Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Karadžić je iz Erdemovića izvukao premalo
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Karadžić je iz Erdemovića izvukao premalo

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
utorak, 06. mart 2012.

Dugo očekivano svedočenje, uživo i unakrsno ispitivanje na suđenju Radovanu Karadžiću najvažnijeg srebreničkog svedoka Haškog tribunala, Dražena Erdemovića, najzad se dogodilo 27. i 28. februara 2012. Rezultati Erdemovićevog pojavljivanja pred sudom bili su različiti. Budući da je Erdemović najvažniji i ujedno najranjiviji svedok-saradnik Tužilaštva u vezi sa Srebrenicom, dr Karadžić je trebalo da se pripremi mnogo bolje i da iz njegovog teško izvojevanog dolaska da svedoči pred sudom izvuče mnogo više.

Može da zvuči čudno da bi pojavljivanje ključnog svedoka da lično svedoči i bude podvrgnut unakrsnom ispitivanju moglo predstavljati problem. To je osnovni princip civilizovanog pravosuđa: optuženi ima pravo da se suoči sa svedocima protiv sebe i da im postavlja pitanja. Za Haški tribunal, međutim, važe druga pravila. Pre nešto više od dve godine, pod naslovom „Krunski svedok“, bugarski analitičar Žerminal Čivikov napisao je razornu kritiku Erdemovićevih svedočenja u raznim srebreničkim predmetima. U toj knjizi, prvo na izvornom nemačkom, zatim u srpskom i engleskom prevodu, Čivikov je izneo brojne laži i nedoslednosti u Erdemovićevom iskazu. Posledica ove kompromitujuće analize bilo je povlačenje Erdemovića kao svedoka u Hagu i pred kloniranim „sudom za ratne zločine“ po uzoru na Haški tribunal u Sarajevu.

U poslednje vreme, pred oba suda, sa odobrenjem sudskog veća, Tužilaštvo nudi samo transkript Erdemovićevog svedočenja ali izbegava da ga dovodi da uživo svedoči i bude izložen rizicima unakrsnog ispitivanja. Veća su spremno prihvatila to nečuveno kršenje osnovnih procesnih prava optuženih i tako je trebalo da bude i u Karadžićevom predmetu. Međutim, Karadžićeva odbrana je na to uložila oštar prigovor i – na opšte iznenađenje – veće je donelo odluku da Erdemović ipak mora da svedoči lično.

Nažalost, dr Karadžić, koji se sam brani, i koga boemske navike ne napuštaju, nije uspeo da u punoj meri iskoristi tu izvanrednu priliku da „krunskog svedoka“ diskredituje. Da se podsetimo, Erdemović je bio pripadnik misterioznog Desetog diverzantskog odreda, multinacionalne jedinice koja je u svom sastavu imala Srbe, Hrvate, Muslimane i Slovence, i to usred ogorčenog etničkog rata, i koja pored toga nije imala jasan status u formacijskoj šemi Vojske Republike Srpske niti je ikada bilo do kraja definisano odakle je primala naređenja. Sam Erdemović je po nacionalnosti Hrvat koji je, pre nego što se pod nejasnim okolnostima priključio VRS, služio i u druge dve vojne formacije u bosanskohercegovačkom građanskom ratu: HVO i ARBiH. Posle srebreničkih događaja u julu 1995, Erdemović se obreo u SR Jugoslaviji, gde je 1996. bio uhapšen i odakle je, posle mesec dana provedenih u bezbednoj kući srpske DB, na sopstveni zahtev izručen Haškom tribunalu. U Hagu je tvrdio da je na lokalitetu Pilica sa još sedmoricom kolega iz odreda učestvovao u ubijanju oko 1200 zarobljenih Muslimana, od kojih je izjavio da je lično pobio između 70 i 100. Za ovaj težak zločin, bio je osuđen na svega pet godina zatvora, od čega je odležao tri. Za uzvrat za ovako blagu kaznu, prihvatio je da svedoči u korist Tužilaštva u svim predmetima koji se odnose na Srebrenicu.

Značajno je da je Erdemović još pre desetak godina identifikovao sve svoje kolege i da je sve vreme, do objavljivanja Čivikovljeve knjige, njihov identitet, kao i mesto boravka (sa izuzetkom Brane Gojkovića, koji se nalazi u bekstvu), bilo opšte poznato. Međutim, ni sudovi zaduženi za procesuiranje ratnih zločinaca ni lokalne vlasti na teritoriji država bivše Jugoslavije nisu učinili ni najmanji napor da se ta osumnjičena lica privedu, sve do pojavljivanja knjige Žerminala Čivikova. Tada su se munjevitom brzinom dali na posao, ali sa očiglednom namerom da se stvar zabašuri tako što bi usledio novi niz nagodbi sa tužilaštvom, čime bi se samo potvrdile Erdemovićeve tvrdnje, ili u slučaju odbijanja optuženih da prihvate krivicu po tom osnovu, suđenja koja bi se završila predvidljivim pravosnažnim presudama gde bi se potvrdilo to isto.

Zato je svedočenje Erdemovića uživo u predmetu Karadžić bilo od izuzetnog značaja. Suđenje generalu Mladiću sada će biti poslednja prilika da se iskaz ovog lažnog svedoka, na čijim se tvrdnjama temelji veći deo iskonstruisanog srebreničkog narativa, efikasno i javno raskrinka.

Nažalost, neujednačenost koja karakteriše nastupe dr Karadžića na suđenju bila je prisutna i ovoga puta. Mada su neke teme koje je dr Karadžić u svom unakrsnom ispitivanju pokrenuo bile dobre, on je kao i do sada imao problem da preciznim daljim pitanjima eksploatiše svedokova potencijalno dragocena priznanja. Iz načina kako je vodio svoje ispitivanje, bilo je jasno da dr Karadžić u vezi sa nastupom ovog ključnog svedoka nije prethodno uradio svoj pripremni „domaći zadatak“.

Pa ipak, Erdemovićeva priča toliko je šuplja da je dr Karadžić i pod takvim okolnostima uspeo da za zapisnik izvuče neke značajne podatke.

Pre svega, na ovom unakrsnom ispitivanju ispada da Erdemović više nije siguran koliko je zarobljenika bilo streljano u Pilici. On je na to pitanje odgovorio ovako: „Gospodine Karadžiću, ja nisam brojao koliko ih je bilo streljano. Ja ne mogu dati odgovor na to pitanje...Ja nikada nisam rekao da je ta cifra [1000 do 1200 zarobljenika, što je tvrdio u ranijim iskazima, n. p.] egzaktna. Uvek sam govorio da je to procena. Možda sam rekao – u redu, možda sam povećao broj, ali to je bio moj utisak tada zato što je meni to isuviše dugo trajalo. To je meni trajalo večnost, sve što se dogodilo toga dana“.

Po sažetku Erdemovićevog iskaza koji je ponudio tužilac, streljanja su počela 16. jula oko 10 časova pre podne i trajala su do 15 ili 16 časova istog dana. Pod Karadžićevim unakrsnim ispitivanjem, Erdemović je izjavio da zarobljenici nisu počeli da pristižu do nešto posle 11 časova, što znači da je streljanje moglo trajati 4 do 5 sati.

Dalje, Erdemović je rekao da su zarobljenici bili streljani u grupama od po desetoro, i da su bili izvođeni iz autobusa i sprovođeni na stratište koje je odatle bilo udaljeno između 100 i 200 metara.

Ova potvrda je vrlo važna iz dva razloga. Pre svega, to potvrđuje matematički proračun Žerminala Čivikova, da je za svaku grupu od po desetoro zarobljenika bilo na raspolaganju samo 2,5 minuta da iz autobusa budu odvedeni na stratište i postreljani, što je neverovatno. Drugo, to se direktno kosi sa izjavama navodno „preživelih“ koje je tužilaštvo Suda BiH izvelo da svedoče posle objavljivanja Čivikovljeve knjige sa očiglednom namerom da obesmisli njegov razoran matematički proračun. Ta dva svedoka tvrdili su, jedan, da su zarobljenici bili izvođeni u grupama od po 25 i da je streljanje trajalo do „kasno posle podne“, a drugi, da se radilo o grupama od po sto i da je proces trajao „do zalaska sunca“. Ova poslednja varijanta je, očigledno, najpovoljnija za Tužilaštvo zato što je ubedljivo vremenski i količinski najkomotnija da bi se posao mogao obaviti u zadatom roku.

Na dobro pitanje dr Karadžića, „Koliko je vremena trebalo grupama od po pet ili deset da siđu iz prvog autobusa?“, svedok Erdemović nevešto odgovara: „Ne znam, ne mogu da odgovorim na to pitanje.“

Šteta je što dr Karadžić očigledno nije bio obavešten o različitom svedočenju volšebno „preživelih“ pred sudom u Sarajevu, da bi Erdemovića mogao konfrontirati sa njihovim iskazima i zatražiti za zapisnik Erdemovićev komentar.

Karadžić zatim Erdemoviću postavlja vrlo važno pitanje: koje su dimenzije poljane gde se streljanje odvijalo. Na to, Erdemović odgovara: „Ne mogu da se setim veličine tog područja. Zaista me to nije zanimalo“.

Možda nije, ali to jesu vrlo značajna pitanja. Ako znate koliko vam treba vremena da streljate grupe od po deset zarobljenika, to vam daje osnovu da izračunate koliko ih je moglo biti streljano za četiri ili pet sati, koliko Erdemović tvrdi da su egzekucije trajale. Ako znate dimenzije prostora gde su se egzekucije odvijale, onda možete i da procenite koliko je tela moglo da stane na toj površini.

Zaključak je jasan: procena od 1000 do 1200, kojom se već više od deset godina operiše, i koja je već ugrađena u mnoge presude Haškog tribunala, nije utemeljena ni na čemu. Erdemović i Tužilaštvo ne pružaju nikakav racionalan osnov za tu procenu.

Ali ne samo to. Na osnovu analize forenzičkih izveštaja stručnjaka tužilaštva Haškog tribunala koji su 1996. i 1997. radili ekshumacije u Pilici, tamo su pronađeni posmrtni ostaci najviše 137 osoba. Razlika između te cifre i one koju navodi Erdemović nije zanemarljiva. Zašto dr Karadžić nije iskoristio priliku da problematizuje tu okolnost?

Pored toga, tokom unakrsnog ispitivanja izašlo je na videlo i to da su se na vojnom poljoprivrednom dobru „Branjevo“, gde su bila izvršena ova streljanja, neke masovne grobnice nalazile od ranije (Transkript, s. 25387 – 25389). Zaprepašćujuće je da je dr Karadžić propustio da iskoristi nalaz dr Ljubiše Simića, izveden na osnovu uvida u forenzički materijal stručnjaka haškog Tužilaštva iz 1996. -1997. godine, da se među ekshumiranim ljudskim ostacima na tom lokalitetu nalazi srazmerno veliki broj potpuno raspadnutih leševa. Pošto je poznato da proces raspadanja traje 4 do 5 godina, ovo je veliki signal za alarm. Vrlo je malo verovatno da su ti ogoljeni posmrtni ostaci mogli pripadati ljudima koji su bili streljani samo godinu dana ranije.

Podjednako zanimljiv je i Erdemovićev iskaz u vezi sa motivom iza ovih ubijanja. Optužba je, podsetimo se, za genocid. Genocid je zločin namere da se ciljna grupa istrebi kao takva, i motiv je zato ključna komponenta u dokazivanju tog delikta.

Karadžić postavlja direktno pitanje: „Da li ste u njih pucali sa namerom da uništite Muslimane u Bosni kao etničku grupu, da ih istrebite kao narod?“ Erdemovićev odgovor je glasio: „Ne, gospodine Karadžiću“. Karadžić je zatim pitao da li je iko iz Erdemovićeve jedinice imao nameru da istrebi Muslimane. Na to Erdemović odgovara: „Gospodine Karadžiću, ja se ne sećam, ali ne verujem da smo toga dana raspravljali o namerama da se istrebe Muslimani. Nismo o tome razgovarali. Ne sećam se da sam o tome pričao sa bilo kime iz moje jedinice“.

U produžetku svedočenja, Erdemović je izjavio da je komandant njegove jedinice, Milorad Pelemiš, bio korumpiran i da je koristio Deseti diverzantski odred za lično bogaćenje. Po Erdemoviću, „...u Bijeljini su kolale glasine da je Pelemiš primio ne znam koliko kilograma zlata koje je bilo nađeno u Srebrenici, i da je to razlog zašto nas je poslao da ubijemo te civile“.

Iz ovoga jasno provejava sugestija da je Deseti diverzantski odred izvršio zločin zato što je neko podmitio komandanta da svoju jedinicu upotrebi u tu svrhu. Znači da zamisao nije potekla kroz redovan lanac komandovanja. Zašto bi Mladić Pelemišu nudio materijalni podsticaj da sa svojom jedinicom strelja zarobljenike, kada je jednostavno mogao da mu to naredi?

Po Erdemoviću, Brana Gojković, koji je navodno neposredno komandovao grupom koja je streljala u Pilici, primio je naređenje od nekog „visokog, korpulentnog prosedog potpukovnika u uniformi VRS“. Pre svega, i to jedna od anomalija u Erdemovićevim ranijim iskazima na koju je Čivikov skrenuo pažnju, a na šta je Karadžić propustio da se osvrne, ispada da je Gojković – koji je bio običan vojnik – na izvršenju jednog tako važnog zadatka komandovao Erdemoviću i Kosu, koji su bili oficiri! Zatim, čudno je da Erdemović i dalje tvrdi da ne može da identifikuje tog oficira. Karadžić je propustio da svedoka podseti da je svedočio u predmetu Popović i da je u tom predmetu veće u prvostepenoj presudi 2010. godine zaključilo da je taj misteriozni potpukovnik – Vujadin Popović. Pored Popovića, na optuženičkoj klupi u istom predmetu bio je i Ljubiša Beara, drugi kandidat za istu ulogu. Zašto Karadžić Erdemoviću nije postavio pitanje da li jedan od te dvojice odgovara opisu potpukovnika koga je 16. jula 1995. video u Pilici, ili je veće u tom predmetu izvelo pogrešan zaključak jer se radi o nekoj trećoj osobi?

Najzad, nekoliko zanimljivosti iz Erdemovićevog svedočenja. On je rekao da je 16. jula, posle streljanja, među pripadnicima streljačkog stroja izbila tuča, i da je čak došlo do korišćenja oružja u međusobnom sukobu. Erdemović je izjavio da je Stanko Savanović (jedan od ubica) izvadio pištolj i počeo da puca na njega i neke druge pripadnike jedinice. Međutim, i to je vrlo interesantno, Erdemović tvrdi da se „ne seća“ šta je izazvalo ovu tuču. Teško je verovati da bi neko mogao da pripuca na vas, a da se vi ne sećate povoda. Karadžić u unakrsnom nagađa, a tu verovatno nije daleko od istine, da je povod tuče samo mogla biti raspodela novca koji je Pelemiš primio za izvođenje masakra.

Još jedna zanimljivost, koju je Erdemović potvrdio, bilo je da su neki pripadnici Desetog diverzantskog kasnije bili odvedeni od strane francuske obaveštajne službe u Zair, gde su obavljali razne zadatke. Drugi pripadnici iste grupe učestvovali su nekoliko godina kasnije u zaveri da se ubije Slobodan Milošević.

Ovo su sve vrlo čudne i simptomatične stvari. Da li se Erdemović, uprkos Karadžićevom relativno slabom unakrsnom ispitivanju, ipak donekle raspričao?

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner