Ucena i zastrašivanje svedoka kao sredstvo za utvrđivanje istine - ne samo u Hagu

U ponedeljak 14. marta 2011. godine tužilaštvo Državnog suda Bosne i Hercegovine doživelo je težak udarac od kojeg bi se, da je reč o normalnom društvu i normalnom pravnom sistemu, teško i mukotrpno oporavilo.

U predmetu Duško Jević i drugi (X-KR-09/823-1), koji su optuženi za genocid i kojima se sudi za ubijanje zarobljenika u skladištu zemljoradničke zadruge u Kravici u julu 1995. godine, tužilaštvo je toga dana izvelo svog svedoka pod zaštitnom oznakom S-100 da u direktnom ispitivanju posvedoči na određene okolnosti iz optužnice. U jednom trenutku, svedok S-100 je odbio da dalje odgovara na pitanja tužioca Ibra Bulića, čiji je svedok bio, i obratio se sudskom veću. „Ja imam nešto da vam kažem,“ rekao je svedok bojažljivo sudijama uz molbu da mu to bude dopušteno. Posle kratkog komešanja i konsultovanja među članovima veća (predsedavajuća Mira Smajlović, članovi Mitja Kozamernik i Zoran Božić) svedok je dobio dozvolu da kaže šta ga tišti.

Kada je svedok ponovo uzeo reč, ono što je saopštio delovalo je kao prava bomba. Rekao je da se ograđuje od svojih ranijih izjava u pretpretresnom postupku i svedočenja koje je dao pred sudom do tog trenutka. „Ne mogu da nastavim sa svedočenjem“, rekao je svedok S-100, „zato što želim da počnem da govorim istinu.“ Objasnio je veću i široj javnosti da su iskazi koje je do tada davao bili lažni i da je optužene za zločin u Kravici teretio protiv svoje volje i bez stvarnih saznanja o njihovoj krivici. To je činio samo zato što je bio podvrgnut neizdržljivim pretnjama i ucenama istražitelja tužilaštva Suda BiH koji je bio zadužen za taj predmet, Bajra Kulovca. Kao posledica pometnje koju je ovaj neočekivani obrt izazvao, pretres je bio prekinut i nastavak je bio zakazan za četvrtak. 17. mart, pre podne.

Kada je svedok ponovo uzeo reč, ono što je saopštio delovalo je kao prava bomba. Rekao je da se ograđuje od svojih ranijih izjava u pretpretresnom postupku i svedočenja koje je dao pred sudom do tog trenutka. „Ne mogu da nastavim sa svedočenjem“, rekao je svedok S-100, „zato što želim da počnem da govorim istinu.“

Pisac ovih redova bio je prisutan u galeriji sudnice 17. marta kada je nastavljeno ispitivanje ovog svedoka. Tužilac Ibro Bulović borio se svim raspoloživim sredstvima da se snađe u novonastaloj po tužilaštvo i po njega lično krajnje neprijatnoj situaciji. Uprkos svim navaljivanjima, svedok S-100 čvrsto je ostao pri svojoj tvrdnji, koju je nekoliko dana pre toga izneo na javnom pretresu, da je od strane istražitelja Kulovca bio podvrgnut strahovitoj psihičkoj torturi da potpiše izjavu koja bi se „uklapala“ sa optužnicom. Istražitelj mu je pri tome pretio da raspolaže izjavama drugih lica koji svedoka optužuju za učešće u istom zločinu za koji se terete optuženi i da će se u slučaju nesaradnje svedok S-100 naći na optuženičkoj klupi. U četvrtak, svedok je tačku po tačku negirao sve ključne tvrdnje iz lažnog iskaza koji je pre toga on bio prisiljen da potpiše.

Kako će se veće u predmetu Jević i drugi konačno odrediti prema ovom prvorazrednom sudskom skandalu nešto je što tek predstoji da se vidi. Njemu ostaje mogućnost da nakon profesionalnog „vaganja“ svih relevantnih okolnosti izvede zaključak koji je najmanje opasan po kredibilitet suda, a to je da je svedok S-100 zapravo govorio istinu od samog početka a da je kasnije, iz nekih nerazjašnjenih razloga, odlučio da lažno optuži istražitelja Bajra Kulovca i njegovog šefa, tužioca Ibra Bulića, za zastrašivanje i nedozvoljen pokušaj navođenja na davanje lažnog iskaza. U tom scenariju, zamislivo je da će iskaz koji svedok S-100 sada odbacuje biti uvršten u dokazni materijal, dok će čin naknadnog odbacivanja tog iskaza i razlozi za to od strane veća Suda BiH biti ignorisani.

Međutim, bez obzira na uglavnom predvidljivu reakciju Suda BiH, ovaj obrt u predmetu Jević i ostali predstavlja bombu ne samo za proces koji se trenutno u Sarajevu vodi protiv optuženih u predmetu Kravica, već i mnogo šire.

Konkretno što se tiče ovog predmeta i prakse tužilaštva, kada je reč o pripremi svedoka i prikupljanju dokaza, otvara se očigledno pitanje moguće krivične odgovornosti za vršenje protivzakonitog uticaja na svedoka. Da bi se to pitanje razjasnilo, pod pretpostavkom da se radi o Velikoj Britaniji, SAD, ili bilo kojoj zemlji sa sređenim pravnim ustanovama, već do sada dogodile bi se bar dve stvari. Glavni tužilac Suda BiH, Milorad Barašin, otvorio bi internu istragu, a tužilac Ibro Bulić povukao bi se iz predmeta Jević sve dok takva istraga ne bi ustanovila njegovu nevinost u slučaju koji po svojoj prirodi predstavlja jedan od najtežih oblika narušavanja osnovnih postulata pravnog postupka. Ni jedno ni drugo još se nije dogodilo i bez snažnog pritiska spolja verovatnoća je veoma slaba da će se u tom smislu išta i dogoditi.

Ali u širim okvirima ovaj nesvakidašnji incident nije samo unutrašnja stvar tužilaštva Suda BiH u Sarajevu. Sada se opravdano može postaviti pitanje: pored svedoka S-100 za koga smo upravo saznali, koliko je svedoka u raznim predmetima pred Sudom BiH davalo slične iznuđene lažne izjave? Kako su se ti lažni dokazi odrazili na utvrđivanje činjeničkog stanja i na izricanje kazne u tim predmetima?

Hrabri čin svedoka S-100 sada nalaže sprovođenje temeljne istrage da se utvrdi ko je sve odgovoran za krivično delo vršenja pritiska na svedoke, ali da bi takva istraga bila delotvorna ona se mora sprovesti na nekom nivou koji je viši od tužilaštva Suda BiH zato što bi ono prevashodno bilo zainteresovano samo da se tragovi skandala što pre otklone a da se šteta od njega u najvećoj mogućoj meri ograniči. Istovremeno, mora se utvrditi i obim zloupotreba ovakve vrste pred Sudom BiH kako bi se izvršila korekcija svih presuda koje je on do sada doneo a koje su inficirane lažnim dokazima ucenjenih svedoka.

U ovom, kao i u svim drugim sličnim predmetima, stvarni optuženi nisu samo lica koja su formalno imenovana u optužnici. Pored njih kao suoptužena uvek se na optuženičkoj klupi u političkom smislu nalazi i Republika Srpska. Svako od ovih suđenja je zamišljeno i inscenirano kao političko suđenje njoj, a konkretni optuženi samo su statisti čije prisustvo je formalno neophodno za vođenje procesa. Dirigentima procesa nebitna je krivica Jevića, Đurića, Perića, ili nekog drugog optuženika sa imenom i prezimenom ili kazna koja bi im mogla biti izrečena. Njima je bitna jedino presuda za genocid, a ta presuda – bez obzira na formalno-pravni privid – biće izrečena Republici Srpskoj i koristiće se u daljim političkim naporima za njeno ukidanje. Zato je u ovom i svim sličnim predmetima Republika Srpska neuporedivo zainteresovanija strana od bilo kojeg imenovanog optuženog lica.

Kako će se veće u predmetu Jević i drugi konačno odrediti prema ovom prvorazrednom sudskom skandalu nešto je što tek predstoji da se vidi. Njemu ostaje mogućnost da nakon profesionalnog „vaganja“ svih relevantnih okolnosti izvede zaključak koji je najmanje opasan po kredibilitet suda, a to je da je svedok S-100 zapravo govorio istinu od samog početka a da je kasnije, iz nekih nerazjašnjenih razloga, odlučio da lažno optuži istražitelja Bajra Kulovca i njegovog šefa.

Pravu istragu u pozadinu tužilačke prakse koji su nam otkriveni zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti svedoka S-100 sada mogu da pokrenu i da efikasno sprovedu jedino organi Republike Srpske.

Republika Srpska mora hitno da obrazuje državnu komisiju koja će sakupiti sve raspoložive podatke i detaljno ispitati ovaj slučaj. Ona ima tu obavezu i radi sebe i radi optuženih, koji su njeni građani. Njihovo pravo na pravično suđenje bilo bi ozbiljno ugroženo ukoliko se ispostavi da su navodi svedoka S-100 u vezi pretnji tužilaštva tačni i da bi pretresno veće njegove kompromitovane izjave, koje on sada odlučno odbacuje kao rezultat ucene i prinude, moglo prihvatiti kao istinu i osloniti se na njih u svojoj konačnoj proceni.

Zatim, pošto postoji osnovana sumnja da svedok S-100 nije jedina dosadašnja žrtva ovakvih nečasnih metoda prikupljanja „dokaza,“ Republika Srpska mora da podstakne sve žrtve sličnih „priprema“ za svedočenje da se javno otkriju i da obelodane svoja iskustva pod pritiskom i ucenama organa tužilaštva Suda BiH. Podrazumeva se da se tim osobama prethodno mora dati čvrsta garancija od strane njihove države, Republike Srpske, da će oni biti apsolutno zaštićeni od eventualnih represalija i zastrašivanja sarajevskog suda i njegovih organa. To je jedina mogućnost da ti ucenjeni i preplašeni ljudi iz ruralnih sredina i uglavnom vrlo skromnog obrazovanja smognu građansku hrabrost da se jave i da ispričaju urbi et orbi na kakav se način piše lažna istorija i kako se stvara pseudopravni zapis ratnih događanja u Bosni i Hercegovini, posebno u Srebrenici.

Najzad, ovaj šokantan primer neprofesionalnog i nečasnog ponašanja opet dovodi u pitanje sam koncept učešća Republike Srpske u lakrdiji od pravosuđa gde se koriste metode kakve je svedok S-100 na javnom procesu u sudnici prošle nedelje opisao. Pri tome treba imati na umu nekoliko stvari. Pre svega, Državni sud BiH nije dejtonska ustanova predviđena mirovnim ugovorom ili aneksom tog ugovora koji funkcioniše kao ustav Bosne i Hercegovine. On je naknadno nametnut od strane visokog predstavnika u sklopu procesa prisilne centralizacije. Kao veštačka i nametnuta tvorevina, taj sud ne uživa podršku rukovodstva Republike Srpske.[1]

Da svoj posao obavlja na profesionalno prihvatljiv način Sud BiH bi se možda mogao pravdati kao de fakto korisna ustanova čak i da nije utemeljen na propisan način. Ali po svim ključnim parametrima Sud BiH deluje kao lokalna ispostava Haškog tribunala, čiji je klon. Slično kao Haški tribunal, on se karakteriše fokusiranjem na ratne zločine gde su žrtve pripadnici jedne zajednice dok skoro u potpunosti ignoriše zločine gde žrtve pripadaju drugoj. To je jasno ako se uzmu u obzir neaktivnost Suda kada je u pitanju procesuiranje krivaca za zločine u Dobrovoljačkoj ulici i Tuzlanskoj koloni 1992. godine i beskrajnost „istraga“ koje se u tim predmetima navodno vode. Ako uzmemo Srebrenicu kao drugi lakmus test dobijamo isti rezultat.

Pravu istragu u pozadinu tužilačke prakse koji su nam otkriveni zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti svedoka S-100 sada mogu da pokrenu i da efikasno sprovedu jedino organi Republike Srpske.

Dok se zločini za koje se smatra da su počinioci Srbi revnosno procesuiraju, još se nije procesuirao nijedan srebrenički zločin gde su Srbi bili žrtve. Pošto je u okolini Srebrenice uništeno i spaljeno oko 50 srpskih sela a u okviru pogroma koji su bili izvođeni iz „demilitarizovane“ enklave do 1.000 civila bilo je pobijeno nezainteresovanost Suda u vezi sa tim zločinima razumljiva je isključivo u okviru političkog zadatka da se, kada je Srebrenica u pitanju, asimetrija krivične odgovornosti nikako ne sme biti dovedena u pitanje.

To može da bude zadatak Suda, ali to svakako nije zadatak, niti je to obaveza, Republike Srpske da na svojoj teritoriji toleriše aktivnosti na takav način politički angažovane „pravde“, niti da joj dopušta da sistematski ugrožava integritet i bezbednost njenih građana.