четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Зоран Пановић: Мишковић и Вучић
Хроника

Зоран Пановић: Мишковић и Вучић

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 10. новембар 2012.

Наравно да мислите да је овај Мишковић из наслова Мирослав. А није. Али, да кренемо редом, јер прислушкивања, злоупотребе и фасцинација тајним службама, нису тикве без корена на овим просторима. Дакле, са добрим саговорницима ћаскамо ових дана о „српском Вотергејту“, па идемо у далеку 1966. годину. Крајем априла, Тито прима на редовно реферисање генерала Ивана Гошњака, тадашњег министра одбране, и генерала Ивана Мишковића, званог Брк, тадашњег начелника Службе безбедности ЈНА (КОС).

Тито им се поверио: „Ја више овако не могу. Не могу да трпим то прислушкивање. Плашим се да разговарам телефоном. Можете ли да сазнате ко ме прислушкује?“ Мишковић каже Маршалу: „Друже Тито, имамо снаге да то истражимо ако је тачно“. И састанак је завршен. Тито није помињао ту тему све до почетка јуна 1966. када заказује нови састанак, али на њега позива само генерала Мишковића и саопштава му да је одлучио да се формира Војно-техничка комисија да испита да ли се прислушкују резиденције у Карађорђеву, Ужичкој улици, на Брионима и канцеларија у Палати СИВ (Савезно извршно веће). „Тебе одређујем за председника“, рекао је Тито. Комисија је открила микрофоне, али не и ко их је постављао. Углавном, то је био повод за чувени јулски Брионски (четврти) пленум 1966. и смену Александра Ранковића. Након те чистке Државне безбедности на нивоу Југославије и република, цивили (људи из политике) долазе на места државних секретара, што је на перверзан начин у једнопартијском систему била некаква „цивилна контрола“.

У СИВ-у је 1965. савезни секретар за унутрашње послове био Милан Мишковић. Интересантна личност: Рођени брат Ивана Мишковића, као Хрват министар унутрашњих послова Македоније у време кризе са Информбироом (1948-53), а од 1953. до 1963. министар унутрашњих послова Хрватске, са најдужим стажом на тој функцији у историји Хрватске до данас. Утврђено је и да је Миланов кабинет (иако је он био тада много моћнији него Дачић данас), озвучен, и то из самог СУПА, који је контролисао. А шта му је у кабинету, ето, није знао. Резултат Брионског пленума било је и формирање Комисије за контролу рада Државне безбедности. Она добија овлашћења да има увид у законитост рада ДБ, укључујући и увид у специјална средства, технику и логистику ДБ. Први председник Комисије био је Словенац, члан СИВ, Марко Булц, а други Риста Антуновић, српски кадар. Већ тада је јасно утврђена процедура прислушкивања, рок трајања, а постојао је и Правилник како добијају и користе информације ДБ, КОС и служба Министарства спољних послова. Милан Мишковић је у време Пленума био савезни секретар и на том месту остаје до 1967. Отишао је након истека мандата на функцију члана председништва СФРЈ.

А сад ситуација из 1972. године. У СФРЈ се формира Савет за питање државне безбедности. Први председник је лично Тито. Чланови Савета су председник СИВ и савезни секретари за одбрану, спољне и унутрашње послове. Генерал пуковник Иван Мишковић тада постаје специјални саветник Тита за питања безбедности, секретар Савета и (обратите сад пажњу на функцију) – координатор свих служби безбедности Југославије. Из војне службе (КОС) се 1972. утврђује да неко прислушкује генерала Ивана Мишковића, кога и обавештавају о томе. Установљено је да то ради МУП (тадашњи СУП), а образложења је било да је у питању грешка, СУП се правдао, као нису знали да је то тај телефон и тако то.

Шта је после било са чувеном браћом Мишковић: Милан је био члан Председништва Југославије из Хрватске уместо Мике Трипала и кључна личност у ЦК Хрватске, чији су чланови тада били и отац Ива Јосиповића-Анте и Ивица Рачан. Милан гине 1979. у саобраћајној несрећи, а у колима је био и Ивица Рачан. Његов брат Иван је данас једини живи народни херој у Хрватској из НОБ-а, и симбол антифашистичке борбе у овој држави. А Иванов син Зоран је од 1983. до распада СФРЈ био генерални секретар СИВ и један од најмоћнијих људи у њему.

Сећате ли се драги читаоци чувеног ТВ интервјуа који је Милорад Вучелић урадио са Слободаном Милошевићем у коме је овај тадашњег савезног премијера Милана Панића и савезног председника Добрицу Ћосића цинично назвао „двојцем без кормилара“? Ако Дачић и Вучић желе да избегну ту судбину - да буду „двојац“ таквог типа (под условом да уопште желе да буду двојац на дуже стазе), и такве позиције (па и судбине), укључујући и искуства браће Мишковић, а желе у Европу, морају се вратити у дубине прошлости и „титовски“ делати. Или бар један од њих мора бити одлучан. Притом користити и постпетооктобарска искуства. То би ваљда значило да се ни по коју цену „Вотергејт“, уместо „диференцијацијом“, јачањем процедура и цивилног надзора, решава путен скупштинског анкетног одбора, јер ту смо демократску институцију компромитовали, па скоро као што смо диљем ове и осталих „српских земаља“ компромитовали институцију референдума. Пред Анкетним одбором формираним јула 2002. нашли су се Зоран Ђинђић, Небојша Павковић и Владимир Беба Поповић. Тада пензионисани генерал Павковић сведочио је да је Градимир Налић, тадашњи Коштуничин саветник, јуна 2001. од њега тражио упад у Биро за комуникације (Беба Поповић био је његов шеф) Владе Србије, јер је Налић тврдио да је Биро прислушкивао савезног председника Коштуницу. Анкетни одбор је остао недоречен. Вучић има и искуство јаловог Анкетног одбора из 2004, чији је био председник, а чија је тема била малверзације у трговини струјом. Да поменемо и дебакл Анкетног одбора из 2005. који се бавио приватизацијом „Књаза Милоша“. Или недореченост првог Анкетног одбора из 2001, чији је иницијатор и председавајући био Војислав Шешељ, а који се бавио убиством бившег савезног министра одбране Павла Булатовића.

Ситуација је компликованија, јер нема као после распада ДОС два јасна центра моћи и њима гравитирајућих структура. Овог пута, Војска је изгледа изван афере, што само на први поглед смањује компликованост. Има и „обавештених“ људи који „усецања“ битних колона под ротацијом пробају да објасне „курчењем“ извесних кадрова који дођу у велики град и седну за волан. Али, многе суштински озбиљне ствари имају често баналан повод. Да ли верујете да је цела наша агонија од позних осамдесетих почела због поцинкованих олука на кући Николе Љубичића у његовом родном селу Каран код Ужица. Паре биле смешне, нашли се људи да учине Николи, стамболићевци указали на неправилности, кренула афера, Никола чекао освету, стварао се Милошевић – Никола дао одлучујући благослов. После знате шта је било.

Ако желите да неке ствари боље разумете, погледајте Кополин филм „Прислушкивање“ (1974) са моћним Џимом Хекменом. Филм је био нелагодно пророчки, јер се појавио малкице пре Вотергејта. Можда кроз ову - тада постмодерну студију воајеризма добијете слух и мотив да осетите снагу параноје у вашем дворишту из кога прелива политички глиб.

Иначе, легенда каже да је покојни глумац Љуба Тадић дан-два после Брионског пленума срео у Дубровнику Александра Ранковића. И Ранковић га пита: „Љубо, брате, шта ово би?“ Можда и вас ових дана неко нешто тако пита.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер