Kriza u Vojvodini

Pitanje statusa Vojvodine pokrenuto Predlogom Statuta Vojvodine treba posmatrati u širem kontekstu od uobičajenog, jer se radi o nizu međusobno povezanih događaja. Kontekst je raspad SFRJ. Za raspad SFRJ najodgovornija je najmoćnija država na svetu – Sjedinjene Američke Države (naravno, odgovornih ima još). Ovo nije pretpostavka, već činjenica koju ne treba dokazivati. Svi kasniji tragični događaji na ovim prostorima potvrđuju ovu tvrdnju. Jednostavno, SAD su odlučile da značajno povećaju svoj uticaj i da ostvare svoje interese na ovom prostoru. Posle Drugog svetskog rata SAD su širom sveta ostvarivale svoje interese na mnogo načina: (u ovoj prilici ću izuzeti ekonomske načine) mešanjem u unutrašnje poslove država, postavljanjem marionetskih režima, obaranjem legalno izabranih vlada, izazivanjem ratova, naoružavanjem svojih miljenika, vođenjem ratova širom planete, pod izgovorom da štite svoje interese, uglavnom uz angažovanje i svojih kopnenih trupa, gotovo uvek uz masovna bombardovanja mnogih država tokom decenija.

Treba podsetiti da su SAD jedine upotrebile atomsko oružje i to dva puta. Takođe, SAD (ni kao država, niti pojedinci), nikada nisu odgovarale za ratne zločine koje su počinile širom sveta. SAD nisu odgovorale za milione ljudi čije živote su okončale, računajući i upotrebu atomskih bombi. Nikada nismo dobili odgovor na pitanje da li je ubistvo 220 000 ljudi u Hirošimi i Nagasakiju uopšte zločin? Da li je to genocid? Odgovor na oba pitanja je naravno potvrdan. Zbog čega onda SAD nisu odgovarale za te ratne zločine i genocid? Primenjuju se sramotni dvostruki standardi jer, pobogu, ko sme da pozove na odgovornost najmoćniju državu na planeti? Gotovo niko u svetu, zvanično, ne govori o tome, gotovo da uopšte nije dozvoljeno govoriti i američkim ratnim zločinima, niti nazivati zločinačka dela SAD – zločinima, a kamoli tražiti da SAD odgovaraju za milione života koje su oduzele. Odgovorne su, između ostalog, za smrt 2,8 miliona ljudi u Koreji, procene za Vijetnam se kreću od 1,5 do 5 miliona, i milion ljudi u Iraku. SAD imaju toliku moć da otklone čak i pomisao da su počinili zločine i da za njih treba da odgovaraju. Teško je ne podsetiti se da su SAD od 24. marta do 10. juna izvršile neizazvanu agresiju na našu zemlju, koju su bombardovale 78 dana, lišile života više od 3500 ljudi , ranile 10 000 ljudi, oštetile ili uništile 7643 kuće, 300 škola, 53 bolnice, 50 crkava ili spomenika, 37 mostova, i mnoštvo drugih infrastrukturnih objekata, da se posledice agresije vide i danas, da su koristile zabranjeno oružje (bombe sa osiromašenim uranijumom i kasetne bombe) i da porast malignih bolesti u Srbiji, od 1999. godine, iznosi 40%. SAD su 1994. godine bombardovale i Republiku Srpsku i tamo, takođe, izazvale mnogobrojne žrtve i štete. SAD su izazvale i podržale raspad SFRJ. Izazvale su i podržale raspad SCG, osamostaljenje Crne Gore i otcepljenje Kosova i Metohije, a ovim poslednjim su dokazale tvrdnju da je agresija 1999. godine izvršena samo pod humanitarnim izgovorom, a sa stvarnim ciljem stvaranja još jedne albanske države. Sve ovo su opšte i dobro poznate činjenice.

Sasvim je logično da SAD žele da izazovu i podrže secesiju Vojvodine. U ovom trenutku steklo se nekoliko okolnosti koje im idu na ruku. Prvo, u Srbiji je na svim nivoima jednoobrazna vlast, vlast Demokratske stranke i njenih satelita, vlast predsednika Srbije i istovremenog predsednika DS-a. Uz to, ta vlast je nametnuta Srbiji (alternativa toj vlasti je bila dogovorena, ali brzo osujećena ) stvaranjem neprirodne koalicije DS, SPS i patuljastih ikebana stranaka, uz podršku LDP. Tu vlast su otvoreno nametnuli/instalirali američki ambasador i domaći tranzicioni oligarsi-bogataši, uz podršku EU (mnogima su obećani unosni poslovi i skidanje sa američkih crnih lista). Amerikancima sasvim podobna vlast u Srbiji, konačno je instalirana tek sada, posle poslednjih izbora i posle više prethodnih pokušaja. Instalirana je po onom metodu kojim su SAD instalirale vlasti u Ukrajini, Gruziji, Crnoj Gori, lažnoj državi Kosovo, BiH Federaciji...(govorim samo o bližoj prošlosti i relativno bliskom okruženju). Druga okolnost je to što je po novom Ustavu Srbije neophodno doneti novi Statut Vojvodine. Treća okolnost je da u samoj Pokrajini Vojvodini od 1990. godine postoji ekstremistička, separatistička organizacija, stranka – LSV, koja je odavno zatrovala politički prostor, ne samo Vojvodine, propagiranjem iracionalnih, istorijski i ekonomski neosnovanih separatističkih tendencija. Četvrta okolnost, na koju SAD računaju je višenacionalni karakter Pokrajine Vojvodine. Na ovom prostoru SAD ponavljaju svoje metode. Sličnosti su potpune. Svaki put kad SAD zaključe da su zaklopile jednu stranicu razbijanja ovog prostora – otvaraju novu (Slovenija, Hrvatska, BiH, Makedonija, Crna Gora, Kosovo...). Po njima, sada je na dnevnom redu Vojvodina (mada pitanje Raške oblasti mogu da otvore kad god žele). U pokrajinskoj skupštini koalicija „Za evropsku Vojvodinu„ (čitaj DS) sama ima većinu i bez LSV i stranaka manjina, tako da to telo predstavlja institucionalni generator separatizma. Sam predlog Statuta je i potekao iz DS (a to ta stranka vešto krije) ali su njegovi glavni promoteri lideri LSV i pojedinih manjinskih stranaka i tek pojedinci iz DS (Pajtić, Elezović...).

Predlog Statuta Vojvodine je višestruko protivustavan. O tome su svoj sud izrekle dve parlamentarne stranke u obliku sveobuhvatnih pravnih analiza (DSS u septembru 2008. i SNS u januaru 2009). Ovde ću sabrati sve protivustavnosti Predloga Statuta Vojvodine. Napomenuću da Statut Vojvodine spada u podzakonska akta. Predlog Statuta Vojvodine (PSV) ima brojne neustavne odredbe kojima se dovodi u pitanje teritorijalno jedinstvo i ustavno-pravni poredak Republike Srbije. Najznačajnije protivustavne odredbe su sledeće:

- član 1. na neustavan način određuje položaj Vojvodine u odnosu na Republiku Srbiju ( kršenje članova 181. i 182. Ustava),

- član 3. na neustavan način određuje teritoriju Vojvodine (protivno članu 182. Ustava),

- član 11. na nezakonit način reguliše pitanje imovine Pokrajine,

- član 16. protivno Ustavu predviđa međunarodne odnose Pokrajine,

- član 17. predviđa postojanje VANU (Vojvođanske akademije nauka i umetnosti) što je u suprotnosti sa članom 183. Ustava,

- član 19. predviđa da akta APV imaju karakter zakona što se kosi sa članovima 185,186. i 195. Ustava,

- čitavo poglavlje III (članovi 27-32) koje govori o nadležnostima APV je suprotno članu 183. Ustava,

- član 63. koji predviđa da Vojvodina samostalno ubira prihode i određuje način sticanja prihoda se kosi sa članom 184. Ustava,

- član 34. PSV je protivzakonit, jer je bankarski sistem u nadležnosti Republike i ne može se uređivati Statutom već zakonima,

- član 36. koji predviđa da APV predlaže mrežu sudova na svojoj teritoriji je suprotan članovima 143,153,164. i 172. Ustava koji kaže da su sve nadležnosti u oblasti sudske vlasti u isključivoj nadležnosti Srbije,

- član 26. koji određuje službenu upotrebu jezika je direktno suprotan članu 10. Ustava koji predviđa da se to pitanje reguliše zakonom, a ne podzakonskim aktom,

- član 10. PSV koji predviđa glavni grad APV, je potpuno suprotan Ustavu (članu 189), Zakonu o lokalnoj samoupravi i Zakonu o teritorijalnom uređenju.

Postoje i mnogobrojne druge odredbe Predloga Statuta Vojvodine koje nisu u potpunosti usaglašene sa Ustavom – ima ih još 6 i suprotnosti su sa još 14 članova Ustava. Predlog Statuta sadrži i odredbe koje su sa ustavno-pravnog aspekta moguće, ali stvaraju privid državnosti APV. To su odredbe o pokrajinskoj vladi, organima pokrajinske uprave, pokrajinskim upravnim okruzima, nacionalnoj ravnopravnosti i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava. Predlog Statuta Autonomne Pokrajine Vojvodine koji je sačinila DS, a usvojila vladajuća koalicija u Skupštini Vojvodine ima 23 člana suprotna Ustavu i zakonima i krši 30 članova Ustava.

Kako stoji stvar sa podrškom Predlogu Statuta u Skupštini Srbije? Što se parlamentarnih stranaka tiče, DSS, SRS, SNS, NS i JS su izrazito protiv ovog Statuta. Predsednik SPS je pre nekoliko nedelja izjavio da „SPS neće glasati ni za šta što bi kršilo Ustav“ i da je u „SPS odavno javno iskazao svoje nezadovoljstvo predlogom Statuta“. Međutim, nije sigurno da li je ovo konačan stav SPS, s obzirom na podršku koju je više meseci Statutu upućivao prvi čovek SPS-a u Vojvodini. Svoje protivljenje su iskazali i mnoge nevladine organizacije, udruženja, ugledni pojedinci, pravnici i profesori univerziteta. Reakcija je očigledno iznenadila vladajući režim (koji je pogrešno procenio da je javnost dovoljno uspavana – anestezirana njegovim šupljim marketinškim mantrama ), režim samozavaran sopstvenom neograničenom vlašću (to se zove gubljenje veze sa stvarnošću). Za predlog Statuta su se izjasnili LSV, LDP, stranke manjina, G17 plus (Ivana Dulić-Marković) i dobro poznate nevladine organizacije tzv. druge Srbije. Jedino nije jasan stav tvorca Statuta – predlagača – Demokratske stranke. Vrh te stranke, najpozvaniji da se o tome izjasni, gromoglasno ćuti (isprazni i uopšteni stavovi predsednika Srbije nisu prihvatljivi, jer on treba da se izjasni o konkretnom Predlogu Statuta čiji je predlagač stranka čiji je on predsednik!). Kad pominjem Demokratsku stranku, treba istaći da je ona ta koja, barem u poslednjih osam godina u vlasti, a time i u političkom životu, održava LSV. Liga je najomiljeniji koalicioni partner DS na svim nivoima u Vojvodini tokom poslednjih osam godina, ali i ranije. Logično je pitati DS – zašto vam je najomiljeniji partner u Vojvodini – jedna ekstremistička i separatistička stranka? U programskim dokumentima LSV jasno stoji zalaganje za Republiku Vojvodinu – a u praksi se ta stranka zalaže za odvajanje Vojvodine.

Treba biti jasan. Šta je suštinski problem sa ovakvim predlogom Statuta? (osim što je invazivno protivustavan!). Vratimo se na tvrdnju da SAD otvaraju novu secesionističku epizodu i da izazivaju i podstiču secesiju Vojvodine. Podsetimo na trajno zalaganje LSV, za prividno, Vojvodinu Republiku, a stvarno za nezavisnu državu Vojvodinu. To je osnovni problem predloga Statuta! On otvara put i stvara osnovne prepostavke za otcepljenje Pokrajine Vojvodine od Srbije. Vrlo je razložno zapitati se kako će teći – ili kako bi tekao ceo taj mučni i dugotrajni proces ako se usvoji ovakav Statut Vojvodine? Kada pogledamo prethodni niz događaja ne možemo biti spokojni. U tri republike bivše SFRJ secesija je tekla mirno (ako uz Makedoniju i Crnu Goru tu ubrojimo i Sloveniju). Tri republike su bile zahvaćene ratom i međunacionalnim sukobima (Hrvatska, BiH i Srbija ) računajući i NATO (čitaj SAD) agresiju. Dakle, sa tog stanovišta posmatrano, šanse da secesija Vojvodine prođe uz sukobe ili bez sukoba su podjednake. Ishod secesije je, ako je ne predupredimo, sasvim jasan, na osnovu prethodnih iskustava. Vojvodina će se odvojiti. Tačnije, Vojvodinu će nam otcepiti. SAD će još jednom pokazati svoju moć i sprovesti svoje interese. Treba govoriti o posledicama usvajanja Statuta – Ustava Vojvodine. Treba biti zloguki prorok, jer upozoriti na moguće posledice, ne znači zalagati se za njih. Upozorenje služi prevenciji. Treba lečiti uzrok, a ne posledice. Događaji iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije dovoljno govore.

Niz pitanja sa odričnim odgovorom je vrlo ilustrativan. Da li građani Srbije (i Vojvodine naravno, jer je ona deo Srbije) žele da se Pokrajina Vojvodina odvoji od Srbije? Da li građani Srbije žele da predsednik nezavisne države Vojvodine (NDV) bude (projektovani) Nenad Čanak? Da li građani Srbije žele da predsednik vlade NDV bude (projektovani) Bojan Pajtić? Da li građani Srbije, a posebno opština koje leže uz Savu i Dunav, žele državnu granicu na Savi i Dunavu – između NDV i ostatka Srbije? Da li želimo da Beograd, Smederevo i Šabac (ne zaboravimo Čankove pretenzije na Mačvu), na primer, budu pogranični gradovi? Da li građani Srbije žele još jedan, eventualni, prljavi, građanski rat? Da li građani Srbije žele još niz godina mučenja, sukoba, krize i novo eventualno bombardovanje od strane NATO-a? Da li građani Srbije žele srpsko-srpski rat ? (podsećam da su po popisu iz 2002. godine najmanje 65% stanovnika Vojvodine, Srbi). Da li građani Srbije žele otcepljenje 24% teritorije Srbije, otcepljenje najbogatijeg dela Srbije, posle nasilne i dugotrajne secesije 15% teritorije pokrajine Kosova i Metohije? Da li bi SAD dozvolile secesiju Savezne države Aljaske, teritorije koja se ni ne graniči sa SAD i koju su u devetnaestom veku SAD kupile od Rusije? Da li bi SAD dozvolile secesiju Savezne države Havaji, ostrva koja se nalaze duboko na Pacifiku? Naravno da ne bi! SAD bi pre izazvale Treći svetski rat, nego što bi dozvolile secesiju bilo kog svog dela.

Eventualne sukobe oko secesije Vojvodine, ako do toga dođe, tvrdim, neće izazivati političke snage koje se na razuman način protive Statutu i otcepljenju, već one snage koje propagiraju secesiju i zvanično predloženi Statut, odnosno ekstremisti raznih boja. Ponašanje onih koji nose zalaganje za antiustavni Statut i secesiju to dokazuje. Izjave i postupci presednika LSV Nenada Čanka tokom dve decenije su najbolji dokaz (citiraću njegovu skoriju izjavu „da je Srbija okupirala Vojvodinu... i da je Vojvodina i dalje u zatvoru“). Programska dokumenta LSV to takođe dokazuju (sajt LSV,odeljak “Dokumenti“ – “Vojvodina Republika – Put mira, razvoja i stabilnosti“, dokument donet, vrlo simbolično, marta 1999. godine i koji pre treba da glasi “Vojvodina Republika – Put rata, nazadovanja i nestabilnosti“). O problemu u Vojvodini govori i predsednica Helsinškog odbora Sonja Biserko ali se ona, naravno, zalaže za usvajanje Statuta i, u uvijenoj formi, za nezavisnost Vojvodine. Vredi je citirati: “Ukoliko Beograd ne uvaži zahteve Vojvodine, preti realna opasnost da se zahtevi Vojvodine radikalizuju“ (pitam: od koga preti opasnost i ko će izazvati radikalizaciju? Amerikanci? Separatisti? Sonja Biserko? Svi zajedno? Ko?). Gospođa nastavlja,“Zato je prihvatanje sadašnjeg statuta, koji je minimalan što se tiče prava Vojvodine,najbolje rešenje”. Ona je dodaje da je Vojvodina “dobrovoljno ušla u Srbiju, i nakon toga u Jugoslaviju i da zato ima pravo da se izjasni kakav položaj želi u sadašnjoj Srbiji“. Dodala je i da je prošlo vreme kada su ovakva pitanja bila samo unutrašnja stvar jedne države, navodeći da je Vojvodina već prisutna u evropskim institucijama i da će biti još više, “posebno ako se stvari otmu kontroli“.

Smatram da javnost mora da postane svesna mogućih posledica usvajanja Statuta. Ne može se voditi hladna akademska rasprava dok se priprema još jedno cepanje Srbije. To ne znači da treba da vodimo pregrejane, uspaljene, demagoške rasprave, niti da se sukobljavamo. To ne znači da priželjkujem sukobe oko statusa Vojvodine. Imam sina od 12 godina i ne želim da kroz šest godina, na primer, on bude učesnik jednog nepotrebnog sukoba. To znači da građani treba da budu obavešteni o svim mogućnostima. To znači da treba da izvučemo pouke iz neposredne istorije. Niko, a posebno ne vlast, ne treba da laže i obmanjuje građane, kao što to čini ova vlast.

Stav građana je i u ovom trenutku nedvosmisleno jasan. Ogromna većina je protiv secesije Vojvodine. Kažem, u ovom trenutku, iako nisu adekvatno obavešteni, ni svesni kakava se pitanja prelamaju na Statutu Vojvodine. Kada bi bili obavešteni, još više bi se protivili otcepljenju. Građane treba pitati da li smatraju da ćemo biti ekonomski bogatiji ili siromašniji ako nam otcepe Vojvodinu? Bićemo siromašniji, a novčanici i stomaci prazniji. Isto pitanje važi i za Kosovo i Metohiju. Da li su Srbija i njeni građani bogatiji ili siromašniji zbog secesije KiM? Odgovor je isti.

A i u Vojvodini i na KiM se nalazi neprocenjiva kulturno – istorijska baština, nasleđe, pre svega srpskog naroda. Da li ćemo biti siti ili gladni ili ako nam otcepe Vojvodinu, žitnicu Srbije, najrazvijeniji deo naše zemlje? Bićemo gladni. Koja zemlja bi dozvolila da je komadaju i osiromašuju? Ako to dozvolimo, bićemo siromašniji u svakom, a ne samo u ekonomskom pogledu. Oni koji žele otcepljenje Vojvodine, građanima donose siromaštvo, glad i moguće sukobe – odnosno rat.

Neko može postaviti i pitanje referendumskog izjašnjavanja o tom pitanju. Referendum je nepotreban. Stav građana je poznat. Imali smo iskustva sa referendumom u Crnoj Gori. Građani Crne Gore su izmanipulisani na nečuven način uz asistenciju SAD i EU. Referendum za potvrđivanje Ustava u Srbiji je bio primer za ugled i pored toga što je DS igrala dvostuku igru, u svom stilu, (javno za referendum i Ustav – tajno, protiv). Međutim, demagozi ne treba da se pozivaju na taj referendum, eventualno priželjkujući referendum o statusu Vojvodine (koji bi sadašnja vlast upropastila), jer je referendum o Ustavu organizovala i sprovela vlada u kojoj je većinu imala državotvorna opcija, odnosno DSS. Setimo se kako je Vlada DS-a, 2002. godine, dva puta sabotirala predsedničke izbore, odnosno instituciju Predsednika Republike.

Trenutno vlada čudno zatišje oko statuta Vojvodine. Međutim, to ne može trajati beskonačno. Prvo, Statut Vojvodine mora biti donet. Drugo, mora biti rešena sudbina predloženog protivustavnog Statuta. Radna grupa koju je formirala Vlada Srbije ne može ništa da reši. Zakon o prenosu nadležnosti ne može da pokrije nakaradnost predloženog Statuta. Vladajuća koalicija je pred ogromnim problemom koji je sama izazvala. Demokratska stranka će pokušati da seje medijsku maglu u čemu je neobično vešta, ali time neće ništa postići. Kako god da se kratkoročno razreši problem sa predloženim Statutom, dugoročno, predviđam da nas očekuju godine mučenja i preganjanja oko statusa Vojvodine. SAD neće odustati od svojih interesa, niti separatisti u Pokrajini. Zbog toga otpor separatizmu mora biti glasniji i jasniji od trenutno, akademskog. Bolje sprečiti nego lečiti.