Зоран Цвијић: Да ли догађаји у Тунису најављују арапско демократско пролеће?

Пре 23 године, 1987, Тунис је доживео „медицински пуч“. Тада 84-годишњег и тешко болесног, првог председника Хабиба Бургибу, сменио је његов председник владе Зине ел-Абдине Бен Али. Убрзо ће на изборима 1989. Бен Али бити и званично изабран за председника те северноафричке државе од 10 милиона становника. Иако је пред прве изборе обећавао да ће ограничити председнички положај на два мандата, до пре неки дан је текао његов пети мандат са најавом да ће се и шести пут кандидовати. Какви су били избори на којима је изабран, најбоље говоре резулати. На њима је освајао од 99 до 100 отсто гласова. Опозиција га је оптуживала за изборну крађу, он је одговарао забрањујући је и хапшењем њених лидера.

Да је једну диктатуру или ауторитарни режим, Бургибин (на власти од 1957. до 1987), сменио други Бен Алијев, било је видљиво на сваком кораку и безазленим незаинтересованим туристима. Свуда је била истакнута једна те иста слика Бен Алија. Иста слика, из његових млађих дана, смешила се и са огромних билборда размештених по градовима и дуж путева. На километре од председничке палате у Картагини полиција у цивилу је забрањивала приступ свим лицима. Бургибин споменик из центра главног града Туниса је измештен. Историја се још једном поновила. Бивши доживотни председници сметају новим. Дневне новине су морале да имају на првој страни слику Бен Алија или његове супруге. Ако није било догађаја који би оправдао објављивање фотографије, он би био измишљен. Породични клан Бен Алија и његове друге супруге Лејле Трабелси су огрезли у корупцију и насиље. Њихова имовина је ове недеље процењена на најмање 12 милијарди евра. Швајцарска је 19. јануара блокирала њихове банковне рачуне. Међутим цео свет је прихватао Бен Алија, јер је он био брана екстремном исламизму, туристи су у Тунису били сигурни, трговинска размена је била у узлазној линији. Тунис је секуларна држава у којој има мање забрађених жена него у Паризу. Сви француски председници, Митеран, Ширак и Саркози, из времена председниковања Бен Алија се састају са њим.

Земља контраста

Социјалне напетости су расле. Са једне стране богатсво, раскошне виле бројног Бен Алијевог клана, а са друге преко 25 одсто незапослених младих са дипломама није могло да не изазове протесте. Цене животних намирница последњих година расту. Медији и све информације су контролисани. Министарство за медије се бавило искључиво цензуром. И интернет је био спутаван и ограничаван. Али како га је тешко зауздати, многи аналитичари указују баш на улогу интернета у повезивању и организовању младих у покретању протеста пре месец дана и најзад револуције која ће нагнати Бен Алија у бегство из земље. Колика је улога интернета видљиво је и по повременом блокирању, услед бројних упита из држава Магреба (Тунис, Алжир, Мароко) информативних сајтова француског језика, попут сајта париског Монда због вести из Туниса.

Окидач револуције је било самоспаљивање младића без посла, очајног што не може да издржава своју породицу. Тако је револуција названа јасмин, добила мирис запаљеног бензина. Догађаји су се одвијали вртоглавом брзином указујући на трулеж диктатуре. Бен Али обећава да ће се повући кроз три године, на крају мандата. Демонстранти одбијају „понуду“ тражећи смену одмах. Бен Али напушта земљу 14. јануара постављајући, противно уставу, свог председника владе, Мухамеда Ганучија, за вршиоца председничких функција. Међутим под притиском побуњених грађана, наредног дана председник Скупштине Фуед Мебаза, преузима ингеренције председника државе, како је то и уставом зајемчено. Али демонстрације се не смирују иако је забрањено свако окупљање, јер су обојица апаратчици срушеног система. Војска излази на улице. Формирају се грађанске милиције које бране насеља, контролишу, хватају агенте диктатора. Уведен је полицијски час. Забрањено је свако кретање од 17 часова до јутра. Најављује се за 17. јануар формирање владе састављене од синдикалиста и опозиције, којом ће и даље председавати Ганучи. И поред најава нове власти побуњени грађани се не смирију. Ухапшен је шеф обезбеђења Бен Алија, један његов братанац убијен, други ухапшен, према последњим подацима укупно 137 особа. Забарикадирану председничку гарду у председничкој палати напада војска.

Виле председничког клана су опљачкане и запаљене. Грађани обилазе угљенисане остатке запањујуће раскоши. До закључења овог текста већ има преко 70 мртвих. Информације, али и дезинформације колају светским медијима. Чак и озбиљне агенције и медији, попут Монда, објављују да је Бен Али пре бегства у Саудијску Арабију узео из банке 1,5 тону злата, што ће се убрзо показати као нетачно.

Неизвестан исход

По објављивању нове владе 17. јануара, у којој су се нашли сви најпрокаженији Бен Алијеви кључни министри - војске, финансија, унутрашњих и спољних послова... и само четири министра из редова опозиције и то за образовање, здравство, рад и мисионарство, демонстрације добијају још већи замах. Под притиском влада није издржала ни 24 сата. Сва четири министра из редова опозиције дају оставке. Желећи да се „оперу“ и учине прихватљивијим, председник владе Ганучи и министри из старе екипе, као и вршилац дужности председника државе Мебаза објављују да су напустили странку Бен Алија. У среду, желећи да добију на времену, објављују да ће се окрњена влада састати 20. јануара како би изнашла излаз из кризе. У међувремену штампани медији су ослобођени, објављују критичке текстове и изјаве опозиције бившем режиму. Запослени избацују из банака и предузећа директоре које је поставио Бен Али. Бивши шеф државе и његова владавина пореде се са румунским диктатором Чаушескуом.

Којим путем ће наставити Јасмин револуција, коју већ називају туниском 1789, годином Француске револуције, тешко је предвидети. Грађани страхују да ће њене плодове убрати неко други. Прва привредна грана - туризам, који запошљава преко милион људи је потпуно стао. Долазак нових гостију је одложен до маја, а када ће они заиста и доћи потпуно је неизвесно. Већ 20 година скоро заборављени исламисти дижу свој претећи глас. Иако мали по броју, спремни на све, велика су опасност. У сваком случају војска, једина чврста организација у земљи, ће имати значајну улогу у долазећим данима. А са њом ето прилике за нове диктаторе. Не заборавимо да је и сам Бен Али дошао из војске.

Одјеци у региону

Најзад, вероватно најзначајније, поставља се питање колико ће се мирис јасмина ширити арапским светом. Три недеље после туниске Јасмин револуције, пожар је избио и у Алжиру. Самозапаљивање, нереди у престоници, брутално деловање полиције су слика Алжира првих дана 2011. Шеф полиције провинције Тебеса је смењен. У Јемену, у Сани студенти су 16. јануара изашли на улице позивајући остале Арапе да следе Тунис и да се дигну против недемократских режима, ипак не усуђујући се да директно прозову свог председника Али Абдалах Салеха који је већ 32 година на власти. Истог дана у Јордану, у Аману, испред Парламента три хиљаде синдикалаца је протестовало због инфлације, скока цена основних намирница и економске политике владе, истичући да неће да „плаћају цену крађа и корупције“. У Египту, у коме је Мубарак председник већ нешто више од 29 година, ове недеље је већ четврти невољник потражио излаз у самоспаљивању! У Кувајту посланици опозиције упозоравају да је Тунис опомена целом региону. Са друге стране, док су владе арапских држава резервисане, Сирија и Иран упозоравају да је пад Бен Алија опомена свим владама у служби Запада, каква је била и туниска Бен Алија. Либијски лидер Муамар Гадафи отворено жали због промена у Тунису. Цинично звуче његове речи: „Чему догађаји у Тунису? Зар Бен Али није обећао да ће се повући за три године. Будите стрпљиви тих три године...“.

Да ли мирис јасмина из Туниса најављује „арапско демократско пролеће“ остаје питање, бар за сад, без одговора.

(Данас)