Ad hok tiranija nad Šešeljem

Savet bezbednosti je 1993. godine Rezolucijom 827 uspostavio juricdikciju nad teritorijom bivše Jugoslavije u domenu združenih zločinačkih aktivnosti i genocida, tkz. ’’Ad hok’’ internacionalnim tribunalom čije su potpisnice u obavezi da preveniraju i kažnjavaju genocid, kako u miru, tako i u ratu. Ovaj sud je dakle, munjevito uspeo da dobije zeleno svetlo Saveta bezbednosti, što se ne može reći i za za Internacionalni kriminalni sud koji nije uspeo da dobije na stvarnom autoritetu od 1948. kada su formirarane Ujedinjene nacije, pa sve do danas. Naime, univerzalna jurisdikcija se prosto istopila od usijanih pregovora oko nadležnosti Međunarodnog kriminalnog suda, za koji je i H. Kisindžer tvrdio da je pretnja da preraste u tiraniju sudija.

Ad Hok sud je vrlo diskutabilan u pravnom smislu zbog izraženog disbalansa u pogledu standarda koji jedan ovakav sud treba da ispuni, zatim nezavisnosti, i na kraju legitimnosti koja mu je najveća mana.

Sve što važi za Ad Hok sud gotovo da ne važi za stalni Međunarodni kriminalni sud

Ad Hok sud je vrlo diskutabilan u pravnom smislu zbog izraženog disbalansa u pogledu standarda koji jedan ovakav sud treba da ispuni, zatim nezavisnosti, i na kraju legitimnosti koja mu je najveća mana. Helsinški sporazum koji je prihvaćen na konferenciji Evropske bezbednosti i sigurnosti 1975. g., kao i UN Deklaracija1948. bili su u svojoj suštini pokušaji da se takva situacija ne dogodi, ali nažalost ove deklaracije nisu bile obavezujuće (K KRhot 2001).

S druge strane, bojkotom stalnog međunarodnog kriminalnog suda od strane nekih članica UN kao što su Kina, Rusija, Izrael, i naročito od strane SAD, a kampanjom koju je vodio senator Jes Helms uoči potpisivanja Rimskog statuta, jasno je stavljeno do znanja ostatku sveta da SAD ne priznaje ovaj sud zbog toga što je, po njihovom mišljenju, u sukobu sa fundamnentalnim ljudskim pravima i suštinski se interferira sa Suprem sudom SAD koji je finalni arbitar pravde u državi SAD (Wilmshurst, 1999). Osim toga, navodi se dalje da je ovaj sud politički i ugrožava autoritet UN i SAD. (http://www.law.cornell.edu/constitution/constitution.articleiii.html#section2H)

Dakle, u praktičnom smislu IKS je nizom izmena naprosto kastriran i sveden na formalnost, ukoliko postupak ne inicira Savet bezbednosti, čime se ugušila sama početna ideja ovog suda u smislu globalne jurisdikcije bazirane u skupštini UN. Dalje obezvrednjavanje suda usledilo je 2009. g. kada još 38 zemalja potpisuje Rimski statut, ali ga ne ratifikuje. Ubrzo posle toga tri zemlje se ispisuju iz ovog statuta, Izrael, Sudan i SAD, čime ove zemlje nemaju više pravne obaveze koje su preuzeli potpisivanjem ovog dokumenta Rome Statute of the International Criminal Court.

Kulminacija svih ovih paradoksa je interviju visokog službenika SAD na CNN u kojem je komentarisao ironično odnos SAD i Tribunala kao progres na polju bilateralne saradnje u smislu angažovanja SAD trupa u hvatanju i privođenju optuzžnih od strane IKS u Hagu. Međutim, i dalje ostaje sumnja koju američka administracija ispoljava prema ovom sudu u smislu moguće, kako to oni definišu, ,, neuračunljivosti,, sudije u procesiranju državljanina SAD (Interviju preveo autor 2009).

Kulminacija svih ovih paradoksa je interviju visokog službenika SAD na CNN u kojem je komentarisao ironično odnos SAD i Tribunala kao progres na polju bilateralne saradnje u smislu angažovanja SAD trupa u hvatanju i privođenju optuzžnih od strane IKS u Hagu.

Još drastičnija kritika Ad Hok suda dolazi od Danilea Hanana (D. Hanana 2007) koji je okarakterisao ovaj sud kao antidemokratski i kao sud koji ugrožava nacionalni suverenitet. Austrijski profesor Hans Kohlera takođe oštro napada ovaj sud, a svoju kritiku je podneo zvanično Savetu bezbednosti 1999.

IKS i Ad Hok sud u Hagu su paradigma nedemokratije u međunarodnim odnosima i pravu

Međunarodno pravo je danas više posledica jedne nove geopolitičke karte sveta nastale u izobilju i bedi, globalnoj ekonomiji i politici štapa i šargarepe uobličene u formi univerzalnih ljudskih prava, internacionalnim zakonima i ugovorima. U ovakvim okolnostima politika je za velike sile, posebno Ameriku, predmet njihovog patriotizma i subjekat njihovog dubokog verovanja u univerѕalnost ljudskih prava.

Međutim, kontradiktorno je da se odbrana demokratskih principa u svetu isključivo fokusira na odbrani ljudskih prava iščupanih iz realnog istorijskog, religijskog i društvenoekonomskog konteksta država članica UN. Štaviše, sredstva u odbranu tih demokratskih principa su duboko nedemokratska, oslanjaju se na primenu sile, ucene, i proizvodnjom haosa i nasilnog promena režima. Mećunarodno i humanitarno pravo, dakle, postaje sve više instrument narušavanja nacionalnih suveriniteta malih država i sredstvo manipulacije u međunarodnim odnosima. Haški sudovi su nesumnjivo ugaoni kamen ove politike i propagande kada se radi o malim drzavama kao Srbija.

Saradnja Srbije sa Haškim Tribunalom se u krajnoj instanci svodi na dokazivanje zdruzene zločinačke i genocidne aktivnosti velikog broja pojedinaca na širokoj skali i po komandnoj odgovornosti.

Uoči bombardovanja bivše Jugoslavije 1999. godine generalni sekretar UN Kofi Anan objavljuje princip “sovereign impunity” kojim se ne prihvata suverinitet spoljnih granica članica UN kada su u pitanju masivna i sistemska kršenja ljudskih prava. Bila je ovo jasna demonstracija novog koncepta u međunarodnim odnosima, takozvana humanitarna intervencija usmerena prema državama članicama UN koje nisu u stanju da obezbede poštovanje ljudskih prava na široj osnovi, kao što je genocid i etničko čišćenje, ili su pak pretnja svetskoj zajednici. Ovo je princip “Contingent sovereignty” koji je ozbiljno prodrmao vestfalijanski princip suverenosti i teritorijalne nedodirljivosti.

Impresivan primer humanitarne intervencije u cilju odbrane ljudskih prava i uspostavljanja demokratije bio je Istočn Timor. Nažalost, osim amputiranja teritorije Istočni Timor od Indonezije i otimanja njenih vitalnih naftnih izvora, nije učinjeno ništa da bi se ova zemlja unapredila, štaviše, ostala je jedna od najsiromašnijih i pored bogatih izvora nafte nadomak svoje obale.

Kosovo je vrlo sličan primer izmontirane humanitarne intervencije. Naime, posle mnogo godina saznajemo, što smo uostalom već znali, da je slična ugroženost ljudskih prava na širokoj skali postojala i nad Srbima na Kosovu (D. Marti), ali je presuda u vidu savetodavnog mišljenja Haškog suda, kao i zajednička deklaracije Srbije i Evropske unije u septembru, došla ,, igrom slučaja, nekoliko meseci ranije. Da li je Martijev izveštaj mogao da se pojavi malo ranije i suštinski anulira savetodavno mišljenje Haškog suda, svakako da. Štaviše, znalo se za to i u vreme kada se donosila odluka za NATO intervenciju u bivšoj Jugoslaviji.

Impresivan primer humanitarne intervencije u cilju odbrane ljudskih prava i uspostavljanja demokratije bio je Istočn Timor.

Crni bilans humanitarne intervencije svetske administracije je predugačak. Mećutim, sudski proces Vojislavu Šešelju za nas je svakako najvažniji. Lišen svih standarda i objektivnosti ovaj politički proces je paradigma nepravde, brutalnosti i nedemokratičnosti u mećunarodnom svetskom poretku i pravu. Nažalost, Srbija nema dovoljan integritet, kao i neophodnu kolektivnu i nacionalnu svest da bi ovu tiraniju nad elementarnim ljudskim i međunarodnim pravom ako ne zaustavila, onda barem ublažila. Za razliku od Srbije, Hrvatska je primer koliko je važno očuvati minimum nacionalne i kolektivne sveti u cilju funkcionisanja mladih demokratskih i tehnokratskih institucija. I pored svih problema sa kojim se Hrvatska sukobljava kao što su korupcija, siromaštvo i nezaposlenost, nacionalna ujedinjenost i patriotska osećanja su snažan momentum koji je neophodan u izgradnji zemlje, nacije i njenog progresa. Naravno, nacionalnu i kolektivnu svest ne treba poistovećivati sa jednopartijskim jednoumljem koji smo gajili u periodu samoupravnog socijalizma.

Dakle, bez obzira na to da li se neko slaže sa Šešeljevom politikom ili ne, ovde se pre svega radi o zaštiti nacionalnih interesa Srbije, da zaštiti svoje građane i ne dozvoli cepanje nacionalne i kolektivne svesti koja se podstiče već pola veka. Ovaj lajt motiv podeljenosti u našoj novijoj istoriji na partizane i četnike, patriote i izdajnike, demokrate i nedemokrate, evropske i antievropske snage, itd. u nedogled, jeste vešto kreiran od strane onih koji su kreirali Ad hok sud, a stalni kriminalni sud su pretvorili u sprdnju. Podele kao što su, etnička, ideološka, istorijska, religijska i svaka druga, osnovna su poluga kako se nestabilne i nefunkcionalne demokratije, odnosno male države drže i održavaju u kolonijalnom statusu. Uostalom, krajni cilj ovog suda i sličnih tvorevina je falsifikovanje istorije i uspostavnjanje novog svetskog poretka. Tome najbolje svedoče mnogobrojni primeri kao što su Irak, Libija, Kososvo, Bosna, Istočni Timor, Sudan itd.