Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Istorijski revizionizam Druge Srbije
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Istorijski revizionizam Druge Srbije

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
ponedeljak, 27. jul 2009.

"Istorijski revizionizam" je uobičajeni naziv za prekrajanje istorije iz ideoloških ili političkih razloga[1]. Najpoznatiji primeri za to su umanjivanje ili čak poricanje zločina u Hitlerovim ili Staljinovim konclogorima. U knjizi "Istorija u krivom ogledalu" Mirjane Radojičić[2], kao sličan primer istorijskog revizionizma navodi se odnos Sonje Biserko prema hrvatskim zločinama nad Srbima, počinjenim u Drugom svetskom ratu, a posebno prema logoru Jasenovac. Sonja Biserko, kako navodi Radojčićeva, ne samo da piše o ”olakom kvalifikovanju ratnih zločina nad Srbima terminom 'genocid'"[3], već je za nju najznačajnije mesto i simbol tog stradanja tek "srpski mit o Jasenovcu"[4]!

Ipak, pored ovog vulgarnog istorijskog revizionizma, postoji i jedan daleko istančaniji revizionizam Druge Srbije, u kome učestvuju i neke istoričarke iz ove ideološke opcije. Zar razliku od revizionizma Sonje Biserko, koji je zbog svoje grubosti poprilično odbojan, revizionizam koji dolazi iz kruga oko Latinke Perović, međutim, daleko je prodorniji i može ostaviti mnogo štetnije posledice.

Još jednom treba reći da preispitivanje dosadašnjih istorijskih nalaza i ocena samo po sebi ne može biti rđavo. Ono što je, međutim, problematično jeste ako je to preispitivanje motivisano prvenstveno izvannaučnim, dakle, ideološkim i političkim razlozima. Jer, ako postoji takva vrsta motiva, društveni naučnik pada u iskušenje da se posluži tzv. ilustrativnom metodom. To znači da autor-revizionista iz obilja istorijske građe bira samo one činjenice koje potkrepljuju njegovu tezu, uvećava njihov značaj smeštajući ih u neodgovarajući kontekst i, konačno, izvodi potpuno pogrešne zaključke.

Osnovna revizionistička ideja Druge Srbije, koja je ujedno i najopasnija, jeste da je Srbija izuzetak u odnosu na druga evropska, pa i Balkanska društva. Sadržina tog "izuzetnog", kod autora iz ovog intelektualnog kruga, vremenom se menjala. Ipak, suštinski nalaz uvek je ostajao isti: pošto je Srbija izuzetak, slučaj koji odstupa od standarda, na nju je onda opravdano primeniti i izuzetne, nestandradne političke i društvene mere, kako bi se postigli poželjni ciljevi.

Prvi put sam se sa istorijskim revizionizmom Druge Srbije susreo čitajući knjigu Olge Popović-Obradović Parlamentarizam u Srbiji od 1903. do 1914. godine (1998). O toj knjizi sam odmah napravio kritički prikaz (NSPM, 1-2/1999)[5]. Knjiga je bila zamišljena kao razbijanje mita o "zlatnom dobu srpske demokratije". Autorka, koja je pripadala intelektualnom krugu Latinke Perović, želela je da pokaže da je tadašnji poredak u Srbiji bio daleko od demokratije. Moja osnovna primedba je bila da su mane poretka vađene iz istorijskog konteksta i preuveličavane i da se Srbiji, za tadašnje prilike, apsolutno ne sme odricati demokratski karakter.

Recimo, kao dokaz demokratske problematičnosti poretka, autorka je navodila odsustvo opšteg prava glasa. Ne samo da žene nisu imale mogućnosti da učestvuju u izborima, već, kako je tvrdila spisateljka, čak ni “znatan broj” muškaraca nije imao pravo glasa. Naime postojao je poreski cenz, koji je trebalo ispuniti kako bi se steklo pravo da se bira. I zaista, sa današnjeg stanovišta, ako većina punoletnih građana ne može učestvovati na izborima, takav poredak nije demokratski. Ali, ovde je reč o poretku od pre sto godina! Tada ne samo da žene nigde nisu imale pravo glasa, već je u gotovo svim zemljama postojao poreski cenz za muškarce, i to daleko viši nego što je bio u Srbiji. Kod nas je cenz ne samo bio tako mali da su gotovo svi seljaci imali pravo glasa, već su i stanovnici gradova sa najmanjim prihodima ovaj uslov lako ispunjavali. Čak je bilo dovoljno i prosto najaviti da će se ubuduće plaćati minimalni iznos poreza pa da se odmah bude upisan u birački spisak.

Tako je udeo građana sa opštim i jednakim biračkim pravom u ukupnom stanovništvu Srbije bio 22 posto, odmah uz "šampione" opšteg prava glasa Belgiju i Francusku (sa 22 posto), više nego u Kanadi (20 posto), više nego u SAD, Nemačkoj i Austrijskim zemaljama (18 posto), više nego u Španiji (16 posto), Grčkoj (15 posto), Holandiji i Danskoj (13 posto), Velikoj Britaniji i Švajcarskoj (12 posto), Švedskoj (11 posto), Islandu (10 posto), Hrvatskoj (8 posto), Ugarskoj (6 posto), Italiji (5 posto), Rumuniji (2 posto) itd. Dakle, u Srbiji je bio gotovo dvostruko veći udeo glasača nego u Britaniji, gotovo četvorostruko veći nego u Ugarskoj i deset puta veći nego u Rumuniji! Stoga je, za ono vreme, a i za ove prostore, Srbija pre bila primer demokratičnosti, nego primer nekakvog autoritarnog društva.

Zašto je Drugoj Srbiji bilo važno da pokaže da čak ni u to doba Srbija nije bila demokratska zemlja? Zato što je trebalo potkrepiti njenu tadašnju tezu da problem sa Miloševićevim autoritarizmom ne dolazi iz njegove ličnosti, ili iz političke konstelacije, već iz dubokih, determinišućih društvenih struktura. Naime, kako se tada pisalo, u celokupnoj srpskoj istoriji nije bilo “nijednog istorijskog perioda koji bi se mogao nazvati demokratskim”, “tradicija srpskih zemalja je zapravo tradicija istočnjačkog despotizma i samodržavlja”, a tadašnja autoritarna vlast nije ništa drugo do samo najnoviji “beočug u dugom lancu autoritarne vladavine, od Stefana Nemanje do Slobodana Miloševića”. Otuda "snage modernizacije", zaključivalo se u Drugoj Srbiji, imaju pred sobom zadatak da sruše autoritarni režim u društvu koje je takođe suštinski autoritarno i kome takav režim savršeno odgovara. Snage modernizacije, stoga, ne samo da treba da "slome" režim. One moraju da "slome" i samo društvo!

Ta ideja "lomljave" društva meni se već tada činila izuzetno opasnom. To je ideja o naročitoj eliti koja čitavo društvo proglašava maloletnim, stavlja ga pod svoje političko starateljstvo i onda mu, čak i protiv njegove volje, nameće vrednosti koje ono ne želi i politiku koju ono ne prihvata. Ali, sve što je pre 5. oktobra bilo samo u naznakama, nakon 5. oktobra je eksplodiralo. Čak i posle više izbornih ciklusa, mirnih smena vlasti, demokratske stabilizacije institucija, te samozvane "snage modernizacije" i dalje su gunđale zbog toga što građani glasaju "pogrešno", što je "nacionalista" previše u skupštini i u javnosti, i što oni sami nemaju potpunu vlast da sa ovim društvom rade šta hoće.

Oni su se, recimo, žalili da "u Srbiji odlučuju milioni nepismenih» (Nikola Samardžić) [6], zbog čega «nije mala verovatnoća da na njima pobede oni koji u lancu ishrane jedva da stoje neku stepenicu iznad zmije i pacova» (Svetlana Lukić)[7]. Zbog toga «ta većina nije demokratska, ta većina nije onakva kakva mora biti da bismo mi poštovali volju te većine» (Čedomir Jovanović)[8]? «Srbiju možete da promenite jedino kroz konflikt", objašnjavali su oni, "kroz stalno sukobljavanje sa onima koji su prepreka u tom poslu» (Č. Jovanović)[9], i zato «moramo uzeti gvozdenu metlu u ruke i krenuti od svakog suda, svake stanice policije, univerziteta, propale ekonomije, i odatle počistiti sve one koji zemlju drže kao taoca lažne istorije i zluradih mitova» (Č. Jovanović)[10]? «Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!», pretili su oni (Nenad Prokić)[11], objašnjavajući da, na njihovu veliku žalost, «Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije, koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica» (N. Samardžić)[12]. Jer, «u Srbiji ne možete postepeno da prevaspitavate društvo da bi ono nešto shvatilo» (Č. Jovanović)[13], pa ako «nemate snage da se obračunate sa svojim neprijateljima» i ako ne «zabranite zločinačko mišljenje», dobićete samo «demokratiju puštenu s lanca» (N. Samardžić)[14]!

Ali, kako se danas, na početku 21. veka, dakle u doba kada je demokratija "jedina igra u gradu", može opravdati zahtev za stavljanje čitavog jednog društva pod starateljstvo? To nije moguće samo na osnovu optužbi da je cela politička elita "nacionalistička" (osim, naravno, LDP), da su svi mediji "nacionalistički" (osim, naravno, "Peščanika" i E-novina), kao i da je celo biračko telo zaraženo virusom nacionalizma (osim, naravno, glasača LDP). Za tako ozbiljnu stvar, kao što je suspenzija demokratije i uvođenje "nestandardnih" načina vladanja, potrebna je daleko ozbiljnija optužba nego što je ona za nacionalizam. Potrebno je u društvu iznaći neko u toj meri fundamentalno zlo, da ono jednostavno može da opravda sve radikalne, "nestandardne" mere, koje Druga Srbija želi da primeni na ovu zemlju i na ovaj narod.

A to fundamentalno i apsolutno zlo, koje opravdava sve mere, jeste upravo – fašizam. Ako svog političkog protivnika proglasite fašistom, a sebe antifašistom, onda dolazite u vanredno povoljan položaj da protiv njega možete da preduzmete svaku meru. Kao što je to lepo objasnio Nikola Samardžić, u "Peščaniku", "antifašizam je jedina ideologija kojoj su nauka u prošlosti i racionalna moralna filozofija odobrile sva upotrebljiva sredstva"[15]. Kakve god strašne stvari da smislite – ubistvo, silovanje, ponižavanje, laganje... - "antifašisti" imaju pravo da sva ta sredstva koriste protiv "fašista". Jer, tako kažu "nauka"i "racionalna moralna filozofija"...

Stoga je osnovni medijsko-politički zadatak Druge Srbije da pokaže: 1. da je u Srbiji vladajuća ideologija zapravo fašistička, i 2. da fašizam nije samo trenutna pojava, već da je on trajna karakteristika srpske istorije. Tezu br. 1 neprestano dokazuju Helsinški odbor, E-novine, Peščanik i ostali medijsko-ideološki servisi Druge Srbije. To je tema o kojoj sam već dosta pisao i na njoj se ovde neću zadržavati. Tezu br. 2, pak, nastoji da potkrepi istoriografska frakcija Druge Srbije, tj. krug istoričarki okupljenih oko Latinke Perović. I upravo ta teza predstavlja osnov današnjeg istorijskog revizionizma Druge Srbije.

Teza o fašizmu kao o konstanti srpske istorije dokazuje se na tri načina: prvo, naduvavanjem pojava antisemitizma, drugo, tvrdnjom da je fašizam u Srbiji "autohton" i, kao treće, dokazivanjem da se "srpski nacizam" nikako ne sme svesti samo na Ljotićev pokret, već da je fašizam, zapravo, uvek bio "mejnstrim" srpske politike.

Centralno mesto dokazivanja srpskog antisemitizma jeste nacistički logor na Starom sajmištu. Ovo stratište oko 7.000 Jevreja (i, docnije, 10.000 srpskih patriota), u interpretaciji Druge Srbije, izrasta u kolektivno delo Beograđana i svih Srba! Naime, prema Izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava, za 2006. godinu, krivica za nacistički holokaust nad srpskim Jevrejima proširena je sa nemačkih nacista na "vladu nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevce, Žandarmeriju i Specijalnu policiju", koji su učinili da "Beograd bude prvi evropski grad zvanično proglašen Judenrein" (čist od Jevreja)[16]. Štaviše, po tvrdnji istoričarke Branke Prpe, ako imamo u vidu kako su Jevreji ubijani na Starom sajmištu, "Beograd je...grad koji je na neki način i patentirao gasnu komoru"[17]!

Ovakve tvrdnje spadaju u red grubih istorijskih falsifikata. Kao što je to odmah upozorio Jaša Almuli, "istraživanja Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, svedočanstva preživelih srpskih Jevreja, kao i dela priznatih jevrejskih istoričara u inostranstvu, (...) govore da su jedino nemački okupatori odlučivali o uništavanju Jevreja u Srbiji i da su izvršioci bili nemački organi" (Politika, 14. januar 2008)[18]. Od izdavanja naređenja, preko čuvanja logoraša, do ubijanja u gasnoj komori, u celoj operaciji istrebljenja srpskih Jevreja učestvovali su isključivo nemački nacisti. Štaviše, logor se uopšte nije ni nalazio u okupiranoj Srbiji, već na teritoriji koju je anektirala NDH. U "hrvatskim slikopisima" iz toga doba lepo se mogu videti brodovi sa ustaškom šahovnicom kako patroliraju rekom, u podnožju Saborne crkve. Ustaški pokolji po Sremu ili hortijevska racija 1942. u Novom Sadu odigrali su se, takođe, na današnjoj teritoriji Srbije. Pa ipak, groteskno bi bilo reći da Srbija sa tim događajima ima ikakve veze, baš kao što je besmisleno reći da ona ima veze sa nacističkim logorom na Starom sajmištu. Reći da su Srbi krivi za Staro sajmište, samo zato što se taj logor nalazio na njihovoj teritoriji, isto je što i reći da su Poljaci krvi za Aušvic!

Još je grotesknija tvrdnja Branke Prpe da je "Beograd bio...grad koji je na neki način i patentirao gasnu komoru". Kamion - gasna komora (tzv. dušegupka), kojim su istrebljivani beogradski Jevreji, uopšte nije napravljen u Beogradu, niti su ga napravili Beograđani, niti je prvi put upotrebljen u Beogradu. Otuda on nikako i ni u kom smislu nije mogao da bude "beogradski" patent. Kamion marke "Zaurer" je dovežen direktno iz Nemačke i njime su upravljali dvojica SS podoficira, Gec i Majer[19]. "Dušegupka" je tipičan nacistički proizvod, prvi put upotrebljen krajem 1939. godine, radi likvidiranja mentalno zaostalih bolesnika.[20] Kamion "dušegupka", koji je dovežen u Beograd, napravljen je u Berlinskom kriminalističko-tehnološkom institutu, na zahtev samog Himlera[21]. Dakle, ako je iko "patentirao" gasnu komoru, to su bili jedino i isključivo nemački nacisti. A ako je iko patentirao tako monstruoznu laž da je "Beograd patentirao gasnu komoru", onda je to bila upravo direktorka Istorijskog arhiva grada Beograda, Branka Prpa.

Drugi način dokazivanja snage fašizma u Srbiji jeste tvrdnja da je on "autohtoni" srpski proizvod, i da se zato on u Srbiji "regeneriše" više nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji. Ovu tvrdnju doslovce zastupa sama Latinka Perović. Promovišući jedan rad svoje koleginice, istoričarke Olivere Milosavljević, ona kaže: "Olivera Milosavljević je pokazala da je srpski fašizam autohtona pojava. On nije samo refleks nacizma u Nemačkoj, nismo mi samo satelit koji se hrani Trećim Rajhom. To se vrlo dobro vidi iz ideologije naših kvislinga. Nemojte zaboraviti da su u razrađivanju te ideologije angažovani važni intelektualni kapaciteti tog vremena"[22]. Ovde ćemo, samo na trenutak stati, da bismo podvukli Latinkinu tezu da nisu samo srpski "kvinslizi" (verovatno ljotićevci i nedićevci) bili fašisti, već da su "u razrađivanju te ideologije angažovani važni intelektualni kapaciteti tog vremena". Verovatno je, po Latinki, bar pola srpske intelegiencije bilo fašističko (jer je reč o "važnim intelektualnim kapacitetima tog vremena"!).

"Znači", nastavlja u sledećoj rečenici Perovićeva, "imate nešto autohtono, što mi do sada nismo priznavali, nismo interpretirali, pa zbog toga nismo mogli ni da ga definišemo niti da tako lako iz toga izađemo". Opet zastanimo, jer je ova rečenica važna zato što predstavlja direktan poziv na reviziju istoriografije, odnosno na reviziju dosadašnjih ocena domaćih i stranih istoričara da je fašizam u Srbiji bio marginalna pojava. "Njen nalaz je u tom smislu vrlo bitan", nastavlja, opet u sledećoj rečenici, Latinka Perović, "jer on objašnjava zašto se taj fašizam ovde regeneriše, uprkos porazu njegovog izvornog oblika na globalnom planu".

Opet zastanimo, kako bismo podvukli ključnu Latinkinu tezu – fašizam se u Srbiji neprestano "regeneriše", zato što on ovde nije uspeo zahvaljujući nemačkim tenkovima, o ne, fašizam je u Srbiji "autohtoni" (samonikli) proizvod, njega su Srbi izumeli isto kad i Nemci i Italijani, pa je zato on i dalje ovde toliko živ i jak, dok je u svim drugim zemljama "poražen". Upravo to nam, već u sledećoj rečenici, poručuje Latinka: "U svim zemljama antifašističke koalicije javljaju se manifestacije fašizma, ali ne dešava se obnova ideologije fašizma i nacizma do nivoa pretenzija da on postane vladajuća ideologija". Dakle, svuda u Evropi ima pomalo fašizma, posvuda ima bizarnih, marginalnih grupacija fašista. Ali, pazite, jedino u Srbiji "fašizam i nacizam" su toliko razvijeni da su – o užasa! – već dospeli "do nivoa pretenzija da postanu vladajuća ideologija"!

Istina, Latinka je toliko milostiva da je Srbiju ipak stavila u "zemlje antifašističke koalicije". To je, ima li se u vidu njena tvrdnja da je fašizam u Srbiji "autohton", baš kao i u Nemačkoj i Italiji, ipak veoma blagonaklono prema Srbiji. No Srbija je, očigledno, sa svojim "autohtonim" fašizmom koji se neprestano "regeneriše" "do nivoa pretenzija da postane vladajuća ideologija", veoma opasan izuzetak među zemljama antifašističke koalicije. I možda bi pravo rešenje bilo da se Srbija, sa njenim "autohtonim fašizmom", jednostavno prebaci u tabor kome suštinski i pripada – u poražene, fašističke zemlje? Možda bi pravo rešenje, zapravo, bilo da se, od sad, prema njoj sile-saveznice počnu odnositi jednako kao što su se svojevremeno odnosile prema nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji – da, jednostavno, Srbija bude okupirana i radikalno denacifikovana?

Međutim, nekome se ipak može učiniti neubedljivom tvrdnja da je Srbija u toj meri fašistička zemlja da svojim sopstvenim snagama nikako ne može izaći na kraj sa takvom pošašću kakav je fašizam. Nisu li u Srbiji, ipak, uvek bili jaki levičarski pokreti, socijalistički, u 19. veku, i komunistički, u 20. veku? Nije li upravo Srbija bila rodno mesto jednog narodnog, demokratskog pokreta, kakvi su bili radikali u 19. veku? Nisu li, u Srbiji, oduvek bile jake liberalne tradicije? I, konačno, nije li "srpski nacizam" baš poražen prvenstveno zahvaljujući srpskim antifašistima, a ne zato što su ovde morali da dođu američki tenkovi?

I upravo zato istorijski revizionisti iz Druge Srbije neguju onu treću pomenutu tezu, tezu koja kaže da je srpski fašizam nekako uvek bio u glavnoj matici srpske politike, da se prerušavao u razne ideološke i političke oblike, ali da je uvek uspevao da sačuva svoje jezgro, jezgro koje je savršeno odgovaralo jednom proto-fašističkom društvu. Tu tezu je, u najpregnantnijem obliku, izrazila istoričarka Dubravka Stojanović, u svom radu koji je izašao kao deo spomenice o Latinki Perović, u izdanju Helsinškog odbora za ljudska prava (to je knjiga o kojoj sam pisao u prošlom broju "Pečata").[23]

Taj rad Dubravka Stojanović počinje ponavljajući tezu da je "Srbija danas jedna od najkontroverznijih država evropskog kontinenta" i da je "srpski slučaj jedinstven u današnjoj Evropi"[24]. "Uzroci te dubinske krize srpskog društva u velikoj meri su istorijski", objašnjava dalje ona[25], jer su današnje "dileme ili problemi gotovo nepromenjeni u odnosu na one koji su mučili građane Srbije krajem 19. veka"[26]. To "dolazi otuda što je način funkcionisanja sistema, od tog vremena, doživeo sasvim neznatne izmene" jer je sistem ostao "začauren u opni predmoderne političke kulture"[27]. A takva problematična politička kultura bila je "u najdubljoj vezi s ideološkim konceptima koji su dominirali u srpskoj političkoj misli tokom 19 i 20. veka"[28].

"Tu ideologiju", nastavlja Stojanovićeva - zaboravljajući da je u prethodnoj rečenici govorila o "ideološkim konceptima", dakle o različitim ideologijama (ali ta redukcija različitih ideologija samo na jednu, naravno, nije slučajna) – "prva je u srpskoj istoriografiji rekonstruisala Latinka Perović, pokazujući u svojim brojnim radovima da se radi o čvrstom sistemu koji je, tokom vremena, menjao oblik, pa i mesto na političkoj sceni, ali čije su osnovne komponente ostale nepromenjene. Radi se, po Latinki Perović, o dubinskom, zatvorenom ideološkom sistemu koji se reciklira skoro vek i po, menjajući forme od ranog srpskog socijalizma Svetozara Markovića, preko radikalizma, zatim raznih oblika ideologija bliskih fašizmu između dva svetska rata i tokom Drugog svetskog rata, preko komunizma do nacionalizma koji je nastupio polovinom osamdesetih godina XX veka”[29].

Da li ste samo shvatili svu genijalnost Latinke Perović! Ona je prva otkrila da je sve što je u Srbiji bilo, sve te ideologije, svi ti pokreti, sva ta srpska politika, zapravo jedno te isto! Socijalizam Svetozara Markovića, radikalizam Nikole Pašića, (polu)fašizam Dimitrija Ljotića, komunizam Josipa Broza Tita, nacionalizam Slobodana Miloševića... – sve je to zapravo jedan te isti "dubinski, zatvoreni ideološki sistem, koji se reciklira skoro vek i po"! Tu nema nikakve suštinske razlike, iza svega stoji istovetno, fundamentalno zlo, jedan elementarni, dubinski, proto-fašizam, ur-fašizam, stariji, valjda, i od nemačkog nacizma, stariji, valjda, i od italijanskog fašizma, star, verovatno, koliko i Stari Sloveni, prvobitan, samonikao, autohton, podmukao, koji se neprestano regeneriše i menja, čas je crven, čas je plav, čas je smeđ, ali je uvek tu, prati nas kao smrt, prefrigano i neumoljivo, i zato se teško otkriva... Ali, srećom, tu je stroga ali pravedna Latinka Perović, i njeno vešto oko je u stanju da čak i tako lukavo zlo prepozna i raskrinka...

Da vam neko dođe i kaže: "Prati me jedan čovek. Kad god se osvrnem on je tu. Što je najgore, stalno menja oblike: čas uzima lik muškarca, čas žene, čas deteta... Pomagaj!". Da vam neko dođe i kaže tako nešto, šta biste na to rekli? Šta biste o njemu pomislili?[30] Upravo na tom nivou je ovo "krucijalno" otkriće rodonačelnice "drugosrbijanske" revizionističke istoriografije. Ono predstavlja u toj meri pojednostavljivanje i šematizovanje istorije, da uopšte nije daleko od falsifikata. Po tom viđenju, Svetozar Marković, Nikola Pašić, Dimitrije Ljotić, Josip Broz Tito i Slobodan Milošević samo su marionete jedne te iste, tajanstvene, dubinske društvene strukture, nacionalističke i autoritarne po svom karakateru, a u suštinskom smislu i protofašističke, i samo ako se "slomi" ta dubinska društvena struktura, samo ako "snage modernizacije" uspeju da se radikalno obračunaju sa tim dubinskim istorijskim čudovištem, Srbija može konačno da izađe na evropski put i da njime stigne do sreće i demokratije...

Tako se sve, ponovo, svodi na "lomljenje" društva, na prizivanje nekakve vandruštvene i naddruštvene sile koja će, u svojstvu spoljnog demijurga, intervenisati i konačno "civilizovati" i "evropeizovati" Srbiju. Celokupni istorijski revizionizam Druge Srbije i nije ništa drugo do apel za uspostavljanje starateljstva nad Srbijom, iznalaženje i objavljivanje sve novih i novih "istorijskih" razloga za njenu mentalnu, pa i fizičku okupaciju. Ne, reč "okupacija" ovde nikako nije prejaka. Ona zaista odgovara jednom sentimentu koji je ljut na narod, koji je ljut na njegove intelektualne i društvene elite, pošto uporno odbijaju da se podvrgnu amputacijama i preumljavanjima koje im se tako širokogrudo prepisuju. Zato naš uvređeni sentiment i želi svog "pacijenta" da vidi svezanog, kako bi konačno sebi i drugima mogao da pokaže da je on u pravi i da su njegovi "lekovi" delotvorni.

Svaki istorijski revizionizam je manje ili više opasan. Ali, onaj koji hoće da sveže ceo jedan narod, koji hoće da mu otvori lobanju i da mu "popravlja" mozak, svakako da spada u one zloćudnije. Upravo zbog toga "drugosrbijanstvo" verovatno i jeste najopasnija forma istorijskog revizionizma kojeg nalazimo u današnjoj Srbiji.

 


[1] Ovaj članak je autorov referat sa naučnog skupa "Istorijski revizionizam i aktuelna kriza", 12. Filozofski susreti, organizatori: Udruženje za filozofiju i društvenu misao (Banjaluka) Filozofska komuna (Beograd) i Udruženja studenata filozofije Srbije, Banjaluka, 9-13. jula 2009.

[2] Mirjana Radojičić, Istorija u krivom ogledalu: Nevladine organizacije Srbije i politika interpretiranja skorije južnoslovenske prošlosti, Institut za političke studije, Beograd 2009, str. 196; vidi i moj prikaz ove knjige: http://www.nspm.rs/prikazi/umece-difamacije.html.

[3] Sonja Biserko, "Sjećanje na Srebrenicu", u: Srebrenica: sjećanje za budućnost, Sarajevo 2005, Fondacija "Heinrich Bell", regionalni ured u Sarajevu; navedeno kod Radojčić, str. 27.

[4] Sonja Biserko, "Prinudni izlazak iz krize", Helsinška povelja, br. 60, Beograd 2003; Radojčić, isto.

[5] Slobodan Antonić, “Srpsko 'zlatno doba' između starog i novog mita”, Nova srpska politička misao, god. VI (1999), br. 1-2, str. 233-254. Članak je dostupan i na:
http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/nspm/1-2/d012/show_html?stdlang=ser_lat

[7]Svetlana Lukić, Peščanik, 14. mart 2008, http://www.pescanik.net/content/view/50/207/

[8] Čedomir Jovanović “Poligraf”, B92, 9. maj 2007.
http://www.b92.net/info/emisije/poligraf.php?yyyy=2007&mm=05&nav_id=245878.

[9] Čedomir Jovanović, intervju za Danas, 31. januar - 1. februar 2004, str. III

[10] Čedomir Jovanović, u govoru 9. maja 2006, u Beogradu.
http://www.be92.mojblog.rs/p-srbiju-u-evropu/25912.html

[12] Nikola Samardžić, “Brisel u Sibiru”, Danas, 29. maj 2007; http://www.danas.rs/vesti/dijalog/brisel_u_sibiru.46.html?news_id=112100 Pristupljeno 4. avgusta 2007.

[13] Čedomir Jovanović, intervju u Politici, 21. febraur 2004, str. A8.

[14] Nikola Samardžić: »`Demokratija puštena s lanca`: umesto pogovora«, u knjizi Nebojše A. Popovića i Koste Nikolića: Vojislav Koštunica – jedna karijera. Beograd 2006: Yukom.

[20] Isto, 36:50.

[21] Isto, 37:00.

[22] Latinka Perović, Peščanik, 30. 11. 2006,  www.pescanik.net/content/view/1169/206/

[23] Dubravka Stojanović, "Steeplechase, Politička kultura kao prepreka modernizacije Srbije", u knjizi Snaga lične odgovornosti: prijatelji o Latinki Perović, [grupa autora], Beograd : Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2008, str. 188-201. Knjiga je dostupna na adresi:
http://www.helsinki.org.yu/serbian/doc/Svedocanstva%2032.pdf

[24] Isto, str. 188.

[25] Isto, str. 189.

[26] Isto.

[27] Isto, str. 189-190.

[28] Isto, str. 198.

[29] Isto, str. 198-199.

[30] Ideju za ovu sliku dao je Stanko Bogdanović.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da će se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovati na EURO 2020?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner