"Pravda" u Sarajevu

Pre nego što se čitaoci namršte na ovaj očigledan oksimoron, da pojasnimo. Suđenje Kosu i drugima (Kojiću, alijas Savanoviću, Golijanu i Goronji) pred Sudom Bosne i Hercegovine u Sarajevu jeste bilo farsično, ali kazna ako je bila nepravedna, to je zato što je isuviše blaga. Naime, Franc Kos i Zoran Goronja dobili su po 40 godina, Stanko Kojić (alijas Savanović) 43, a Vlastimir Golijan 19 godina. Te kazne usledile su za, kako je veće pod predsedništvom sudinice Mire Smajlović konstatovalo, ubistvo „800 muškaraca i dečaka“ na farmi Branjevo kod Pilice 16. jula 1995. Samo toliko za tako strašan zločin? Šta se kuva u Sudu BiH i odakle on prima svoje operativne signale?

Da, pre svega, taksativno navedemo glavne tačke izlaganja sudinice Smajlović. Ona je 15. juna samo iskoristila priliku da optužene proglasi krivima i da im izrekne kaznu, a ako je neko radoznao u vezi sa rezonovanjem sudskog veća u ovom predmetu moraće da sačeka još pet do šest meseci dok veće (valjda posle godišnjeg odmora) ne napiše svoju presudu. Čitaoci, čak i pravni laici, postaviće logično pitanje: kako iko (tužilac ili optuženi) može da uloži žalbu ne znajući po kom osnovu je sudsko veće izvelo svoje zaključke? Dobro pitanje, ali u Sarajevu vrlo deplasirano.

Osnovne tačke iz izlaganja sudinice Smajlović u petak 15. juna (nije izvesno kako bi taj nastup trebalo po protokolu nazvati; u Americi to bi odgovaralo sentencing hearing, ali takvog ročišta za izricanje kazne tamo ne može biti u odustvu napisane i obrazložene presude) jesu sledeće:

(1) Optuženi su proglašeni krivima za učešće u „široko rasprostranjenom i sistematičnom napadu“ na „bošnjačko civilno stanovništvo“ u srebreničkoj enklavi. To stanovništvo veće procenjuje na „do 40.000“, a broj „pogubljenih muškaraca i dečaka“ na „više od 7.000“.

(2) Zločin se kvalifikuje kao „zločin protiv čovečnosti“ i odbacuje se kvalifikacija genocida.

(3) Optuženima se imputira „da su svesni napada i da njihove radnje čine deo tog napada“ i da su optuženi „vršili progon civilnog bošnjačkog stanovništva... na etničkoj osnovi, uključujući lišavanje života“.

(4) Operativno, zločin počinjen 16. jula 1995. bio je izvršen „između 10 i 15 časova“, a imao je za posledicu „pogubljenje 800 Bošnjaka“. 

Da zbrka bude veća, audio-snimak ročišta koji se nalazi na sajtu Suda BiH[1] ne sadrži potpuno iste informacije kao i medijski izveštaji iz suda, na primer tekst Asošijeted presa.[2] Novinske agencije javljaju da je sudinica Smajlović obrazložila odbacivanje genocida time što su optuženi zločin izvršili za novčanu nagradu, a ne iz genocidne namere, ali taj deo se ne čuje na zvaničnom audio snimku koji je Sud postavio.

Kako god, izgleda da Sud BiH u Sarajevu – kako bi se to u Americi reklo – just can’t get it right, pa čak i kada je kazna koju izriče načelno ispravna. Da pođemo redom.

Kako je moguće da optuženi pripadnici grupe koji odgovaraju za u suštini isto krivično delo, u kojem su učestvovali na u suštini isti način, dobiju kazne u rasponu od 24 godine, između 19 i 43 godine zatvora? Taj raspon je neobjašnjiv i ne uliva poverenje da se sudsko veće rukovodilo nekim racionalnim osnovom kada je izricalo kazne. Racionalni osnov je ključna komponenta pravičnog suđenja kada je u pitanju politika kažnjavanja. Zatim, šta će se sada dogoditi sa pojedincima u sličnom položaju u drugim predmetima (slučaj Stupar dolazi na um) kojima jeste bio pripisan genocidni umišljaj i koji su bili osuđeni u skladu sa time, a čija se svest ne može bitno razlikovati od osuđenih za Pilicu? Da li će njihove kazne biti preispitane u svetlu novih zaključaka? Treće, temeljne činjenice u vezi sa zločinom u Pilici sada su izmenjene, i to samovoljno i bez ikakvog objašnjenja. Kakva je nova metodologija brojanja bila korištena da se prethodno prihvaćeni broj žrtava u Pilici sa 1.200, što je do sada za Pilicu važilo kao standardna cifra na svim srebreničkim suđenjima i u Hagu i u Sarajevu, smanji na 800? Zašto ne objaviti cifru od 500 ili 350, ili neku drugu?

Ovo je izuzetno bitno zato što integritet sudskog procesa u velikoj meri zavisi od odgovora na pitanje kako je 400 ljudi sa donedavnog spiska žrtava tako volšebno isparilo? Ko je i kako žrtve prebrojavao, pogotovo ako se ima u vidu da je na licu mesta u Pilici ekshumirano između 115[3] i 124[4] ljudi. Raskorak je zaslepljujući. Materijalni dokazi govore jedno, a proizvoljne cifre koje lansiraju tužilaštva BiH i Haškog tribunala, i koje usvajaju sudska veća na oba mesta, sasvim su drugačije. Zašto cifra koja odražava broj pronađenih posmrtnih ostataka na mestu pogubljenja nije usvojena kao osnov za izricanje kazne? Sve mimo toga je proizvoljno i politički motivisano. Čak i da jesu bili korišteni dokazi sa lica mesta koji ukazuju na mnogo manji broj streljanih, optuženi ne bi nimalo bolje prošli a proces bi bio neuporedivo ubedljiviji.

Vredan je pomena jedan od rezultata smanjenja broja pogubljenih zarobljenika sa 1.200 na 800, dok vremenski okvir streljanja – po eksplicitnom zaključku sudinice Smajlović koji se na tonskom zapisu čuje – ostaje isti kao do sada: od 10 do 15 časova, ili ukupno pet sati. Da podsetimo da je na osnovu svedočenja „krunskog svedoka“ Dražena Erdemovića bugarski analitičar Žerminal Čivikov izračunao da kada bi 1.200 ljudi trebalo streljati u grupama od po deset u vremenskom periodu od pet sati – kao što je svedok-saradnik Tužilaštva Erdemović tvrdio – to bi ostavilo po 2,5 minuta za streljanje svake grupe. Po zaključku Čivikova, to je fizički nemoguće. Sa volšebno smanjenim brojem žrtava, streljački stroj bi umesto 2,5 dobio 3,75 minuta po grupi da odradi svoj posao. Da li to sada postaje moguće? Neka čitaoci odluče.

Uzgred, tokom suđenja sudinica Smajlović i kolege čuli su ocenu vojnog veštaka Tužilaštva Haškog tribunala, Ričarda Batlera, da su priprema i izvršenje napada VRS u junu i julu 1995, sa ciljem razdvajanja enklava Srebrenice i Žepe, predstavljali potpuno legitimnu vojnu operaciju, nezavisno od kasnije počinjenih zločina. Odakle, onda, Smajlovićki ideja da se radilo o „široko rasprostranjenom i sistematičnom napadu“ na bošnjačko civilno stanovništvo? Civilno? Bio sam pod utiskom da se u enklavi nalazila 28. divizija Armije BiH sa brojnim stanjem od 5.000 naoružanih boraca. Da li je veće čulo za tako nešto? To su neki od razloga zašto nam je potreban tekst presude gospođe Smajlović i očekujemo ga čim se bude vratila sa mora.

Način izricanja kazne u predmetu Kos i drugi pred Sudom BiH u punoj meri odražava političku zavisnost, neprofesionalnost i neozbiljnost tog suda. Pred njime, vi se nemožete nadati procesno pravednom suđenju čak i kada je kazna okvirno prikladna. Sarajevskoj pravdi i Bog i Alah su odavno rekli: laku noć!