Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Progon iz Užičke 15 - Ispovest Titove udovice (5)
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Progon iz Užičke 15 - Ispovest Titove udovice (5)

PDF Štampa El. pošta
Vladan Dinić   
četvrtak, 20. jun 2013.

Iz svog bračnog gnezda u Užičkoj 15, koje je sa Titom savijala punih 35 godina, Jovanka Broz izbačena je 30. jula 1980. godine. Iz kuće, u koju je ušla kao 22-godišnja devojka - oficir, po činu major, isterana je kao ucveljena i ponižena 56-godišnja udovica predsednika Tita.

Dogodilo se to dva meseca posle Titove smrti.

Jovanka Broz: Izbacivali su me po noći, na sporedan izlaz, pod vrlo ružnim okolnostima, silom. O tom ponižavajućem izgonu opširno sam pisala Predsedništvu SFRJ, Cvijetinu Mijatoviću, Dušanu Dragosavcu, Vladimiru Bakariću, Miki Špiljaku, Jakovu Blaževiću... Molila sam ih da shvate moju situaciju. Tražila sam pomoć, a od nekih nisam dobila ni odgovor. Argumentaciji koju sam tad iznosila nemam šta da dodam.

Evo kako je Jovanka Broz svoj problem predstavila Jakovu Blaževiću. Obraćajući mu se kao Titovom dugogodišnjem bliskom prijatelju i saradniku, koga je uvek i sama cenila i poštovala:

- Nekoliko dana posle Titove smrti došao mi je drug Krajger i saopštio tri stvari. Prva: da neću moći više ostati u kući u kojoj sam zajedno s Titom proživela punih 35 godina, jer će se ta kuća pretvoriti u Titov spomen - muzej; druga, da ne mogu dobiti Titovu penziju, već ili ličnu penziju pukovnika ili “izvanrednu penziju” po specijalnoj odluci Predsedništva; i treće, da će 23. maja doći komisija na čelu sa drugom Vojom Simonovićem i otvoriti Titove i moje zajedničke prostorije (te prostorije su bile zapečaćene odmah posle saopštenja o Titovoj smrti) i da će ta komisija u mom prisustvu uzeti Titovu arhivu.

o Komisija je radila nekoliko dana u Titovom kabinetu. Kad je došlo vreme da se pregledaju ormari, nastale su komplikacije?

Jovanka Broz: Tito je u te ladice odlagao svoje tekuće materijale, i ja sam tu stavljala svoju prispelu dnevnu poštu, kao i materijale vezane za vođenje kuće. Kad su neki članovi te komisije ugledali u tim ladicama fascikle s mojom poštom, nastala je prava jagma. U rukama svakog člana komisije, uključujući i tehničko osoblje, našle su se te fascikle. Došlo je do prave otimačine između mene i admirala Kostića za ta moja pisma. Nikada se do tada u svom životu nisam osećala nezaštićenom kao tada.

o Tu mučnu scenu prekinuo je Skendžić, izvinio Vam se i udaljio admirala Kostića?

Jovanka Broz: Uvređen, Kostić je prišao stolu za kojim je radio drug Drulović. I ja sam prišla tom stolu i u rukama Drulovića videla pismo druga Janka Smolea upućeno meni. Drug Smole imao je običaj da mi čestita rođendan i novu godinu. Videla sam Drulovića kako baca pismo na sto i čula ga kako govori:

 “Mi moramo videti dokle sežu te njene veze”.

o Narednog dana došla je komisija, ali bez Zvonka Kostića. Nastavila je da pregleda materijale?

Jovanka Broz: Odmah sam im rekla da je to materijal koji je meni bio upućivan, a odnosi se na program mojih dnevnih obaveza i već je mahom prošao kroz štampu. Reč je o informacijama o zemljama koje smo posećivali, o ličnostima s kojima smo se na tim putovanjima sretali i slično. Kad je drug Skendžić pogledao taj materijal zaključio je da nije interesantan za arhiv i da ga treba spaliti. Zamolila sam komisiju da mi ostavi malo vremena da sama pogledam svoju ličnu poštu koja se nalazila u čeličnom ormaru. Dala sam i alternativu - da mi dadu nekog ko će mi pomoći da sredim, odvojim i razvrstam poštu, i da onda komisija preuzme ono što smatra da je zanimljivo za arhiv...

o Predlog nije prošao?

Jovanka Broz: Tome se usprotivio general Pekić. Rekao je da su oni preuzeli sav pisani materijal Kabineta, pa čak i materijal koji se nalazio kod novinara Tiće Stanojevića. Tada sam ja rekla da sam privatno lice, da je to moj stan, da nisam bila u radnom odnosu i da imam pravo, kao i svaki drugi građanin, na nepovredivost moje privatne pošte. Komisija je otišla i ostavila taj materijal.

Dalje u pismu Blaževiću Jovanka Broz ovako opisuje 10. jul 1980. dan kada je u njenu kuću banula grupa nepoznatih ljudi predstavljajući se da su iz Pravne službe Predsedništva SFRJ.

Jovanka Broz: Oni su insistirali da prihvatim odluku Predsedništva o selidbi u privremeni smeštaj i o penziji. Čim sam njih ispratila, ušla je druga, veća grupa ljudi, zahtevajući od mene da otvorim svoje prostorije. Kada sam ih, zgranuta i potresena prethodnim razgovorima, molila da mi ostave malo vremena da se priberem i pronađem ključeve od čeličnog ormara u mojoj kancelariji, nisu hteli ni da čuju. Počeli su da obijaju vrata moje kancelarije. Tada sam tražila pismeni nalog, jer sam želela da vidim po čijem se naređenju to od mene zahteva. Jedan od njih, verovatno predsednik te i takve komisije, pokazao mi je svoju legitimaciju. Rekla sam da mi njegova legitimacija ništa ne govori, jer želim pismeni nalog za takav postupak.

U toku tog mučnog popodneva i večeri, koliko je trajala ta premetačina i zaplena, Jovanka je čula, da tog, kako kaže, “neprijatnog i osornog” oslovljavaju sa Nikolić.

Jovanka Broz: Obili su vrata prostorije ispred moje kancelarije, moj pisaći sto, čelični ormar. Naterali su me da im otvorim svoju spavaću sobu, preturali po mojim fiokama, po mojim najintimnijim sitnicama, pokupili su sve što su smatrali interesantnim. Zahtevali su od mene da im predam svoje papire, pisma, dokumentaciju, jednom rečju sve što je - napisano. Nisu pomogla moja uveravanja da su to moja lična pisma, čestitke, spisi, beleške, računi, čak i telefonski imenik. Sve su odneli. Ostala sam zgranuta, uvređena i bolesna u duši. Verujte mi, da mi je posle toga bilo fizički zlo. Legla sam u krevet u kome sam ostala punih 15 dana, dok me nisu podigli da bi me iselili.

o Dve nedelje posle tog upada kod Vas je došao Dragoljub Stavrev, tadašnji potpredsednik SIV?

Jovanka Broz: Rekao mi je da se u roku od tri dana iselim iz kuće. Ako ne postupite tako, nasilno ćemo Vas izbaciti.

o Čini se da je tada formirana još jedna državna komisija sa dr Gojkom Prodanovićem, zamenikom državnog tužioce?

Jovanka Broz: Dali su mi rok od dva dana da prikupim samo najneophodnije stvari i da se te stvari popišu. Treći dan je bio predviđen za pakovanje i selidbu. Skupila sam nešto odela, nešto posuđa i neke sitnice sa stola. Pola kuće ponovo je bilo zapečaćeno i ja tamo nisam imala pristupa. Drug Prodanović me je “prijateljski savetovao” da uzmem najnužnije. Bila sam fizički i psihički iscrpljena... Činjenica da sam na taj način bila prisiljena da se iselim iz kuće u kojoj sam sa Titom provela sve te godine, i to tako bolno, neposredno posle njegove smrti, da napustim krug u kome on večno počiva, dojmila me se kao još jedna smrt.

O svojoj penziji, u pismu Jakovu Blaževiću, piše:

Jovanka Broz: Ja sam vezala svoju sudbinu za tog čoveka (Tita). Svaki njegov i moj pokret bio je pod budnim okom javnosti. Uvek sam se trudila da ostanem u senci, da budem u drugom planu. Pa ipak, podnosila sam udarce, možda više od bilo koje druge žene. Delila sam s njim njegove velike i brojne brige, slušala o njegovim neuspesima i sumnjama. Videla sam i osećala koliko mu je na mahove bilo teško. U takvim trenucima ja sam nastojala da na neki način amortizujem udarce koji su mu bili namenjeni, da ga poštedim bar sitnih briga i problema. Nije bilo lako biti Titova žena. I zato mislim da sam njegovu penziju zaslužila. Ova penzija, koja mi se tako uporno podmeće, nije bazirana ni na kakvom finasijskom dokumentu, nije izračunata po osnovu Titove plate, niti njegovih ukupnih primanja poslednjih 10 godina, već je doneta po odluci Predsedništva.

o Kolika Vam je sada penzija?

Jovanka Broz: Bogami, slaba.

o Da li čitate novine?

Jovanka Broz: Sad su novine skupe. Kupim i po neki nedeljni list.

Tito nije bio čovek na koga bi žena mogla uticati, naročito kada se radi o politici

Jovanka Broz: Čudim se otkuda potiču sve laži i klevete koje se ovih poslednjih nekoliko godina uporno i s nesmanjenom žestinom šire o meni. Sad već više ne znam koliko ih ima, i kakve su. Jedno vreme su govorili da vršim negativan uticaj na Tita, zapravo na politiku koju on vodi. Tito nije bio čovek na koga bi žena mogla uticati, naročito kad se radi o politici. Optuživali su me i klevetali da se borim za vlast. Sve moje ambicije bile su usmerene samo kako bih mu jedino mogla pomoći - obavljanju svakodnevnih obaveza. U našoj zemlji postoji Ustav i zakon. Ni po jednom od njih nisam mogla doći na vlast. U poslednje vreme optužuju me da smetam Titu na poslu. Ja sam s njim godinama živela i nikad nisam primetila, niti je on to ikada nagovestio, da mu moje prisustvo teško pada. Naprotiv, kad se desilo da nisam bila uz njega bar jedan dan, insistirao je da se odmah vratim. Radi toga, ja nisam ni sama putovala, niti sam imala svoje društvo. Njegove drugove smatrala sam za svoje.

(SUTRA: Život pod kontrolom)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će u narednih godinu dana u Srbiji biti održani novi parlamentarni izbori?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner