Зоран Ивошевић: Косово и Метохија, референдум и Уставни суд

 Према члану 2. Устава, носиоци државног суверенитета су грађани који то својство остварују референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.

Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвајати сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо њихове слободно изражене воље. Стога, по члану 5. став 4. Устава, ни политичке странке не могу непосредно вршити власт нити је потчињавати себи.

Пошто је Косово и Метохија (даље: Космет) по члану 182. став 2. Устава, аутономна покрајина у саставу Републике Србије, грађани у односу на њу свој суверенитет остварују референдумом који расписује Народна скупштина, као највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти.

А она то чини на захтев већине свих народних посланика или на захтев најмање 100.000 бирача, што је предвиђено ставом 2. поменутог члана.

Након што су Албанци у косметској скупштини српску аутономну покрајину прогласили државом Косово*, иритиране су одредбе члана 182. ст. 3. и 4. Устава које се односе на укидање аутономије и промену њене територије, односно границе, јер то није могуће без сагласности грађана изражене на референдуму.

Зато и заслужује подршку иницијатива Народне странке за расписивање референдума о косметском проблему.

Али, треба разјаснити и одредбу члана 108. став 2. Устава, која предвиђа да предмет референдума не могу бити обавезе из међународних уговора.

Тај изузетак односи се само на међународне уговоре закључене у складу са Уставом Републике Србије, а пошто споразуми о нормализацији живота на Космету закључени у Бриселу и Охриду нису у сагласности са њим, не постоји ни сметња за расписивање референдума о којем је реч.

О хијерархијској надмоћи Устава над међународним уговорима, као и о томе да бриселски и охридски споразуми нису међународни уговори пуног капацитета, биће речи у тексту који следи.

2. Према члановима 194. и 195. Устава, правни поредак Србије је јединствен у следећем хијерархијском поретку: 1) Устав, 2) општеприхваћена правила међународног права, 3) потврђени међународни уговори, 4) закони и 5) други општи правни акти. Највиши општи правни акт је Устав.

Са њим су изједначена општеприхваћена правила међународног права садржана у Повељи Уједињених нација, јер у Уставу нема одредбе да морају бити у сагласности са њим и да подлежу ратификацији од стране Народне скупштине.

Следе потврђени међународни уговори, јер Устав предвиђа да не смеју бити у супротности са њим. Иза њих су закони, јер Устав предвиђа да не смеју бити у супротности са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

На крају хијерархијског низа су други општи правни акти (уредбе, статути, одлуке, правилници, колективни уговори и др.), јер Устав предвиђа да морају бити сагласни закону.

А какав карактер имају споразуми о свеобухватној нормализацији односа између Републике Србије и самопрокламоване сурогат државе Косово*?

Одговор омогућује Бечка конвенција о уговорном праву (ратификована 1979. године) која у члану 1. предвиђа да се њене одредбе примењују „на уговоре између држава“.

Србија тај статус има.

Самопрокламована сурогат држава Косово* га нема, јер као протекторат спада у ред „других субјеката међународног права“.

У том својству, она би могла да закључује и писане споразуме (какав је Бриселски споразум из 2013. године) и усмене споразуме (какав је Охридски споразум из 2023.године).

Пошто ти споразуми, по члану 194. став 4. Устава, не смеју бити у супротности са њим, и они се могу побијати пред Уставним судом, јер је чланом 167. тачка 2. Устава предвиђено да је тај суд надлежан да одлучује о ,,сагласности потврђених међународних уговора са Уставом“.

Уставни суд је већ био у прилици да због самопроглашене сурогат државе Косово* искаже снагу самосталног и независног заштитника уставности, али је подлежући политичком утицају избегао суочавање са неуставношћу Бриселског споразума услед пристајања Србије да спровођење избора, локална самоуправа, полиција, јавно тужилаштво и судство буде интегрисано у правни поредак Косова*, као и да Србија неће блокирати ни подстицати друге да блокирају његов напредак на европском путу!

Уместо да мериторном одлуком утврди његову неуставност, Уставни суд је закључком одбацио предлог 25 народних посланика оцењујући да је Споразум – политички а не правни акт, игноришући експертско мишљење проф. др Ратка Марковића да има – опште правно дејство.

Четворо судија је издвојило своје гласове а судија проф. др Драган Стојановић прекорио је колеге који су изгласали закључак да не требају да буду лојални политици већ Уставу.

Ако би Уставни суд опет дошао у прилику да оцењује међународне опште правне акте о нормализацији стања на Космету, могао би да ублажи учињен грех мериторном одлуком лојалном Уставу а не политици.

Аутор је бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији

(Данас)