Početna strana > Debate > Istina i pomirenje na ex-YU prostorima > Bosanski atlas zločina ili dezinformacija?
Istina i pomirenje na ex-YU prostorima

Bosanski atlas zločina ili dezinformacija?

PDF Štampa El. pošta
Stefan Karganović   
ponedeljak, 23. novembar 2009.

Mnogi čitaoci koji prate pisanje na ovu temu prisetiće se našeg komentara od pre nekoliko nedelja o „Bosanskom atlasu ratnih zločina“ Istraživačko-dokumentacionog centra iz Sarajeva, na čijem se čelu nalazi Mirsad Tokača.[1] Taj komentar bio je objavljen pre nego što je Tokača u konačnom obliku javnosti predstavio svoje delo. Zato, kao što priliči komentaru na nešto što tada još nismo imali priliku da vidimo u svim  bitnim pojedinostima, naš tekst  je bio prilično uzdržan. Ali, u međuvremenu, Tokača je 4. novembra obnarodovao svoj Atlas,[2] i mi sada možemo slobodno izložiti svoje utiske sa daleko manje ambivalentnosti nego što je to  bio slučaj tada.

Pre svega, jedna važna ograda. Predmet razmatranja Atlasa g. Tokače je čitava Bosna i Hercegovina. Mi niti imamo resurse da proveravamo njegove rezultate na tako širokom planu, niti je to tema naše istraživačke delatnosti. Mi se bavimo samo srebreničkim krajem i možemo se odgovorno upuštati u debatu samo u odnosu na događanja na tom području tokom ratnog sukoba u BH, 1992–1995 godine.

Elektronska verzija Atlasa Mirsada Tokače je podeljena na tri segmenta: (1) uništavanje verskih objekata; (2) lokacije, što podrazumeva šire područje gde su se zločini dogodili; i (3) incidenti, a to znači specifični primeri zločina, sa kratkim opisom i spiskom žrtava.

Mi ćemo sada kritički analizirati svaki od ova tri segmenta Atlasa, naglašavajući još jedanput da je u našem izlaganju reč u prvom redu o mogućim propustima u srebreničkom kraju, a samo uzgredno u BiH kao celini.

(1) Verski objekti. Objekti iz ove kategorije prikazani su u Atlasu na posebnoj internet stranici.[3] Ako nam se dopusti, za trenutak, da iskoračimo iz samonametnutih geografskih okvira (Srebrenica) i da bacimo pogled na čitavu BiH, primetićemo jedan neobičan prizor. Kompjuterski ekran bukvalno će se zazeleniti od kvadratića sa zvezdom i polumesecom, dok iza njih, vešto skriveni, viri dvadeset i šest crvenih kvadrata sa krstom (što ukazuje na oštećeni pravoslavni verski objekat) i nekoliko desetina plavih, što obeležava katolički verski objekat koji je zadesila slična sudbina. Ukoliko bi sada pomoću kursora prešli na srebrenički kraj, zeleni kvadratići su gotovo jedini prisutni, dok je onih drugih boja samo dva. Njih je teško čak primetiti i vrlo je mukotrpno do njih doći zato što ih na mapi Tokače zeleni bukvalno prekrivaju i čine skoro nevidljivim. Utisak je nedvosmislen i snažan: u BiH kao celini tokom ratnih dejstava stradali su skoro isključivo muslimanski verski objekti, a u politički izuzetno značajnom srebreničkom kraju, sa beznačajnim izuzecima, samo oni.[4]

Ima li ova slika ikakve veze sa stvarnošću, i u kojoj meri?

Biće da nema. Pred nama je studija pokojnog profesora Slobodana Mileusnića, „Duhovni genocid, 1991–1995 (1997)“.[5] Na strani 9 ovog bogato dokumentovanog dela, koje bi se neizostavno trebalo naći u biblioteci Mirsada Tokače, nailazimo na sledeću informaciju: „Srpske svetinje i ostali istorijski spomenici koji se nalaze na teritorijama što kontrolišu hrvatske i muslimanske snage su nepristupačne i njihova sudbina je neizvesna, tako da je broj od 212 porušenih i 367 oštećenih crkava još uvek nepotpun.“ Prof. Mileusnić pedantno donosi slike porušenih i oštećenih pravoslavnih verskih objekata u BiH, o kojima piše, uz kratki opis štete koji je vrlo sličan pristupu koji u svom Atlasu koristi Tokača. Ako, kao što smo videli u fusnoti 4, polupani prozori kvalifikuju džamiju u Banović Selu da u ovom Atlasu bude pomenuta, s kakvim opravdanjem Tokača prikazuje samo dvadesetak od ukupno 579 razorenih i oštećenih pravoslavnih verskih objekata u BiH, koje je evidentirao prof. Mileusnić? Samo ovaj podatak dovoljan je da navede na ozbiljnu sumnju da u Atlasu g. Tokače, bar u ovoj rubrici, nešto drastično nije u redu.

Da se sada fokusiramo na srebrenički kraj, gde slika koju Tokača prikazuje podstiče na veliki broj nedoumica i pitanja, ne samo u ovoj već – kao što će se videti – i u preostale dve kategorije.

Za Srebrenicu pominje se samo jedan pravoslavni verski objekat, a to je gradska crkva za koju se lakonski kaže da je bila „djelimično oštećena, obnovljena nakon rata.“[6] Iz reda katoličkih objekata, pominje se kapela „Bosne Srebrene“, za koju piše da je bila „djelimično oštećena u ratu, obnovljena je 2002. god.“.

Da li je to zaista sve što bi se moglo reći o stradanju pravoslavnih svetinja u srebreničkom kraju za vreme ratnog sukoba između 1992. i 1995. godine? Ne, po istraživanjima prof. Mileusnića. On, pre svega, navodi ne jedan, već četiri, uništena i spaljena pravoslavna objekta na području grada Srebrenica, dakle tri više nego što ih je pronašao Tokača. Zatim, on ih navodi 17 za šire područje srebreničkog kraja: Drinjača, Kravice, Potpeć, Sase. Fakovići, Visočnik, Pribojevac, Žlijebac, Krnići. Erići i Karna.[7]

Matematika neumitno dovodi u pitanje kredibilitet Mirsada Tokače: u širem regionu 17 nepomenutih crkava, plus onih 4 na gradskom području Srebrenice, iznosi 21, a 21 je – ako se ne varamo – dvadeset i jedan put više od jedan, što je maksimalna šteta verskim objektima koju je Tokača spreman da prizna pravoslavnoj zajednici u srebreničkom kraju.

Ovom spisku prof. Mileusnića trebalo bi još dodati pravoslavnu crkvu u Skelanima, koja je tokom napada muslimanskih snaga prošla daleko gore od polupanog prozora, što je za džamiju iz Banovića Sela bilo dovoljno da je kvalifikuje za pomen u Tokačinim analima.

Ali sada, na sve ove propuste nadovezuje se i jedna misterija. Naime, čitaoci će morati da nam poveruju (a ako ne veruju, neka odu na lice mesta da provere) da je revnosni g. Tokača volšebno propustio da pomene i jednu uništenu džamiju. Mesto gde se ruševine te džamije nalaze možda će nam pomoći da dokučimo razlog za ovaj neuobičajeni propust. Ta džamija nalazi se u mestu Sase, na udaljenosti od oko 12 kilometara od Srebrenice. Na bukvalno 20 metara od džamije, koju su srušili Srbi, nalazi se srpski pravoslavni manastir Svete Trojice, koji su muslimanske snage iz Srebrenice teško oštetile, a konak zapalile tokom ratnih dejstava 1992/1993. godine.[8]

Ignorisana džamija u Sasima prošla je neuporedivo gore od one u Banovića Slu sa polupanim prozorima: porušena je do temelja. Zar to nije vredno pomena u magistralnoj prezentaciji ovakve vrste?

Pretpostavljamo da je u odnosu na politički bitan srebrenički kraj svaka pomisao na simetriju anatema za Tokaču i za njegovu „nezavisnu... profesionalnu, nevladinu i nepristrasnu instituciju“.[9] Nešto nam govori da bi to moglo biti razlog što je Tokača preboleo uništenu džamiju: samo da ne bi morao da pomene teško oštećeni manastir koji se nalazi na svega nekoliko koraka udaljenosti od nje.

Ali ovo nije samo priča o dva postradala verska objekta i o licemernom, politički motivisanom, prećutkivanju tog duplog zločina, nego je više od toga. Jer, u srećnijim i normalnijim vremenima, ove dve bogomolje koje su se uzdizale jedna pored druge, i gde su se susedi na razne načine molili istom Bogu, bile su povezane na jedan čudesan način. Naime, muslimanski vernici su novčano doprineli izgradnji manastirskog konaka, a pripadnici pravoslavne zajednice izgradnji džamije. Zato politikantsko preskakanje zajedničke sudbine ova dva hrama u Atlasu g. Tokače nije propust, već je to nešto daleko ozbiljnije – sramota.

(2) Lokacije

Što se tiče vrlo značajnog pitanja žrtava Srebrenice, Atlas IDC, u segmentu koji se odnosi na Lokacije, pruža nam sledeću informaciju:

Ubijeni Srbi

421

Nestali Srbi

8

Ubijeni Hrvati

5

Nestali Hrvati

1

Ubijeni Bošnjaci

4256

Nestali Bošnjaci

2673

Ukupno:

7364

Da budemo jasniji. Na sajtu IDC-a, kada kliknemo na Srebrenicu, izlazi prozor sa dugačkim poimeničnim spiskom žrtava. Preseka po nacionalnoj osnovi nema, ili možda mi nismo uspeli da ga pronađemo. Ali svejedno, prebrojali smo Srbe, Hrvate i Bošnjake na tom spisku i došli smo do rezultata koji su navedeni gore. To nije tako rečeno, ali iz načina kako su podaci predstavljeni podrazumeva se da ukupna cifra od 7364 treba da predstavlja bilans žrtava za ceo period rata, od 1992. do 1995. godine.

Kada se sve raščlani na kategorije, već prva stvar koja pada u oči je uporno stremljenje autora Atlasa da se konačna cifra za ovaj politički najbitniji region što više približi magičnom broju od 8000 žrtava. U tu svrhu, pozivaju se u pomoć i srpske žrtve, njih preko 400 koje su ovde priznate, i poprilična cifra Bošnjaka, za koje se kaže da su "nestali," njih preko 2600. (Niko se do sada nije potrudio da objasni na koji način je moguće nekoga teretiti za "genocid" u vezi sa licima za koje se kaže da su nestala, ali to je sasvim druga tema.) Kako bilo, kategorija "ubijeni Bošnjaci" broji oko 4200 po evidenciji IDC i g. Tokače. To je tek na pola puta do magične cifre, a pri tome i taj broj, pod pretpostavkom da je pouzdan, treba raščlaniti na zarobljenike koji su bili pogubljeni u julu 1995. g., na žrtve ratnih dejstava tokom proboja kolone 28. divizije prema Tuzli nakon što su Srebrenicu 11. jula zauzele srpske snage, kao i na osobe koje su na razne načine i iz raznih drugih uzroka nastradale ili umrle u periodu od početka sukoba 1992. godine pa do 11. jula 1995.

Dakle, ako postavimo samo nekoliko kritičkih pitanja, vidimo da čak ni cifra od oko 4200 ubijenih Bošnjaka nije ono što na prvi pogled izgleda, a da opšta cifra od "7364 žrtava" sigurno to nije. Naprotiv, za jedan rad koji pretenduje da bude naučan ta opšta cifra je neoprostivo varljiva, ili da se izrazimo na engleskom: misleading.

To bi bilo dovoljno da celu konstrukciju, ukoliko se odnosi na Srebrenicu, dovede u pitanje. Međutim, nedoumice mogu samo da rastu ako navedene podatke uporedimo sa informacijama za srebrenički kraj koja se nalazi u posebnoj rubrici "Srebrenica – mjesto stradanja" na internet prezentaciji IDC.[10] Da bi te statistike bile preglednije, donosimo ih u nastavku, sa brojem tabele gde se one mogu naći:

Srebrenica: ubijeni i nestali, 92—95 (Tabela 3)

1992: 1224

1993: 606

1994: 53

1995: 6975

Nepoznato: 87

Ukupno: 8945

Srebrenica: ubijeni i nestali, 92—95 (Tabela 4)

77,98% srebreničkih žrtava 1995. godine

Srebrenica: ubijeni i nestali, 92—95 (Tabela 8)

Žrtve za juli 1995: 6886

Srebrenica: ubijeni i nestali po nacionalnosti (Tabela 13)

Bošnjaci: 8460

Srbi: 480

Srebrenica: ubijeni i nestali po statusu i nacionalnosti (Tabela 15)

Srbi civili: 151

Srbi vojnici: 329

Očigledno je da ove cifre nisu koordinirane sa podacima iz Atlasa. Obratimo samo pažnju na tabelu 3, naslovljenu "Ubijeni i nestali, 92–95.". Ova, i ostale tabele u ovoj prezentaciji u opticaju su već više od godinu dana. Tu Tokača navodi da je, po njegovim saznanjima od pre godinu dana, bilo skoro 9000, ili tačnije 8945, žrtava, a po današnjim proračunima taj broj je smanjen na 7350. Dakle, na volšeban način nestalo je oko 1600 žrtava. To "peglanje" podataka imalo je za posledicu da je zbir žrtava po g. Tokači pao ispod magične cifre od 8000, mada i dalje ne tako daleko. Da li za ovu korekciju postoje ozbiljni naučni razlozi, ili se to dogodilo u funkciji sticanja kredibiliteta odbacivanjem neodbranljivih stavova kako bi se bar sačuvalo jezgro zvanične srebreničke teze, pitanje je na koje mi trenutno nemamo pouzdani odgovor. U svakom slučaju, interesantno je da po navedenoj tabeli ispada da je od 1992. do 1994. godine u srebreničkom kraju poginulo oko 2000 ljudi. To otvara interesantna pitanja: gde se i kako ti ljudi vode, gde su oni bili sahranjeni i kakve su mere preduzete da posmrtni ostaci tih osoba ne završe u Memorijalnom centru Potočari, gde bi oni bili neistinito prikazani kao žrtve genocida u julu 1995. godine?

Odstupanje od nekoliko desetina, pa čak i stotina, u izvesnim granicama može se tolerisati. Ovde ima nešto drugo što pada u oči – zapravo bode oči – ako pažljivo i kritički pregledamo konstrukciju ovih podataka. To je dosledno korišćenje relativno krupne kategorije "nestalih" da bi se pomoću njih filovala cifra žrtava i da bi se na taj način ona uzdigla na željeni statistički nivo. Ovo važi čak i pod problematičnom pretpostavkom da je moguće sve, iz kategorije "ubijenih", svrstati u žrtve masovnog streljanja ratnih zarobljenika koje se dogodilo u julu 1995, bez obzira na to da li to smatramo masakrom ili genocidom.

Bilo bi korisno razjasniti pojam "nestalih" kako se on koristi u ovim situacijama. To jednostavno znači sledeće. U određenom trenutku, najverovatnije neposredno nakon zauzimanja srebreničke enklave u julu 1995. godine, neko od srodnika ili neko drugo lice javilo je Međunarodnom Crvenom krstu, ili nekoj drugoj sličnoj organizaciji, da po saznanju prijavioca, u trenutku prijavljivanja, određenog lica nema. Takvih, vrlo dugačkih, spiskova ljudi koji nedostaju bilo je u opticaju nekoliko. Oni su bili notorni po tome što je na njima bilo brojnog ponavljanja imena iste osobe jer se posao organizacije koja je primila prijavu nestalog lica svodio samo na beleženje tog podatka, a uopšte ne na sprovođenje istrage u vezi sa statusom ili sudbinom prijavljenog lica.

Ovi spiskovi su nesumnjivo bili korisna evidencija u prvom trenutku, ali oni nisu izvor nikakvih pouzdanih podataka o krajnjoj sudbini jedne osobe. Udaljavanje duplikata je bilo dovoljno nezahvalan, i nikada do kraja sproveden posao raznih komisija koje su se naknadno time bavile. Verifikacija konačnog statusa "nestalog" lica, i da li se ono posle rata negde pojavilo, posao je kojim se niko nikada nije sistematski bavio.

Zato, u ovom kontekstu korišćenje kategorije "nestalih" može da posluži samo zamagljivanju, a nikako razjašnjavanju činjenica. To je kategorija prema kojoj treba da imamo krajnje skeptičan odnos.  

Kada odložimo na stranu "nestale", i od 4256 "ubijenih" Bošnjaka oduzmemo bar cifru od oko 2000 za koju se i vojni veštak Tužilaštva Haškog tribunala Ričard Batler slaže da bi mogla predstavljati broj poginulih u ratnim dejstvima prilikom povlačenja kolone prema Tuzli, onda dobijamo broj od oko 2500 koji je mnogo realniji, i bliži forenzičkim dokazima iz masovnih grobnica. Rezultati ekshumacija masovnih grobnica su jedini corpus delicti srebreničkog zločina i oni zato moraju biti referentna tačka za svaki činjenički utemeljeni razgovor na ovu temu.

Kao svi odvažni blefovi, i ovaj ima izgleda da se održi samo pod jednim uslovom – da ga niko ne proverava. To smo jasno videli na primeru forenzičkih dokaza tužilaštva Haškog tribunala, koji se sastoje iz ogromnog i kompleksnog materijala na preko 30.000 stranica i koji samo naizgled dokumentuju oko 3500 muslimanskih žrtava Srebrenice. Tužilaštvo se bez sumnje nadalo da taj materijal niko neće čitati niti kritički proveravati, i da će on po inerciji biti prihvaćen, nekritički i u paketu, onako kako ga je tužilaštvo pretresnom veću i javnosti predstavilo i protumačilo. I zaista, baš prema očekivanjima, ljudska lenjost je trijumfovala, i dugi niz godina blef Haškog tužilaštva delovao je autentično i zastrašujuće. Ali kada je sudsko-medicinski saradnik naše NVO proverio celokupan materijal, od prve do poslednje stranice, slika se radikalno izmenila i konstrukcija forenzičkih „dokaza“ Haškog tužilaštva, kao kula od karata, neslavno se srušila.[11]

To isto važi i za spisak srebreničkih žrtava u Atlasu g. Tokače. Nas nije obeshrabrila obimnost materijala, niti smo zato odustali od provere, već smo, kao i u prvom slučaju, sve temeljno, od početka do kraja, proanalizirali. Rezultat je jasan i nesporan. Barem što se spiska žrtava Srebrenice tiče, Tokači ne možemo dati prelaznu ocenu.

(3) Incidenti. Pored svih gorenavedenih nedoumica u odnosu na sadržaj Atlasa g. Tokače, postoji još jedna i ona se tiče njegove kategorije „incidenata“. Primeri koji su u Atlasu navedeni za ovu rubriku opet su vrlo jednostrani, i to na način kako to ne dolikuje jednoj „nepristrasnoj“ organizaciji.[12]

Pre svega, da bismo otklonili mogućnost terminoloških nesporazuma, šta znači pojam „incident“? Konsultovali smo dva ugledna  izvora, Oksfordski rečnik za definiciju na engleskom, i Vujakliju na srpsko-hrvatsko-bosanskom. Evo šta kaže Oksford:

incident

noun 1 an event or occurrence. 2 a violent event, such as an attack. 3 the occurrence of dangerous or exciting events: the plane landed without incident.

– ORIGIN from Latin incidere ‘fall upon, happen to’.

Po Vujakliji:

incident (l. incidens), latinicom: incident
događaj, slučaj, neprijatan slučaj; zamerka, prigovor, primedba, upadica; sporedan događaj, sporedna radnja;mali sukob.

Oba jezička autoriteta „incident“ uopšteno opisuju, pre svega, kao događaj, zatim ga bliže definišu kao neprijatan slučaj (Vujaklija) ili događaj koji je propraćen nasiljem (Oksford).

Da li su u Atlasu g. Tokače navedeni svi neprijatni slučajevi i svi događaji u srebreničkom kraju za vreme ratnog sukoba 1991–1995. godine koji su bili propraćeni nasiljem? Ne, nisu. Skoro svi takvi  incidenti gde su žrtve bili građani srpske nacionalnosti, bili su zanemareni. Ako je to tačno, to je nedopustivo.

Prvi i osnovni test objektivnosti Atlasa g. Tokače u ovom pogledu je pitanje: koliko je u njemu navedeno „incidenata“, gde su bili napadnuti i uništeni srpska sela i zaseoci srebreničkog kraja? Odgovor glasi: nijedan. Ako napad na srpsko selo, indiskriminantno ubijanje njegovih žitelja, bez obzira na pol i starost, uništavanje domova, škola i drugih pratećih objekata i pljačka imovine, po navedenim definicijama nije „incident“, onda šta jeste? 

Iscrpan spisak tih sela i zaseoka vrlo je dug. Navešćemo samo nekoliko koje smo u poslednje vreme posetili, slikali i lično se uverili u temeljitost njihovog uništenja: Ratkovići (selo zbrisano sa lica zemlje), Zalazje, Obadi, Andrići, Krnići, Međe, Karno, Pribićevac, Bradići, Gaj, Toplica, Brežani, Arapovići, Božići, Klekovići, Brana Bačići, Kravice, Jezero, Mala Turija, Podravanje, Bjelovac, Bukova Glava i Pribojevići. Naša nevladina organizacija ima kompletnu dokumentaciju o stanju svih ovih, i još mnogih drugih, uništenih srpskih naselja, sa slikama na kojima se prikazuje njihov izgled neposredno posle napada tokom rata, kao i danas, deceniju i po kasnije. Sa zadovoljstvom ćemo te podatke staviti na raspolaganje Tokači ukoliko on bude izrazio spremnost da upotpuni svoj katalog ratnih incidenata u srebreničkom kraju tako što će dodati i one incidente gde su žrtve bili Srbi.

Da zaključimo. Promašaji koje smo naveli ozbiljno dovode u pitanje integritet Atlasa ratnih zločina koji je pripremio Istraživačko-dokumentacioni centar g. Mirsada Tokače. Ukazali smo na sistematsko ignorisanje štete i žrtava na nacionalnoj osnovi, kada su u pitanju razaranja verskih objekata i incidenti u kojima su teško stradale ljudske naseobine i njihovi žitelji, ako su bili Srbi. Pokazali smo da je prezentacija ljudskog bilansa rata između 1992. i 1995. godine u srebreničkom kraju, najblaže rečeno, obmanjivačka i nepoštena.

Atlas g. Tokače sadrži veliki broj korisnih uvida i podataka, ali da bi on mogao predstavljati naučni rad u pravom smislu te reči morao bi se odlikovati još jednom crtom: objektivnošću. Navođenje nekih ispravnih podataka (a kod. Tokače ih ima poprilično) samo po sebi nije kriterijum naučnosti, a u slučaju gde se to čini ne iz ljubavi prema istini nego u funkciji stvaranja zablude u odnosu na neku specifičnu tezu koja je autoru veoma bitna, onda to ceo rad lišava predznaka naučnosti.

Ako bismo dali kritički rezime Bosanskog atlasa ratnih zločina, on je sav implicitno u znaku Srebrenice i uporne odbrane tog poslednjeg uporišta ratne propagande i ključnog oslonca trenutne politike bošnjačke strane prema Republici Srpskoj. Apsolutno sve je diskutabilno i može biti predmet revizije, osim – Srebrenice. Za Srebrenicu bezuslovno važi princip žrtava prvog u drugog reda, ili tačnije: priznatih i nevidljivih žrtava. Priznate su bošnjačke, nevidljive su srpske.

Deviza Istraživačko-dokumentacionog centra, koja se upadljivo ističe na njegovoj internet prezentaciji, glasi: Istina sada – mir zauvijek. Plemenita misao. Ali ako su rezultati koje razmatramo obrazac koncepta istine kojim se rukovodi g. Tokača, izgledi za večni mir u Bosni i Hercegovini uopšte nisu sjajni.

(Autor je predsednik holandske nevladine organizacije „Istorijski projekat Srebrenica“)


[1] NSPM, 14. oktobar, 2009. godine www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/bosanski-atlas-zlocina-mirsada-tokace.html  

[4] Kriterijum, koji Tokača koristi, vrlo je fleksibilan i širok. Tako on, na primer, navodi slučaj džamije u Banović Selu, opština Banovići, za koju kaže da su joj „uslijed ratnih dejstava oštećeni fasada i prozori“. Ovo je potpuno prihvatljivo jer se verskim objektima ne sme nanositi šteta ili skrnavljenje bilo kakve vrste. Ali ovaj donji prag tolerancije prema oštećenjima ove vrste trebalo bi da važi za bogomolje svih verskih zajednica, bez razlike.

[5] Muzej Srpske pravoslavne crkve, Beograd, 1997.

[6] Tačno je da je gradski pravoslavni hram posle rata morao biti obnovljen, ali to je zato što je za vreme trajanja enklave pod muslimanskom kontrolom on bio oskrnavljen i pretvoren u stovarište. Da su se saradnici Tokače prošetali nekoliko stotina metara niz glavnu ulicu do srebreničkog pravoslavnog groblja, videli bi tamo, pored oskrnavljenih nadgrobnih spomenika, i teško oštećenu grobljansku crkvu, na čijoj su fasadi i unutrašnjosti tragovi vatrenog oružja još uvek vidljivi. Sa kakvim je opravdanjem ona izostavljena iz Atlasa?

[7] Op. cit., Mileusnić, str. 153.

[8] Op. cit., Mileusnić, str. 169.

[9] Vidi odeljak „Dobrodošli na veb portal IDC-a,“ http://www.idc.org.ba/    

[12] Vidi kako IDC opisuje samog sebe, u fusnoti 9.

 

Ostali članci u rubrici

Od istog autora

Anketa

Da li mislite da je požar u katedrali Notr Dam u Parizu izbio slučajno ili je podmetnut?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner