Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Glajvic, Račak i vertikala laži
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Glajvic, Račak i vertikala laži

PDF Štampa El. pošta
Slobodan Antonić   
utorak, 11. novembar 2008.

Račak je jedan od najsramnijih stranica u propagandnom ratu SAD protiv Srbije, koju smo prebrzo zaboravili. Danas kada smo neprestano pod propagandom američkih medija u Srbiji – od B-92 do Foksa – model Račka treba da nam bude neprestano pred očima kao primer koliko sa nama besramno manipulišu, i kakve sve tragične posledice može imati ta manipulacija.

Nedavno je Helena Ranta, finski forenzičar, "otvorila" dušu i optužila Vilijama Vokera, tadašnjeg šefa Misije OEBS na Kosmetu, da ju je naterao da ubijene pripadnike OVK u Račku prikaže kao nedužne, nenaoružane civile. Svi znamo od kolike važnosti je bio ovakav prikaz za otpočinjanje napada na Srbiju. Za Zapad je Račak “postao kap koja je prelila čašu. Da nije bilo Račka, bombardovanja Srbije nikad ne bi bilo”, kaže Majkl Ignjatijev u svojoj knjizi "Virtuelni rat".

Slučaj Račak je zapadnoj javnosti prikazan na sledeći način. Srpska policija je, navodno, 15. januara 1999, upala u selo, odvojila muškarce od žena i dece, odvela ih do obližnjeg brdašca i tamo hladnokrvno pobila. Njih četrdeset. Iznad leševa nenaoružanih civila Vilijem Voker je novinarima rekao da “ne okleva da nazove događaj masakrom, koji je veoma protiv čovečnosti”. “Ne oklevam ni da optužim vladine snage za taj zločin", smesta je dodao.

Istina je, međutim, bila potpuno drugačija. Najpre, policija je pred Račak stigla u poteri za ubicama svoga kolege, Svetislava Pržića. Sličan pohod policija je preduzela i do susednih sela (Petrovo, Malopoljce i Renaja). Znajući da su moguće različite provokacije, policija je, pre nego što je ušla u selo, obavestila posmatrače OEBS-a. Štaviše, sama je pozvala dvojicu novinara TV Asošijeted presa da prate njeno delovanje. Posmatrači i novinari su se smestili na obližnji brežuljak, sa kog su mogli da vide selo. Počelo je puškaranje, koje se ubrzo pretvorilo u pravi okršaj. Obe strane su koristile i ručne bacače. Policija je, ipak, bila iskusnija i bolje naoružana. Odmetnici su se povukli na brda južno od sela, a policija je ušla u Račak.

Novinari i posmatrači su nastavili da prate njihova dejstva sa brežuljka. Već u pola četiri, policija se povukla iz sela, a sa njima su otišli i novinari iz TV AP. Policija je tvrdila da ima jednog ranjenog, a broj ubijenih terorista procenjivala je na petnaestak. Odmah po odlasku policije, posmatrači su ušli u Račak kako bi napravili uviđaj. Započeli su sa ispitivanjem meštana. Jedan francuski novinar došao je, oko pola sedam, u selo, i razgovarao sa posmatračima. Oni još uvek nisu pominjali nikakav pokolj, samo su rekli da “nisu u stanju da navedu tačan broj žrtava”. Sa mrakom, u selo su se vratili i pripadnici OVK. Sutradan, oko 9 ujutro, posmatrači se po prvi put suočavaju sa svedočenjima o hladnokrvnom pokolju koji su izvršili srpski policajci. Odvode ih do jaruge u kojoj leži dvadesetak mrtvih muškaraca, u civilnoj odeći. Kada se u selu, oko podneva, pojavio Vilijem Voker, galameći protiv "srpskog zločina", već su svi očevici imali istu priču.

Ali, već na licu mesta bilo je jasno da sa Vokerovom galamom mnogo toga nije u redu. Možete li da zamislite policajce koji ubijaju civile i ostavljaju njihove leševe svuda naokolo, a znaju da će odmah za njima u selo da uđu posmatrači i novinari? Zašto treba 18 časova da meštani saopšte posmatračima istinu o pokolju? Odakle među ubijenim “meštanima” i muškarci koji nisu iz Račka? Kako je Voker odmah i bez ikakve istrage znao da su “vladine snage odgovorne za zločin”? Uostalom, zašto je sa sobom poveo samo odabrane novinare, i ni jednog iz Srbije?…

Onda je nastupila Helena Rantal i grupa finskih patologa. Prvu obdukciju izvršio je beogradski Institut za sudsku medicinu. Po njegovom izveštaju, nije bilo ubistava izbliza, a parafinska rukavica je pokazala da je čak 37 od 40 ubijenih prethodno pucalo. Međutim, SAD i EU su taj izveštaj odbacili. Stoga je Beogradu savetovano da pozove jednu grupu finskih stručnjaka radi dodatnog veštačenja. Tako je i urađeno. No, njihov izveštaj nikako se nije pojavljivao. Tek nedelju dana pred početak napada na Srbiju, on dospeva u javnost. Ali, ni tada nema punog izveštaja, postoji samo izvod od tri stranice i izjava Helen Rantal sa konferencije za novinare.

Po tim izjavama, u Račku se dogodio “zločin protiv čovečnosti”. Ta ocena je usledila iz nalaza po kom su svi mrtvi bili “nenaoružani civili”. A oni su bili “nenaoružani civili” jer su: a) svi leševi bili u civilnoj odeći; b) nijedan od ubijenih navodno nije prethodno pucao. Ostalo je, međutim, nejasno kako se može tvrditi da su svi ubijeni bili civili, a da se prethodno nije ustanovilo da odeća nije bila menjana i da nije objašnjeno kako je tačno utvrđeno da niko nije pucao. Naime, Finci su odbacili korišćenje standardne parafinske rukavice, za utrđivanje tragova baruta, kao "prevaziđene metode". Oni su priznavali jedino korišćenje jednog drugog testa koji je pouzdaniji, ali samo ako se uzorak uzme direktno sa delova šake. To, međutim, ni u jednom ispitivanom slučaju, po rečima same Helen Rantal, nije urađeno!

I tako, već tada, dok su američki nosači aviona hitali ka Jadranu, bila je više nego očigledna laž da je srpska policija ušla u Račak i hladnokrvno pobila 40 seljana. Najveći deo ubijenih bili su teroristi koji su poginuli u borbi, u uniformama OVK ili sa njihovim oznakama. Uniforme i oznake su tokom noći uklonjeni i svi su prikazani kao "nedužni građani" koje su uibile “vladine snage” kao učinak sprovođenja “politike genocida”. Najzaslužniji da je ova propagandna predstava uspela bio je Vilijem Voker. On je već ranije pokazivao znake da, kako je to primetio čak i Marti Ahtisari, “ima već unapred pripremljeno mišljenje o situaciji na Kosovu i o tome ko je glavni krivac”. Kada su teroristi u Peći ubili šestoricu srpskih mladića, Voker je izjavio kako “najsnažnije moguće osuđuje nasilje u poslednja 24 časa” i pozvao “sve pripadnike kosovske zajednice i savezne vlasti da pokažu uzdržanost i ostanu mirni”. Dakle, jedno čisto terorističko delo stavljeno je u okvir “nasilja u poslednja 24 časa”, a umesto osude usledio je poziv na mir. Posle Račka, međutim, Voker je zaboravio svaku uzdržanost i svako pozivanje na mir, i odmah zavapio o “masakru” i “zločinu protiv čovečnosti”. “Ne oklevam ni da optužim vladine snage za taj zločin", besneo je. Voker je znao posledice takve svoje ocene. Ona je značila rat i bombardovanje Srbije. Ali, Vokerov cilj je verovatno i bio da se obezbedi "moralni" razlog za NATO napad na Srbiju.

Evo prepisa odlomka iz televizijske emisije koju je uradio britanski novinar Alan Litl, i koja je prikazana na BBC2 pred prvu godišnjicu NATO bombardovanja Srbije.

"Novinar: Voker je optužio srpsku policiju i jugoslovensku vojsku. Trebalo je da bude nezavisan međunarodni zvaničnik. Da li je, međutim, tražio direktne instrukcije od Amerikanaca?

Vilijem Voker: Nisam zvao nijednu od prestonica, rekao sam šta sam mislio da sam video - a to je bio krajnji rezultat masakra.

Ričard Holbruk: Vilijem Voker, šef Kosovske verifikacione misije, zvao me je mobilnim telefonom iz Račka.

Novinar (pita Vilijema Vokera): Ali ne sećate se da ste uopšte zvali Vašington?

Vilijem Voker: (Odmahuje glavom).

Vesli Klark: Dobio sam poziv od Bila Vokera. Rekao mi je da je masakr. 'Stojim tu. Vidim tela'.

Novinar: I niste razgovarali s generalom Klarkom ili s nekim drugim?

Vilijem Voker: (Odmahuje glavom).

Novinar: Vokerovi komentari dali su Americi zeleno svetlo za ulazak u kosovski rat. OVK je uvukao svog moćnog saveznika”.

Već sutradan, nakon Vokerove "predstave" u Račku, SAD će zatražiti od NATO-a “da pažljivo razmotri vojne opcije rešavanja kosovske krize”, a Savet NATO-a se hitno sastao u neuobičajeno vreme, u nedelju popodne. Pripreme za rat mogle su da uđu u završnu fazu.

Račak je bio i sastavni deo optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu. Ali, posle svedočenja Danice Marinković, istražnog sudije i Slaviše Dobričanina, patologa, tužilaštvo je izbacilo tačke optužnice o Račku, kako iz Miloševićevog predmeta, tako i iz procesa koji se vodio protiv Milana Milutinovića i još petorice optuženika iz Srbije. Račak čak ni za Hag više nije "srpski masakr nedužnih civila". Ali, on ostaje zločin ratne propagande, koji je poslužio kao izgovor za otpočinjanje jednog zločinačkog rata.

Račak, po svom karakteru, odgovara Glajvicu, incidentu koji je režirao Hitler, kako bi našao razlog za napad na Poljsku. Naime, 31. avgusta 1939, nemački operativci, preobučeni u poljske uniforme, zauzeli su predajnik nemačkog radija u Glajvicu i emitovali jedno anti-nemačko saopštenje. Da bi incident izgledao autentično, pobijeni su Nemci koji su čuvali predajnik, kao i dovedeni Poljaci. Hitler je nekoliko dana pre Glajvica rekao svojim generalima: "Naći ću propagandni razlog da započnem rat, uverljiv ili ne. Pobednika niko kasnije neće da pita da li je govorio istinu".

Danas više niko NATO generale i propagandiste ne pita da li su govorili istinu o Račku. Vilijem Voker sedi u upravnom odboru "Dajnkorpa", američke kompanije koja je, 9. februara 2006, dobila na tenderu posao izgradnje kargo-centra Beogradskog aerodroma, vredan sto miliona dolara. Dajnkorp je, prema različitim izvorima, zapravo firma Centralne obaveštejne agencije (CIA), koja posluje isključivo sa vojskom SAD. Uz Vokera, u Upravnom odboru "Dajnkorpa" sede još i Ričard Holbruk i Vesli Klark. Javnost Srbije se, zbog ovih osvedočenih "srboljubaca", pomalo uznemirila, tadašnja Vlada je počela da postavlja dodatne uslove, pa je "Dajnkorp" ubrzo sam odustao od posla.

Ali, "Dajnkorp", B-92 ili koja druga slična firma neće ostati bez posla u Srbiji. Ko, uostalom, još danas pominje Račak ili bombardovanje, NATO laži i NATO smrti, kada se "Srbiji žuri" da se što pre integriše u evroatlantske strukture? Uostalom, više nas ne ubijaju, kao 1999. Samo nas malo i dalje lažu, po potrebi. Otkucajte "Klečka" u prozorčetu "Pretraga" na sajtu B-92 i dobićete 4 (i slovima četiri) pogotka. Otkucajte "Ovčara" i dobićete 262 pogotka, otkucajte "Srebrenica" i dobićete 321 pogodak. "Pobednika niko kasnije neće da pita da li je govorio istinu", jeste još nečija parola. Čovek koji je ovu parolu smislio bio je pobednik 1939, 1940, 1941... Ali, došlo je vreme kada je sama istina pobedila. Pobediće i ovoga puta. Pobediće, samo ako je budemo dovoljno dugo i dovoljno uporno svedočili. Činimo li to?

Pečat, 7. novembar 2008, br. 37, str. 18-20.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner