ćutao tokom čitave karijere. Reč je o kaplaru Josipu Brozu.

Josip Broz Tito kao vojnik 42. domobranske (Vražje) divizije austrougarske vojske na položaju u Zapadnoj Srbiji 1914. (leži sa uperenom puškom)

Nekoliko decenija kasnije, kao u najmorbidnijem noćnom košmaru, srpski heroj sa Cera i Kolubare proglašen je izdajnikom i mučki je ubijen u Beogradu, od strane onih koje je rađala srpska majka i koji su nosili srpska imena i prezimena; onaj drugi koji je ratovao protiv Srba u zloglasnoj vražjoj diviziji proglašen je "najvećim sinom naših naroda i narodnosti"; iako je zvanično nosio hrvatsko ime i prezime nikada mu nije otkriven pravi identitet i niko nije plakao kao srpski narod kada je preminuo u dubokoj starosti. Sahranjen je u luksuznom kompleksu u Beogradu, na najskupljem i otetom zemljištu, dok će grobno mesto generala Mihaijlovića verovatno zauvek ostati tajna. Neka i samo zato: treba nam spomenik u Beogradu da sa sebe skinemo ovo prokletstvo i ispravimo ovu nepravdu.

Posle decenija podela i mržnji spomenik bi mogao postati simbol pomirenja. Nikako ne bi trebalo dovoditi u sumnju partizanski pokret ili uklanjati njihove spomenike. Samo treba slušati istorijsku nauku koja nedvosmisleno potvrđuje da je Srbija od svih država u okruženju imala najrazvijeniju oslobodilačku borbu , kao i da je za razliku od njih koji su zdušno bili na strani okupatora, imala ne jedan, nego dva oslobodilačka pokreta! Zato nemojmo da, poput nekih ministara, negiramo Ranogorski pokret i da tako zbog ostrašćenosti, neukosti ili zbog predrasuda nastalih još u ideološkom školovanju, idemo na ruku našim neprijateljima.

 
Pošaljite komentar