Još jedan "šugav" haški dan

Oslobađanje hrvatskih generala i Ramuša Haradinaja od odgovornosti za ratne zločine počinjene nad Srbima, po ko zna koji put me uvaljuju u nepriliku da pišem ono što bih najradije prećutao: Većinska Srbija je nažalost – nesposobna da prepozna neprijatelja, analizira njegov motiv za neprijateljstvo prema sebi, odabere način na koji će pristupiti problemu, prihvati borbu i u njoj pobedi.

Većinska Srbija se k’o nova mlada vređa i snebiva najnovijim presudama haškog tribunala, kao da je pobogu – uopšte očekivala nešto drugo osim oslobađanja?!

Zar bi neko ovde više voleo da je Gotovina osuđen po nekoj fiktivnoj komandnoj odgovornosti (jer nije ukorio one što su ubijali starce i pljačkali im kuće) na deset godina, i istog dana bio pušten na slobodu jer je u istrazi “pošteno” odležao više od polovine kazne? Je li to pravda za kojom vape Krajišnici?

Ako većina Srba tzv. haški sud, prema rezultatima svih mogućih istraživanja, bez rezerve doživljava kao antisrpski i nepravedan – odakle bilo kome ideja da bi takav sud mogao da donese bilo kakvu drugu presudu osim nepravedne? Ne bi valjda nepravedni ad hok sud, osnovan da bi sudio nekim urođenicima sa divljeg Balkana i primitivne Ruande iznenada postao primer pravičnosti ako bi Hrvatima i Haradinaju podelio po dvadesetak godina robije… Da li bi u tom slučaju postale pravedne i presude generalu Krstiću, da li bismo tada imali pravo da napadamo očekivane nepravedne presude Mladiću i Karadžiću? Ovde se radi o neprincipijelnosti, o našoj, srpskoj neprincipijelnosti zbog koje često ispadamo smešan, lak plen za pripremljenog i motivisanog neprijatelja.

Mogu da razumem “običan svet” koji ogorčen poslednjom haškom sprdačinom – po medijima vapi za pravdom; za one koji žive od toga da stvari postavljaju na svoje mesto – nema opravdanja. Ovih dana političari i njihovi analitičari uglas i po ko zna koji put grme kako se eto – potvrđuju njihove davno izgovorene/napisane reči o antisrpskom karakteru haškog suda.

Slažem se da su bili u pravu (neki uvek a neki samo sada kad je pljuvanje po Hagu mejnstrim), ali koja korist od njihovog sveznadarstva? Gde su akcije koje bi imale za cilj da svetskoj javnostipredstave “srpski slučaj” detaljno, na naučnoj osnovi sa sve referencama i predlozima konkretnih mera koje bi Srbija morala da preduzme radi odbrane svojih građana koje je taj “sud” protivpravno utamničio? Žao mi je, ali osim inicijative Stefana Karganovića – ne postoji ništa organizovano osim horskog kukanja “Nepravda pa to ti je”. Ima doduše nekoliko stranaka koje u svojim nastupima ne zaobilaze Hag, ali nekako imam utisak da one zapravo od naroda traže vlast na časnu reč, a oni će se zauzvrat, jednog dana, kada stignu, pozabaviti i tom temom… U obliku oštrog saopštenja naravno, ne očekuje valjda neko da bi Srbija trebala da vuče jednostrane poteze!?

Takođe, uobičajeno je za aljkavost, nestručnost i zle namere haškog tužilaštva kriviti haški sud. To vuče korene iz naše, balkanske percepcije da su sud i tužilaštvo (budući da su oba državni organi) jedno te isto. Svugde u svetu, tužilaštva su državni organi, ali u normalnim, demokratskim društvima oni su pred sudom strana u sporu. Ili se barem pokušava ostaviti takav utisak. Kod nas je belodano je tužilac zapravo kadija koji tuži i sudi – uglavnom po volji moćnih naručilaca. Sudija je tu samo kao moderator postupka koji vodi račun da se celoj farsi da privid zakonitosti. Povodeći se za srpskim običajem da svet posmatramo i vrednujemo prema svojim kriterijumima (“govori srpski da te ceo svet razume”), mi jednostavno ne pravimo razliku između suda i tužilaštva – za nas je to “isto”. Međutim, tamo gde se o nama odlučuje, a to nažalost nije Srbija – niko i nikad nam neće dati za pravo da stvari tako gledamo. Zbog toga je po nas porazna činjenica da je sudsko veće Teodora Merona Gotovinu oslobodilo jer tužilaštvo nije uspelo da dokaže kako je njegovo “topništvo” namerno i neselektivno gađalo civilne ciljeve. Dakle, TUŽILAŠTVO NIJE SUDU PREDSTAVILO DOKAZE KOJI TERETE GOTOVINU. Ovde su mnoge stvari nejasne, na primer – zbog čega se tužilaštvo odlučilo da hrvatske generale optuži baš za krivična dela koja su teško dokaziva, a odbilo je da ga optuži za stvari koje su nesporne. Lično, mislim da je optužnica napisana tako kako je napisana upravo zato da bi se zločin mogao relativizovati i dodeliti nekom Meronu koji će zločince po kratkom postupku osloboditi.

Sa druge strane, oni koji se ljute na sudiju Merona – očigledno nisu imali mnogo posla sa našim sudijama-krivičarima. Pitanje za njih: Šta biste više voleli – da se kao optuženi nađete pred sudijom koji se drži zakona (da o krivici odlučuje na osnovu iznetih dokaza) k’o pijan plota, ili pred sudijom koji ima “izgrađeno slobodno sudijsko uverenje”? Da vam sude na osnovu dokaza koji vas terete ili brane, ili da se kockate sa tim da li je sudija danas raspoložen ili ne? Pošten čovek će u svakom slučaju izabrati prvog, dok će oni skloni “snalaženju”, vezama i poznanstvima drhtati očekujući da će dobiti barabu koju advokat kupi za 500 evra…

Znači, bez obzira na to koliko sam uveren da je u celu priču sa Hrvatima i Haradinajem upleten Stejt department i to na odlučujući način, da su lobiji podmitili koga god je bilo potrebno za ovakve presude – moram da kažem da u ovom slučaju sudije haškog tribunala ipak nisu adresa na koju je korisno odapinjati otrovne strele. Oni imaju brljotina preko glave, sam se pitam kako uspevaju da plutaju u septičkoj jami u koju su se uvalili zbog novca i mesta u istoriji… Prihvatanje nespornih zločinaca poput Dražena Erdemovića za svedoka-saradnika sa samo jednim ciljem – da bi se osudili Srbi, najeklatantniji je primer pravljenja cirkusa od nečega što bi trebalo da bude vrhunski autoritet svetske pravde.

Ali tužilaštva, haško i srbijansko su odgovorna za nedostatak dokaza protiv zlikovaca. Haško tužilaštvo je po “difoltu” koji su im gazde učitale insistiralo na dokazima koji terete SAMO Srbe osumnjičene za ratne zločine. Srbijansko tužilaštvo im je izlazilo u susret, često i iznad svojih mogućnosti, vršeći pritisak na druge državne organe da se haškim kolegama daju sva dokumenta koja im padnu na pamet. Sa druge strane, nikakvu pripremu svedoka koji su u Hag pozivani da svedoče protiv optuženih za zločine nad Srbima – tužilaštvo u Beogradu nije vršilo. Tako se po pravilu dešavalo da “naši” svedoci budu dezavuisani i ismejani od strane odbrana optuženih. I, nikom ništa. Ni tužiocu ni njegovom mlađanom televizičnom pomoćniku ne fali ni dlaka s brade. A Srbija izgubila sve što se može izgubiti.

Tako se desilo da Srbe po Srbiji i inostranstvu osim istražitelja haškog tužilaštva lovi i Nataša Kandić sa svojom NVO, i BIA i VBA, i policija i žandarmerija, strane operativce da ne pominjem… A po internet portalima ih brane ljudi koji vrhunac patriotizma vide u kukanju na “hašku inkviziciju” i belosvetske ale i vrane. Što nije loše, ali je nažalost prilično beskorisno i frustrirajuće.