Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Istoričar na vetrometini

PDF Štampa El. pošta
Jovan Nenadov   
sreda, 29. april 2009.

(Reagovanje na članak Đorđa Stankovića „Istorijska nauka i politički sudovi“, 20.04.2009.)

Članak je zapravo nastavak polemike, započete još jula prošle godine, povodom podnetog zahteva za rehabilitaciju generala Milana Nedića, uz istovremeno obrušavanje na sve one koji drugačije misle od autora, na prvom mestu „revizioniste u institutima i pojedince u Odeljenju za istoriju“, koji „umišljaju da su ispred svog vremena“, a ustvari „samo ćopaju i zure u misli koje su drugi mislili“. Dociranje „učitelja“, s trona katedre, o istorijskoj nauci, pri čemu se i sam spotiče o sopstvena izlaganja i „naravoučenija“.

Nije tačno (prvo spoticanje!) da je „razdoblje političkih sudova, zasnovano na pravu sile“, otvoreno tokom hladnog rata, kako se to u članku tvrdi. Žrtava političke i ideološke represije bilo je u Srbiji već od 1941, a u Sovjetskom Savezu od 1917. godine, što je i obuhvaćeno Zakonima o rehabilitaciji. (Nazivi takvih sudova, različiti kroz vreme, nisu relevantni).

Rasprava o valjanosti Zakona o rehabilitaciji u Srbiji je stvar pravnika, a ne istoričara[1]. Profesor Stanković, međutim, iako nije pravnik, dovodi u pitanje pravovaljanost angažovanih sudova („stvaranje savremenih političkih sudova“) i njihovih presuda, uz afirmativno tvrđenje, da se „u svim slučajevima radi o elementarnom kršenju sudskog postupka“).

Prilično bizarna je kritika dr Stankovića što optuženi, pojedinci ili sudovi iz komunističkog razdoblja, u sudskom postupku za rehabilitaciju njihovih žrtava nemaju svog branioca.[2]

Vlast novog društveno-pravnog poretka nastoji da rehabilituje žrtve političke represije, a pri tome bi trebalo da angažuje branioce subjekata vlasti koja je sprovodila represije! A kakvog bi profila trebalo da budu ti branioci: pravno verzirani i ideološki neutralni, ili pak iz Društva za istinu o antifašističkoj NOB? (Ironija: mnogi su ljudi u prošlosti bili osuđivani, ne samo van pravnih normi (ideološki sudovi) nego i bez prava na branioca).

Jugoslavija je 1941. pravno kapitulirala. U Haškoj konvenciji o ratnom pravu, iz 1907. godine, regulisani su odnosi okupatora i stanovništva (IV Konvencija, čl.42-56). Čl. 43: „Budući da je vlast zakonite vlade stvarno prešla u ruke okupatora, ovaj ima da preduzme sve mere u njegovoj moći da uspostavi i obezbedi, koliko je moguće, javni poredak i bezbednost, poštujući zakone koji su na snazi u dotičnoj zemlji, izuzev ako je u tome sprečen“. Za poštovanje domaćih zakona potreban je i upravni aparat koji te zakone poznaje, a to je postojeći. U slučaju kolektivne neposlušnosti (a kako to izvesti?) okupator je mogao da primeni prinudu („da preduzme sve mere“). U svim okupiranim zemljama postojeći upravni aparati ostajali su i dalje da funkcionišu. (Pokušaji parcijalnih štrajkova, npr. u Holandiji, ugušivani su u krvi[3]).

Dva žandarma, ubijena 07. jula 1941. u Beloj Crkvi, bili su u službi postojećeg upravnog aparata. Ubijeni su čuvari reda, a ne sluge okupatora (a još manje kvislinzi). O događaju postoji pisani izveštaj (jedini domaći) žandarmerije[4], na osnovu izveštaja predsednika opštine i starešine sela. Pozivanje, u članku, na „sva istorijska svedočanstva“, koja bi trebalo da potvrde tezu profesora Stankovića o događaju u Beloj Crkvi, obična je floskula, često upotrebljavana u režimskoj istoriografiji. (Ono „sva“ je ista kategorija preterivanja kao i isticanje da se zna (konačna) "istina" za neki istorijski događaj.) Dvojica partizana (Žika Jovanović-Španac i Miloš Pantić) nisu bila gonjena, već su se vratili, obavešteni da su stigli žandarmi. Susret je bio sa oružjem u ruci, kod „Španca“ sigurno (uspeo je da puca u obojicu, pre njihove reakcije), kod žandarma je pitanje u kom trenutku. U postupku za rehabilitaciju ubijenih nije osuđivan „Španac“, ali dr Stankoviću očigledno smeta što su rehabilitovane „sluge okupatora“. Tu on vidi politički sud i „elementarno kršenje sudskog postupka“.

Velike muke ima prof. Stanković u nastojanju da obrazloži razlike u „ishodu događaja sa smrtnim posledicama“. „Bitno je ko su akteri i šta su radili za života, sve do trenutka smrti. Zašto i na koji način su ubijeni?“ To, ovako generalno posmatrano – nije tačno. Ono prvo, akteri, ima ideološku premisu (pravo „antifašiste“ da ubije „fašistu“, pravo pripadnika „više rase"“da ubija one „niže rase“), ono drugo, šta su radili, utiče na odmeravanje kazne, zašto, može da posluži kao olakšavajuća / otežavajuća okolnost (ali ne može a priori da oslobađa odgovornosti), a za sud o postupku bitno je na koji način su ubijeni: u borbi ili van borbe, sa presudom suda (i kakvog suda?) ili bez njega, itd. Za isti postupak prema ovom kriterijumu („na koji način su ubijeni“), ista je i odgovornost. Tu se izjednačuju ne samo totalitarni sistemi – nacistički i komunistički – već i tzv. demokratski.

Procenjuje se da je u Španiji do 1950. godine bilo oko 150.000 žrtava frankističkog terora i oko 50.000 žrtava terora „crvenih“, između 1931. i 1939. godine[5] (među njima oko 7.000 sveštenih lica[6] [7]). Davanje španskog državljanstva pripadnicima internacionalnih brigada je gest pomirenja pobednika prema poraženima, nakon 68 godina. „Crveni“ su u Španiji branili komunizam, a ne slobodu i demokratiju (a uništavali su se i između sebe: staljinisti, anarhisti, trockisti i ini). I da odgovorimo na pitanje dr Stankovića: navedene smrti, posledice terora, jesu iste – nema posebnih kantara za „crne“ i za „crvene“.

U Španiji će se tragati za „nestalima“ (od kojih oko 70.000 ima samo u Andaluziji, „španskoj Sloveniji“) uz finansijsku pomoć države za DNA-analize pri identifikaciji žrtava. „Mi se podsećamo istorije, ne da bismo se delili, već u potrazi za mirom“, izjavio je predsednik španske biskupske konferencije. Pri tome je, u ime crkve, tražio oproštaj za ono što je crkva u građanskom ratu grešila.[8] Profesor Stanković, u nastojanju za traženje „nestalih“ kod nas, ima drugačije mišljenje: „Nesrećni mrtvaci tako ponovo postaju predmet političke manipulacije, umesto da mirno počivaju u okrilju jedne drugačije kulture sećanja, koju promoviše istorijska nauka“. Zašto „političke manipulacije“ u potrazi za „nestalima?“ „mirno počivaju“– u nepoznatim grobnicama? Kakva „kultura sećanja“ – komunistička ili „revizionistička“? Šta je promovisala istorijska nauka npr. o masovnim likvidacijama „fašista i kolaboratera“, od Beograda, decembra 1944, pa sve do Kočevja i Blajburga 1945? Ništa, ćutala je čitavih 50 godina.

Kolaboracija u okupiranoj Francuskoj bila je sasvim drugog karaktera nego u Srbiji. Bilo je Francuza dobrovoljaca, koji su ratovali na Istočnom frontu u nemačkim uniformama, kao i u SS-jedinicama, koje su se zaklinjale na vernost Hitleru.[9] Bilo je, uz to, i aktivne saradnje sa Nemcima u transportu Jevreja u konclogore. Pokret otpora nije bio ofanzivno aktivan, pa zato nije bilo ni velikih nemačkih odmazdi. I nije bilo građanskog rata, niti borbe za biološko očuvanje naroda kao u Srbiji. Posle oslobođenja, kvislinge su jurili uglavnom pripadnici pokreta otpora, na prvom mestu komunisti i u periodu „divljeg čišćenja“ ubijeno je oko 9.000 osoba. Akcijom „Komisije za čišćenje“ (Commission d'Epuration) osuđeno je na smrt 6.763 osoba, od kojih je 767 i pogubljeno. Znatan broj Viši-kolaboratera izbegao je u Španiju, Argentinu i Kanadu.[10] Ovaj „masakr“, (prof. Stanković), bio je brojno daleko manji od masakra nad ideološkim protivnicima u Jugoslaviji, pri skoro tri puta većem broju stanovnika. U potrazi za Yu-kvislinzima u inostranstvu Ozna je slala svoje emisare, sa licencom za ubijanje.

Iz u članku citiranog dela iz knjige prof. Milana Ristovića, navodimo završnu, mnogokazujuću rečenicu: „Umesto precizne analize složenog procesa jednog tragičnog vremena, kakav je bio drugi svetski rat – nudi se samo ono što ima trenutnu tržišnu prođu i prijemčivo (nacionalno, politički i ideološki) „pakovanje“. Ovo bi trebalo da je podrška kritici sadašnjih „političkih sudova“, ali suptilnost tog eseja ima opštu vrednost – obuhvata i kritiku ideoloških pakovanja u posleratnim decenijama, a prema kojima je predavao i prof. Stanković na fakultetu. Dr Stanković poručuje drugima da „u istorisjkoj nauci nema istine“, ali je pitanje šta je predavao iz istorije Jugoslavije novijeg perioda (i da li je na to skretao pažnju svojim studentima): samo saznanje ograničeno na to vreme, koje, do daljeg, treba primati s rezervom? Ima mesta za sumnju, jer to bi bilo rizično odstupanje od etablirane „istine“ vladajuće ideologije.

Po pitanju rehabilitacije „naših“ kolaboratera/kvislinga, dr Stanković naziva svoje neistomišljenike revizionistima. Da li to znači da samo on poseduje „najviši nivo naučnog saznanja“, postignutog „sa mnogo kritičnosti“, koje „ne sudi šta je pravedno“? (citirano je iz članka). Ne bi se reklo.

Vraća se autor u tekstu i svojim „krupnim ribama“, Slobodanu Jovanoviću i Milanu Nediću, da popravi svoje nesmotrenosti iz jednog svog ranijeg članka.[11] Tako se ponovo poziva na svog krunskog svedoka, Đura Trpkovića, šefa obezbeđenja generala Nedića, koji se, navodno, 1946. dobrovoljno vratio u Srbiju i doneo sobom i neki dnevnik, kojim se prof. Stanković opet izdašno služi. U članku se govori o „Slovu Z“ (zaklati), ideji majora Živana Kneževića, koju je prihvatio predsednik vlade Slobodan Jovanović i poslao svom ministru u zemlji, Draži Mihajloviću, na izvršenje. Palo je, prema svedočenju Đura Trpkovića, preko 1.000 srpskih glava („dobivši najpre slovo Z ... podmuklo (su) bili ubijeni“), među njima i glave šefa Nedićevog kabineta pukovnika Masalovića, kao i državnog sekretara Predsedništva Cvetana Đorđevića. (U ranijem izlaganju prof. Stanković je govorio „da je tako pobijeno stotine viđenih Srba“).

Može se raspravljati da li ideja za slovo Z potiče od majora Kneževića ili od generala Mihajlovića (različiti izvori), što je sporedno, kao i o značenju slova Z (postoje mišljenja, nema pismenih dokumenata), ali se ne može bezrezervno tvrditi da slovo Z znači „zaklati“.

Za to nema dokaza. (Prema istoričaru Radoju Kneževiću, slovo Z je prvo slovo reči „zastrašiti“, i da je „stavljanje pod slovo Z bila jedna u osnovi pedagoška mera po Mihajlovićevoj zamisli“, koje „nije, razume se, davalo imunitet krivcima i jemstvo za bezbednost u budućnosti“[12]). O slovu Z dao je iscrpno objašnjenje i Slobodan Jovanović, u pismu objavljenom u londonskom „Tajmsu“ 15. jula 1946. godine, u kome objašnjava da slovo Z znači „zastrašiti“, kao i da su imena pod tim slovom objavljivana preko Radio-Londona, na predlog Mihajlovića[13].

Spisak je obuhvatao ukupno 100 imena od kojih je 75 objavljeno.[14] [15] Sa objavljenog spiska likvidirana su samo dvojica i to vatrenim oružjem: Ceka Đorđević, pomoćnik Ministra Prosvete i Dragutin Bulić, profesor u Čačku.[16] Pukovnik Masalović nije bio na spisku.

(Dušan Nedeljković, predsednik Komisije za ratne zločine, govoreći o slovu Z na konferenciji za strane novinare u Beogradu, 01. oktobra 1945, tvrdio je da „cifra zaklanih prelazi deset hiljada“[17]).

Đura Tripković, šef bezbednosti generala Nedića, nije se vraćao iz emigracije. Živeo je u Parizu gde je i umro, 1982, a sahranjen je u mestu Tie (Thiais), blizu Pariza. Njegov brat Iva sahranjen je u istom grobu, 2001. godine[18]. Da se navedeni šef bezbednosti zove Đura Tripković, a ne Đuro Trpković, nalazi se u stručnoj literaturi od 1953, a kod nas od 1993. godine[19]. O identitetu obojice Tripkovića, kao i o njihovom boravku i smrti u Parizu, postoji i pismeno svedočenje osobe koja ih je od ranije poznavala i u Parizu redovno posećivala.[20]

Đuro Trpković, duh iz Oznine flaše, nije bio šef bezbednosti generala Nedića i ono što je napisao – ako je on, taj „neko“, to uopšte napisao – nema validne vrednosti: tekst nije objavljen, autor nepoznat, titula koja mu se pridaje – lažna. „Primarno je da svaki istoričar naučnik poznaje temeljno heuristički postupak (analitički, otkrivački – J. N.), da vlada izoštrenim kriterijumom u kritici izvora (...)“, podučava prof. Stanković. U galimatijasu o „Slovu Z“ i Đuru Trpkoviću, prof. Stanković je navedene principe očigledno zaboravio.

„Dešava se polagano rušenje komunističkog tabua i njihovog patenta na istinu. Autoru se to ne dopada i veoma se jedi“, piše jedan komentator članka prof. Stankovića, na ovom sajtu[21]. A jed nikada nije bio dobar saputnik u ozbiljnim raspravama.

 


[1] Zakon o rehabilitaciji, 17. aprila 2006. godine. „Službeni glasnik RS“, br. 33/2006.

 

[2] Tatjana Tagirov: Četnikom po kvislingu, Vreme, 27.04.2009.

Procesi se vode u okružnim sudovima, u vanparničnim postupcima, gde nema zastupnika države.

[3] Jovan Nenadov: Profesor i mandale. NIN, 07.08.2008. www.nspm.rs, Debate / Istina i pomirenje na ex-Yu prostorima, 08.08.2008. 

[4] Kosta Nikolić: Uloga seoskog vašara u srpskoj istoriji. NIN, 08.01.2009.

[5] Helene Zuber: Kultureles Schlachtfeld (Kulturno bojište), Der Spiegel, 03.12.2007.

[6] Spanischer Bürgerkrieg: Repressionen und politische Morde (Španski građanski rat, Represije i politička ubistva). Vikipedija (sa bibliografijom).

 

[7] Ubijeno je 12 biskupa, 283 kaluđerice, 2.365 kaluđera i 4.184 sveštenika.

Španski građanski rat. Vikipedija (na srpskom), uvodni deo, s navođenjem izvora.

[8] Helene Zuber, ibid. 

[9] Jovan Nenadov. ibid.

[10] Kollaborateure der Deutschen in Frankreich (Kolaborateri Nemaca u Francuskoj).

Vikipedija. Vichy-Regime, Nachkriegszeit (Posleratno vreme),

[11] Đorđe Stanković: Mandale ili kultura sećanja i „rehabilitacija“. NIN, 24.07.2008.

www.nspm.rs, Debate/Istina i pomirenje, 29.07.2008.

[12] Borivoje Karapandžić: Građanski rat u Srbiji, 1941-1945, Beograd 1993. (Prevod sa engleskog, Klivlend, Ohajo, 1958), str 275.

Fusnota: Radoje Knežević „Jugoslovenska vlada i Draža Mihajlović, Organizovanje

otpora“. Poruka, London, 16. juni 1953, str. 16.

[13] Borivoje Karapandžić, ibid, str.274. Fusnota: Radoje Knežević, ibid, str. 16.

 

[14] Borivoje Karapandžić, ibid, 270 i 272. Fusnota: Radoje Knezević, ibid, str. 16 i 17.

U objavljenim (75) i neobjavljenim (25) spiskovima pored imena navedeni su brojevi i datumi telegrama, kojima je Mihailovićev Štab dostavio predloge, a i datumi kada je izvršeno oglašivanje preko Radio-Londona.

 

[15] Stevan K. Pavlović: „Hitler's New Desorder: The Second World War in Yugoslavia“, London, 2008. Na str. 96 navodi se podatak o spisku sa ukupno 100 imena, od kojih su samo dvojica ubijeni.

Istoričar i profesor univerziteta, koristio je pored mnogobrojnih izvora i beleške svog oca, Koste St. Pavlovića, sekretara predsednika Kraljevske vlade Slobodana Jovanovića (Iz pisma od 06.08.2008, potpisniku ovog članka, odgovor na molbu za neke informacije).

[16] Borivoje Karapandžić, ibid, str. 281. i 268.

[17] Uglješa Krstić: Ravnogorska čitanka, Beograd 2001, str. 14.

[18] Izveštaj Uprave groblja u Tieu (Cimetièr parisien de Thiais) od 03.12.2008, da je Đura Tripković sahranjen u grobu br.24, u 9. redu 98. parcele.

Na spomeniku (fotografija) stoje natpisi: Đura S. Tripković, Užice 1907-1982 Pariz i Ivan Tripković, 1913-2001.

[19] Boris Karapandžić: ibid. Tripković S. Đura, str. 383, Tripković S. Ivo, str. 174.

[20] „Tripkovići se nisu vraćali“, pismo u NIN-u, 18.09.2008, u rubrici „Odjeci“, g-đe Dušanke Botin iz Klivlenda, Ohajo, SAD.

[21] Komentator: Baja Patak, ponedeljak 20, april 2009.