Političari, voljno!

Cilj svakog rata je pobeda i uspostavljanje trajnog mira. Da li je to moguće na prostorima bivše Jugoslavije bez suštinskog pomirenja, u kome će učestvovati i veterani sa ovih prostora? Neophodno je ubrzano uspostavljanje dijaloga i saradnje veterana, uz međusobno uvažavanje i poštovanje različitosti.

Stereotipi o ratnim veteranima koji postoje u delu intelektualne elite i nipodaštavanje žrtve koje su ti ljudi i njihove porodice podneli u teškim vremenima za svoj narod, doveli su do toga da se pitanje veterana tretira kao marginalno.

Kao učesnik u sukobima na tlu bivše Jugoslavije imao sam priliku da se uverim u sve strahote, patnje i stradanja svog i drugih naroda na ovim prostorima. Shvatio sam sve greške tadašnjih političkih elita, ali i neophodnost da se te greške prevaziđu na svim stranama.

Samo iskrenim pristupom i poštovanjem dojučerašnjih protivnika, poštovaćemo i sebe i sve žrtve svog naroda. Više nije važno ko je prvi počeo rat i da li je to bila neka igra velikih sila (a šta nije?), već je stvar ko će od nas koji smo sve te strahote preživeli prvi iskreno pružiti ruku pomirenja.

Ja sam Srbin i ne želim da kao neke ,,babe i dede“ iz takozvanih nevladinih organizacija blatim svoj narod zarad šačice dolara ili ne znam čega već, nego da omogućim našoj deci da ne dožive strahote koje se na ovim prostorima već više decenija dešavaju.

Kako to postići?

Teško, ali moramo da počnemo.

Pored političkog pomirenja i raznih izvinjenja jednih drugima (što je bilo potrebno), moramo da stvorimo priliku da se sretnemo, da jedni druge pogledamo u oči i počnemo da lečimo rane u glavama raznih patriota kojima je krv sopstvenog naroda najveći izraz patriotizma.

Moramo da izbijemo argumente nesposobnim tapijašima na rat u vojsci, policiji, državnom aparatu i privredi, koji jedini to koriste, a mi gubimo.

To ćemo postići izražavanjem poštovanja i iskrenim dijalogom, a samim tim i stvorićemo uslove da oni postanu nepotrebni. Tako ćemo sačuvati nas, naše porodice, našu državu i osigurati bolju budućnost.

Na ovim prostorima već vekovima žive razni narodi. Rađaju se, žive i umiru, smatrajući tu zemlju svojim domom. Da li je Srbin, Hrvat, Bošnjak ili neko druge nacionalnosti zbog toga kriv i treba da snosi posledice? Ne, ali treba da i taj neko od navedenih poštuje zakon i norme koje važe u civilizovanom svetu.

Izvinjavam se svim majkama, ženama, deci koji su izgubili nekoga od svojih najbližih i molim ih da oproste i nama i žrtvama i da svoju tugu i bol koji su neizbrisivi pokušaju da ublaže našim iskrenim kajanjem i daju šansu budućnosti.

Veteranska organizacija je svesna svih istorijskih, kulturnih i materijalnih problema na ovim prostorima. Svesni smo da samo profesionalizmom, povećanjem lične odgovornosti i tolerancijom možemo da doprinesemo svojoj državi, regionu da što brže ostvarimo zadate ciljeve i priključimo se Evropskoj uniji.

Ne želimo da u svojoj zemlji budemo tretirani kao socijalni slučajevi ili kao neki ludaci koji ne znaju šta rade. Želimo da na odgovarajući način budemo tretirani i poštovani, jer smo to uvažavanje u ogromnoj većini zaslužili. Pojedince među nama, koji su sukobe na ovim prostorima shvatili kao lični rat i ogrešili se o pravila rata i zakone (a da to bude dokazano) najoštrije osuđujemo.

Nadam se da ovaj tekst čitaju i naši dojučerašnji protivnici, a sada ljudi koji dele slične probleme u svojim državama i koji žele da iskreno porazgovaramo i dođemo do zajedničkog rešenja, uz puno poštovanje svih naših različitosti. Želim da nam se jave i da to bude prvi korak ka suštinskom pomirenju.

To moramo da uradimo, jer nam na ovim prostorima predstoji drugačija borba pod drugim okolnostima, gde ćemo opet biti braća i boriti se protiv zajedničkog neprijatelja.

Integracije su budućnost.

Neka zajedništvo bude naš cilj, jer samo tako ćemo sačuvati mir našim mrtvima i dati mogućnost našoj deci i unucima da vole i da budu voljeni.

Prezrenosti i prezira je bilo dosta!

Molim nadležne organe moje zemlje da stanu iza ove ideje i dokažu da nije sve politika.

Političari, voljno!