Жељко Ивановић: Јеванђеље по Дритану

 Не, то није била ни ноћна мора ни нова сатирична епизода знаменитог серијала Луд, збуњен, нормалан већ се заиста десило - у једној сцени из скупштинске сале благородни острошки искушеник Момо Копривица и један од шефова политичког крила Бемакс клана Пеђа Бошковић весело ћаскају у ишчекивању гласања. Или сцена друга - неколико тренутака након тога првакиња Сплендид опере Драгиња В. Станковић умјесто на посрбице и Цркву Србије, Јоаникијевог јуношу Алексу, у истој Скупштини јуриша на Уриног посланика Конатара бранећи управо лик и дјело самог Бечића…

Свједоци из посланичких клупа кажу да је по скупштинским холовима и клубовима било још сијасет дирљивих сцена и сусрета донедавно смртних непријатеља, Црвених и Љубичастих, Демократа и ДПС-а, али поменуте двије сцене које је видјела комплетна јавност у директном ТВ преносу, довољне су да оправдају формирање и рад Абазовићеве Владе у протеклих 100 и кусур дана!

Ако се томе дода и претходни учинак ДА, када је након 30. августа истрпио први налет мафије и њених плаћеника из Црне Горе и региона, формирајући Владу са "четницима" а не са истинским домаћим издајницима (ДПС & Ко.), онда млади Улцињанин с правом каже да мирне савјести може пред Бога.

Јер, први политичар који је након краха Народне слоге 1996. (на покраденим изборима од стране истог овог ДПС-а), кренуо у авантуру мирења Црне Горе и превазилажења деценијских подјела на патриоте и издајнике, вестернизоване и руралне, проруске и проевропске, или просто на Србе и Црногорце - био је лидер Уре.

Што је најавио и у свом инаугуралном говору! Када је, као први "црни" премијер, показао колико схвата најдубљи проблем црногорског друштва и колико је луд или блесав да са позиције етничког Албанца и лидера мале еколошке странке, са 3-4 посланика, крене у немогућу мисију превазилажења стереотипа и извлачења политичара, а тиме и бирача, из деценијских или вјековних ровова. Како би се помириле двије несретне и подједнако запуштене Црне Горе.

И за само 100 или 113 дана је успио. Зар поменути релаксирани сусрет Христовог пастира Мома К. и једног од шефова политичког крила најјачег клана у Црној Гори, који је до јуче са подједнаким дивљењем умјесто Корпивице гледао Лазовића или Убовића - зар та сцена, чак и да је само једна, не потврђује да је премијер успио у немогућој мисији?! Или ако се упореди наступ првакиње из Сплендида на инаугурацији премијера, гдје је све прштало од издајника и четника, Цркве Србије и посрбица, прогона и пријетњи, сада у сличној ситуацији, само након три мјесеца, иста дама заћути, одустане од дискусије, сводећи свој учинак на бацање камења из клупе на сатирично обраћање потпредсједника Уре Црвенима и њиховом лидеру, који су кренули у рушење ДПС Владе на иницијативу истог тог ДПС-а.

А ако се уз све то покаже да Андрија Мандић није случајно одржао два историјска говора, да му се није омакло, да није као шеф ДПС-а само промијенио длаку за то једно вече, већ да је био искрен када је говорио о потреби да се Срби и Црногорци погледају у очи, помире, затраже опрост за све оно лоше и ужасно што су једни другима радили кроз генерације, ако се наредних седмица, дакле, покаже да године и искуство ипак мијењају људе набоље, па и АМ - онда тек премијер Абазовић може да буде срећан и задовољан, чак толико да више ништа у политици и не мора да чини. Већ да се комотно врати Ади и пецању. Пошто је главни посао завршен, па сад Мило, Алекса, Милан, Далиборка, Драгиња и слични могу да наставе и воде земљу. Ка Европској унији а не ка Русији, што би рекао Ескобар.

И још један учинак, можда највећи, одлазећег премијера - нико ДПС-у није помогао као он! Док је Мило слушао наратив својих плаћеника о новој идентитетској политици и потреби да се порази окупаторска црква Србије, поништи руски утицај по цијену да се Три сестре никад више не одиграју у ЦНП а Симфонијски оркестар никад више не уврсти у репертоар 5. симфонију Чајковског, све док је тумарао путевима Ђаге и Даворјанке, Мија и Бебе, брод ДПС је тонуо у самоизолацију која је врхунац имала након цетињских избора - партија која је освојила 45 одсто гласова остала је у опозицији. Примјер незабиљежен чак и у теорији а камоли у пракси парламентарних демократија.

Дритан је након 30. августа био много већи издајник за Мила и послугу од Бечића, чак и Мандића. Заборављени су Шишмаков и Синђелић, такозвани државни удар, тоне никад приказаног а камоли пронађеног оружја на дну језера Газиводе - главни таргет је постао Абазовић, а његова издаја домаћих издајника је опјевана у невиђеној хистерији Бемаксових аутора.

За шта је чак, један од њих, мали николаидис, добио државну награду, посљедњу ваљда која му је фалила да се вјечно наслони на буџет стицањем националне пензије. Дакле, како рече Абазовић, читава булумента оних којима је дуга длакава рука враћала задужења и кредите, рјешавала стамбена питања, обезбјеђивала државне награде и дотације, куповала бунде - читава та армија хуља умотаних у заставу тобожњег патриотизма, срушила се на плећа лидера Уре, чак и његове породице. Сјећате се мајке. А тек брата. Али ако је Бемаксов лауреат, мула Андреј, 2008. могао да завапи над судбином Америке због пораза његовог бијелог кандидата Мекејна, онда му није било тешко да, 15 година касније, умјесто Обаме "црнца" за одстрел види у свом суграђанину, Улцињанину Абазовићу. Једном фашиста вазда фашиста.

Када је Ђукановић упознао Абазовића схватио је да га је послуга грубо обманула. И зашто му ни 45 одсто освојених гласова на неким изборима не помаже да формира власт. Онда се окренуо Дритану, што је био први корак да закључи како је Бечић још боља прилика. А тек када када му је Лајчак потврдио да је црвени Алекса и већи Европљанин од Абазовића - ствар је била ријешена. Али треба да остане записано - без немогуће мисије ДА, нешто тако се још дуго не би десило. Овако већ имамо двотрећинску већину. А ако Лајчак убиједи Ескобара да и ДФ није више оно што му зборе - ето нам и деценију сањане три четвртине!

Углавном, оно што је са Дританом испала пролазна авантура са Алексом може да прерасте у дуговјечно партнерство. Након избора, наравно. И ето помирене Црне Горе.

На крају, сугестија нашим америчким савезницима. Да сте макар једном за протеклих деценију и по саопштили како ДПС (а не само ДФ) није ваш партнер, а имали сте много разлога за то, онда ни ДФ можда не би био толико руски, а тиме и непожељан. Јер Црну Гору су посљедњих 15 година много, много, много више унесрећили мафија и корупција, него руски агенти и политика. Црногорско друштво је више разорила Милова него Путинова пропаганда јер су РТЦГ, Пинк, Хепи, Побједу, ЦДМ, Удар, Информер, гледале или читале стотине хиљада а Раша тудеј и Спутњик можда пар стотина неких залуђеника. И путинофила. Тако да је за регион, а онда и саму Црну Гору био здравији став - ни ДПС ни ДФ нам нису партнери.

Или, пошто је та шанса пропуштена сад би мото могао бити - ако смо од ДПС русофила, уз Ранкову помоћ, направили цвркутаве западњаке, зашто не бисмо пробали преко Дритана или сада Алексе да од ДФ-а у учинимо исто. Ко не проба тај не успијева, стара је мудрост.

А слика из скупштинске сале на којој насмијани и релаксирани ћаскају пресвети Момо и удар од Бошковића, говори да је све могуће. Чак и да Милан К. наредне године умјесто традиционално на Црвеном тргу заврши на Западу - у Вашингтону, на молитвеном доручку.

А све то што се већ десило или што ће се убрзо десити, не би било могуће без Абазовићеве снаге и мисије. Да ли је баш толико морао да се жртвује - тема је за неку другу прилику.

(Вијести)