Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Politički korektna cenzura u Vankuveru
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Politički korektna cenzura u Vankuveru

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
ponedeljak, 21. februar 2011.

Srpska javnost, ili bar onaj njen deo koji čine vernici ili lokalni NVO poverenici zapadnih demokratija, trebalo bi da budu u toku incidenta koji je pre nekoliko dana nastao na Univerzitetu Britanske Kolumbije u Vankuveru, Kanada.

 

Naime, na tom univerzitetu više obrazovanje stiče oko 500 studenata srpskog porekla i, kao što je na većini severnoameričkih kampusa normalna stvar, oni imaju svoje udruženje. To udruženje srpskih studenata uputilo je poziv istoričaru dr. Srđi Trifkoviću da 24. februara na kampusu održi javno predavanje na temu „Balkan: neizvesne perspektive jednog nestabilnog regiona.“ U principu, sa predavanjima ove vrste ne bi trebalo da ima ikakvih problema. Studentske organizacije koje se okupljaju po etničkom ili bilo kakvom drugom principu slobodne su da na univerzitet pozivaju govornike po svom izboru.

Ovaj slučaj postao je izuzetak zato što se radilo o predavaču profila dr. Trifkovića. Moglo bi se postaviti pitanje, zašto bi neko stavio primedbu na nastup jednog istoričara, sa očiglednim ličnim i profesionalnim vezama sa područjem Balkana, da studentima govori na temu tog regiona? Dobro pitanje! Kako saznajemo iz protestnog pisma[1] koje je izazvalo ovu krizu, a koju je predsednik Bošnjačkog instituta za proučavanje genocida u Kanadi, Emir Ramić, uputio rektoru Univerziteta, Stefanu Tupu, razlog za primedbu su stavovi dr. Trifkovića u vezi sa Srebrenicom. Konkretno, njegovo javno nepristajanje da usvoji zvaničnu sarajevsku verziju tih događaja koja se temelji na tezama da su srpske snage u Srebrenici streljale 8,000 bošnjačkih zarobljenika i da to predstavlja genocid. Činjenica da Srebrenica uopšte nije bila ni predviđena kao jedna od tema Trifkovićevog predavanja za primedbodavce je irelevantna. Dovoljno je da je njegovo mišljenje različito od njihovog po jedinom pitanju koje je njima bitno. To ga automatski svrstava u red moralno-politički nepodobnih i diskvalifikuje ga za bilo kakvu javnu delatnost, a čitaoci srednjeg uzrasta i naviše, koji se sećaju socijalističkog perioda, odmah će shvatiti o čemu se i o kakvom se mentalitetu ovde radi.

Da, ali sada će me čitaoci podsetiti da je lokus radnje koju opisujem Kanada 2011. godine, a ne Jugoslavija pod Brozom pre trideset godina ili više. Tačno, ali ako su bitne razlike nekada postojale, one se očigledno sada ubrzano smanjuju.

I to baš i jeste jedna od poenti ove zabrinjavajuće priče.

Ovde je u pitanju, pre svega, primer jednog procesa koji je na Zapadu prisutan već dvadesetak godina, ali čiji se odvratan zadah sve više oseća i u Srbiji. To je nametanje normi takozvane „političke korektnosti.“ Kada se uzme u obzir da taj proces u „zapadnim demokratijama“ traje već dve do dve i po decenije, to znači da se i hronološki po svom začeću on poklapa sa genijalnom intuicijom DŽordža Orvela koju je ovaj britanski pisac artikulisao u svom čuvenom romanu „1984. godina.“

Kakav nam se društveni sistem nagoveštava u „1984“? Ukratko, to je jezivi prikaz jednog totalitarnog društva gde je represija dostigla vrhunac i gde se sve, i istina, i moral, i istorija, apsolutno sve, nalazi u službi dnevne politike Velikog Brata.

Naravno da ne bi trebalo preterano dramatizovati incident u Britanskoj Kolumbiji, pre svega zato što još ne znamo kako će se završiti, ali takođe bi bilo velika greška podcenjivati njegov značaj. Primer (za sada samo pokušaja) represije o kome je ovde reč predstavlja kockicu u represivnom mozaiku političke korektnosti i zato svi, kojima je stalo do slobode, imaju obavezu da na to odreaguju.

Mi još ne znamo krajnji ishod i kako će rektor Tup na kraju presuditi. To jeste bitno zato što dr Srđa Trifković ima neosporno pravo da govori, srpski studenti u Vankuveru imaju neosporno pravo da ga pozovu, i sva zainteresovana univerzitetska i šira javnost ima neosporno pravo da ga čuje. Ali pored toga potrebno je istaći još nešto. Pre nametanja kodeksa političke korektnosti, dakle pre dvadesetak i više godina, gospodinu Ramiću ne bi palo na pamet da pokuša da diktira ko sme, a ko ne sme, da govori na jednom univerzitetu. Jako je važno da se to istakne zato što smo od nametanja te opake doktrine skoro zaboravili kako su izgledali svet i život pre toga. Ali pisac ovih redova se jako dobro seća. Ja sam išao na Čikago univerzitet gde su koncepti koje smo mi zvali „akademska sloboda“ i „život uma“ (the life of the mind, to je jedna tipična deviza mog univerziteta, i često se pitam da li je danas još iko koristi), bili svetinje. Jedan anonimus kalibra Emir Ramića uopšte se ne bi ni usudio da nekoj ozbiljnoj akademskoj ustanovi uputi tako drsko pismo, sa još bezobraznijim zahtevom! Kako se vremena menjaju, zar ne?

Drugo, čak i da je nekom tadašnjem anonimusu palo na pamet da nešto slično učini, on bi odmah od univerzitetskog rukovodstva na učtiv ali kategoričan način dobio po njušci. Nikakvog problema u vezi sa predavanjem ne bi bilo niti bi bilo neizvesnosti, kao sada, da li će ono biti dozvoljeno ili ne.

Treće, da težište ovog pitanja koje je nastalo u Vankuveru sada prenesemo u Beograd, radi se o sledećem. Da li posle četrdesetogodišnje mračne diktature srpska javnost želi da joj se nesloboda opet vrati, možda u malo suptilnijem, ali u suštini podjednako ropskom obliku? U konkretnom slučaju političke korektnosti, radi se naravno o intelektualnom ropstvu. Da li je ta vrsta slobode ljudima u Srbiji bitna? Ili im je bitnija ona druga strana, materijalna? Samo da se podsetimo šta je pre dvesta godina rekao jedan od otaca-osnivača Amerike, Bendžamin Frenklin: „Oni koji bi žrtvovali slobodu za materijalnu sigurnost, ne zaslužuju da imaju ni jedno ni drugo.“ Ovome bi se samo još moglo dodati da će takvi sigurno biti lišeni i jednog i drugog.

Šta je „politička korektnost“? To je dobro pitanje, i činjenica da mi na njega ne možemo da pružimo jednostavan i spreman odgovor samo služi kao dodatni dokaz orvelovskog porekla tog opakog koncepta. Politička korektnost se skoro neprimetno ušunjala u svest ljudi i u praksu zapadnog društa negde krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Niko ne zna tačno ko je taj koncept smislio; on se volšebno pojavio i ubrzo su ga skoro sve zapadne ustanove prihvatile i počele su da ga primenjuju.

Ali pored neizvesnosti iz čije je laboratorije politička korektnost potekla, možda je još važnije na koji način taj pojam funkcioniše. To je jedan neformalan kodeks mišljenja i ponašanja koji se odlikuje fenomenalnom elastičnošću. Tu utvrđenih i jasno formulisanih pravila – nema. Da se izrazimo pravnim jezikom, u domenu političke korektnosti vlada potpuna pravna nesigurnost. Vi nikada ne znate unapred šta bi mogli reći ili učiniti što će kao posledicu izazvati da se na vas sruči bes nemilosrdnih supervizora političke korektnosti. Po svemu sudeći, to upravo i jeste ideja iza svega toga. Jer ako nema jasnih pravila, kao što se na primer u krivičnom pravu tačno zna šta se ne sme, onda u domenu političke korektnosti vlada potpuna neizvesnost i vi nikada ne možete predvideti šta bi vas moglo izložiti javnom linču. Vi nikada niste načisto kakva su vam mišljenja i kakve vrste ponašanja zabranjeni. Možete uzeti kao literarni obrazac, ili predskazanje, ove pojave Orvela ili Kafku, sasvim je svejedno. Rezultat je isti: u takvoj situaciji većina ljudi će izabrati da bude društveno pasivna i da ćuti. To upravo i jeste ono što odgovara totalitarnim kreatorima ove doktrine. Politička korektnost je normalizacija intelektualnog zastrašivanja svih koji bi da samostalno misle.

Na kraju vredi napomenuti da Ramićev celokupan argumenat za „zabranu“ predavanja počiva na činjenici da predavač odbacuje politički korektnu verziju događaja u Srebrenici. Međutim, ni u Kanadi niti u kojoj bilo drugoj zapadnoj demokratskoj državi, ne postoji zakon kojim se zabranjuje različito mišljenje po tom pitanju i javno iznošenje takvog mišljenja. Dakle, neformalna pravila ne samo da se neprimetno uzdižu na nivo pozitivnih zakonskih propisa, već se izdižu iznad njih. Pametnom je ovo dosta. Staljinov ustav bio je najliberalniji i najdemokratskiji na svetu, ali svi znaju da su prava pravila igre, po kojima je sistem stvarno funkcionisao, bila sasvim drugačija i to je svakom građaninu Sovjetskog Saveza bilo kristalno jasno. Svaki Rus koji bi naivno pokušao da iskoristi svoja formalna ustavna prava, ignorišući neformalna pravila igre, završavao je u Arhipelagu Gulagu.

Zato je moje pitanje čitaocima sledeće: da li vi želite da opet živite kao beslovesni mravi pod jednim sistemom gde vaše dostojanstvo i sloboda ne znače apsolutno ništa? I to posle kratkotrajnog i vrlo uslovnog „oslobođenja“, nakon skoro pola veka provedenog pod istočnom varijantom tog sistema?[2]

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će preuzimanje vlasti u Avganistanu od strane talibana dovesti do prelivanja krize u okolne zemlje?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner