Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Bosanski atlas zločina Mirsada Tokače
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Bosanski atlas zločina Mirsada Tokače

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
sreda, 14. oktobar 2009.

Pre neki dan[1], direktor Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva (IDC), g. Mirsad Tokača, najavio je da će 4. novembra ove godine rezultati višegodišnjeg rada njegove ustanove biti objavljeni u obliku „Bosanskog atlasa zločina.“ Da podsetimo, ustanova g. Tokače već nekoliko godina, uz podršku norveške vlade, bavi se izradom opsežne baze podataka o nastradalim licima svih nacionalnosti tokom rata na teritoriji Bosne i Hercegovine 1992-1995.

Jedan od tih važnih doprinosa IDC-a utvrđivanju istine o ratnim dešavanjima odnosi se na ukupan broj poginulih, koji oni cene na nešto ispod 100.000 iz sve tri etničke skupine. To predstavlja izraziti kontrast u odnosu na neobuzdana propagandna preuveličavanja koja su bila popularna tokom trajanja sukoba, kada su neke neutemeljene „procene“ dostizale 250.000 ili više žrtava, sa pretežnim naglaskom na jednu od sukobljenih etničkih zajednica.

Institut g. Tokače ne samo da se sasvim distancira od takvih neodgovorno izrečenih cifara i ne samo da daje presek žrtava po nacionalnoj pripadnosti koji se ugrubo poklapa sa učešćem tih zajednica u ukupnom stanovništvu BH, već on pristupom koji izgleda naučno besprekoran dovodi u pitanje čitav niz doskorašnjih „svetih krava“ nedavnog rata u BiH.

Još nešto. Kako tvrdi g. Tokača, jedno od glavnih dostignuća njegovog projekta je stvaranje „sveobuhvatne i kvalitetne baze podataka“ o svakoj nastradaloj osobi poimence i po mestu i načinu stradanja, koja će „biti dostupna svakom građaninu.“[2]

U sklopu svog nastojanja da obezbedi objektivan prilazak ovim složenim i često veoma osetljivim pitanjima, g. Tokača je imao hrabrosti da se uhvati u koštac i sa glavnim javnim protagonistom jedne dijametralno suprotne metodologije, g. Amorom Mašovićem iz Instituta za nestala lica BiH. Konkretno, u odnosu na g. Mašovića i rad njegove organizacije, g. Tokača je rekao sledeće:

„Najlakše je manipulisati žrtvama. Mnogo više sam očekivao od Instituta za nestala lica BiH, ali očito je da umjesto profesionalizma i ovdje dominira politika. Proces traženja nestalih mora biti oslobođen političkog uticaja i ne može nijedan političar, ma kako se on zvao, doći i reći kako treba da se radi. Toga u Institutu, a i u ranijim komisijama je bilo napretek, što se reflektuje na porodice žrtava – kaže Tokača. Ističe da je u Institutu potrebno izvršiti reorganizaciju i na čelo te institucije imenovati eksperte, odnosno ljude koji nisu opterećeni politikom.

- Sadašnje rukovodstvo Instituta za nestala lica BiH treba smijeniti jer u toj instituciji rade ljudi koji su duboko politički involvirani. Indikativno je da se pred svako obilježavanje događaja u Srebrenici nađe neka nova grobnica. Ne sporeći da možda grobnice i postoje, postavlja se pitanje zašto se čeka 11. jul da bi bila otvorena ili otkrivena – kaže Tokača.“[3]

Na ovakva razmišljanja teško je formulisati bilo kakav ubedljiv prigovor. Ali posmatrani iz šahovske perspektive, potezi koje vuče g. Tokača – mada su svi oni ako ih izolovano gledamo zaista savršeni – mogli bi se ipak protumačiti i iz još jednog ugla.

Iskusni velemajstor jednim pogledom na šahovsku tablu prepoznaje neodržive pione, za koje on zna da će ih tokom igre zasigurno izgubiti. Njegova strategija igre uopšte nije da po svaku cenu njih spasi i on ih – naprotiv – bez ustezanja žrtvuje da bi spasio onu figuru koja mu je u igri stvarno glavna.

Čoveku od iskustva i sofistikacije stila g. Tokače (za razliku od lokalnog politikanta kalibra g. Mašovića) odavno je moralo postati kristalno jasno da je, na dužu stazu, najveći deo ratnih propagandnih priča neodrživ. Onaj ko se ne preziva na «-ić», a ko te izmišljotine stavi ad acta, na taj način stiče veliki kredibilitet koji zatim on može da uloži u onu stavku do koje mu je u političkom ratu najviše stalo. To je jedan od temeljnih načela uspešno izvedene dezinformacije.

Tabela u prilogu, skinuta sa CD-a Centra g. Tokače[4], sugeriše odgovor na pitanje, o kojoj bi važnoj figuri ovde moglo biti reči. Ta tabela odražava besprekorno verno kretanje broja žrtava tokom svih godina rata. Od 1991, pa do 1995. godine, tendencija opadanja broja žrtava jasna je i jednosmerna. To je potpuno u skladu sa poznatim činjenicama: najžešći sukobi bili su na samom početku, 1992, pa je te godine na svim stranama bilo i najviše žrtava. Zatim, nakon što su se frontovi stabilizovali, žrtava je bivalo sve manje. Akuratni g. Tokača u svojoj tabeli to verno prikazuje, ali samo sa jednim jedinim izuzetkom koji govori sve i koji zato pokreće lavinu pitanja. To je juli 1995. godine, dakle Srebrenica. Na tabeli za taj mesec vidimo uzlazni špic koji treba da predstavlja oko 8.000 žrtava, fenomen koji je krajnje neuobičajen u svetlu neospornih trendova za rat u celini.

Da je g. Tokača poznat po tome da profesionalne nedostatke u svom radu i rupe u svojim argumentima pokriva neubedljivim frazama i floskulama, kao što to čine g. Mašović i drugi iz sličnog ambijenta, ovaj nesklad između njegovih objavljenih principa i konkretnih rezultata čak ne bi ni privlačio pažnju. Ali on je privlači, i to upravo zato što štrši.

Pošto se obavezao da će građanima staviti na raspolaganje sveobuhvatni atlas zločina gde će svaka navedena žrtva imati svoje mesto, ne kao cifra, već kao ličnost sa imenom i prezimenom, u slučaju tako kapitalnog značaja, kao što je Srebrenica, g. Tokača sada ne može izbeći da sopstveni princip ispoštuje do kraja.

Da li IDC na čelu sa g. Mirsadom Tokačom raspolaže ličnim kartonima, dakle, od imena i prezimena pa nadalje, za svaku muslimansku žrtvu Srebrenice u julu 1995? Na ovo pitanje, moguća su samo dva odgovora: da ili ne. Foliranja nema. Ako je odgovor „da,“ onda će promocija Atlasa 4. novembra biti idealna prilika za g. Tokaču da javnosti predstavi i svoj senzacionalni spisak od 8.000 srebreničkih žrtava.

Ako je odgovor „ne“ (ili mudra ćutnja, što je isto) onda bi g. Tokači savetovali da se u buduće uzdrži od kritike g. Mašovića i njegove zaista više nego sumnjive i politički obojene metodologije. Jer to bi onda stvarno bilo ono što se na engleskom kaže: The kettle calling the pot black.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije Srebrenica Historical Project)


[1] Politika (Beograd), 8. oktobar 2009.

[2] Ibid.

[3] Glas Srpske (Banja Luka), 12. oktobar 2009.

[4] Tabela se nalazi na sajtu Istraživačko-dokumentacionog centra, http://www.idc.org.ba/presentation/research_results.htm. Pogledati odeljak: Srebrenica - municipality of suffering, tabela br. 3.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, do kraja 2019. biti postignut sporazum Beograda i Prištine?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner