„Koncentracioni logor“ u Begejcima

U stvari ne samo Begejci već i Stajićevo, takođe selo kod Zrenjanina, trebalo bi da se ''okiti'' jednom ovakvom tablom kako bi ''mesta gde su nekada postojali koncentracioni logori bila istaknuta spomen-obeležja, kako bi opominjala generacije da se nikada više tako nešto ne ponovi''. A da su to uistinu bili koncentracioni logori, što se inače, pod tim podrazumeva, odavno bi istražitelji iz Haga i njihovi istomišljenici (a u Zrenjaninu ih ima i, recimo, među bivšim ''otporašima'' koji su kasnije avanzovali i vinuli se u lokalnu vlast) ''istražili'' pa i procesuirali ono što se tu zbilo.

Ne sporeći činjenicu da je u vreme ratnih događanja, s početka devedesetih godina, bilo u pojedinim sredinama Vojvodine, kao što su Begejci i Stajićevo, mesta na kojima su smeštani ratni zarobljenici, pre svega, „zenge“, pripadnici paravojnih formacija iz Hrvatske koji su se borili na strani ''lijepe njihove'' i koji su proterivali, odvodili u zatvore, logore i razne kazamate, Srbe i ine, i koji su proterali bar pola miliona svojih sugrađana samo zato što su – Srbi.

Bilo je, sasvim sigurno i u Stajićevu i u Begejcima i još ponegde, ružnih stvari, zlostavljanja, mučenja, ubistava, ali treba imati mnogo hrabrosti i drskosti pa takva mesta u Srbiji proglasiti, i složiti se s takvom konstatacijom, ''koncentracionim logorima''. A treba imati još više hrabrosti, bar malo ljubavi prema sopstvenom narodu, a nimalo političke mudrosti (ako nije sve već unapred instrumentalizovano i ako se ne povlače paralele sa izvinjenjima hrvatskoj strani koja je već u više navrata izrekao i lider ligaša izvesni Neša – Nenad Čanak, bacajući drvlje i kamenje na sopstveni narod, a ni ovlaš ne dotičući ''skautske kampove'' diljem Hrvatske u kojima su u to vreme ''prijatne dane'' provodili, a mnogi se nisu ni vratili – ostali su zauvek tu – mnogobrojni Srbi, upravo oni koji nisu uspeli da se sklone ispred Ustaških kama i revanšizma povampirene NDH-a).

Danas Srbi jedva da smeju da se vrate na svoja vekovna ognjišta, a ne da ističu tamo neke table i obeležja – ''spomen obeležja'' na nekom od desetina i stotina stratišta i ''skautskih kampova'' gde su stradali oni sami i njihovi najbliži. S druge strane u Hrvatskoj tu i tamo procesuiraju pojedine koji su počinili, nesporne i neoborivo dokazane, zločine nad Srbima. Očito se takvima ne retko gleda kroz prste, a neki se slave kao heroji ''domovinskog rata''. Ne propušta se prilika da se na ''javnom servisu'' TV HRT, u svakom času kleveću srpski narod, u celini, pa i oni koji im se zdušno izvinjavaju, u ime navodne istine, sučeljavanja s prošlošću, evropske budućnosti i koječega još. Hrvati to, ta izvinjenja –  radosno primaju i prihvataju podižući tužbe, za genocid, recimo.

A vrli predsednik opštine Zrenjanin, rečeni Marton, podseća zaboravne: ''I tada je u Zrenjaninu bilo hrabrih ljudi koji su pričali o onome to se nalazilo u Stajićevu i Begejcima. Ovom podrškom želimo da pokažemo da smo, pre svega, ljudi, i da nismo svi mislili kao tadašnja vladajuća garnitura... I još jednom potvrđuje tezu koju podupiru Hrvati da su Srbi to što oni tvrde jesu, da su loši momci, ali da je i među njima po koji bar malo bolji! A to su oni koji ih danas podržavaju i koji im se ''u ime istine'' izvinjavaju'' ne tražeći ništa ѕa svoj narod, tek pomalo za sebe same.

I još govori u množini, u čije li ime, kao da je on nadležan da brine o svemu tome, da daje ''blagoslov'' i blagosilja nešto takvo.

Koliko zaista treba samoponiženja da se bar ne zatraži reciprocitet, da se insistira da se obeleže i ona mesta na kojima su stradali Srbi, da se insistira da se otvore arhive, da se obznane tajne liste koje sprečavaju mnoge Srbe da se vrate na svoja ognjišta... Kako je to podlo i nisko kada neko ko pojma nema o tome šta se zbivalo juče i šta je uzročno posledično povezano, ko ne poznaje ništa više od ličnog interesa i spremnosti da 'đavolu proda sve'' zarad lične promocije, koju i nema svoj stav već se rukovodi demokratskim principom stranke u kojoj veselnik Čanak, muti i oblači, koristi i zloupotrebljava i kome se, nažalost već predugo poklanja previše pažnje, iako je marginalac i gubitnik, koji, nažalost, čini velike štete i zlo. To što on i njegovi sledbenici eventualno ''ne znaju šta čine'' nije dovoljno da im se progleda kroz prste.

Nažalost, oni koji bi trebalo da se bave tim poslom nisu očito spremni da se pogledaju u ogledalo, a i kada bi to učinili u odrazu ne bi videli sopstveni lik već papirnu vreću na glavi nekog neznanca koji se stidi samog sebe i svojih nečasnih postupaka.