Volker Pertes: Otvaranje Evrope ka arapskom svetu

Narod Tunisa i Egipta pokazao je da demokratija u arapskim zemljama ne treba da dođe na nišanu pištolja sa Zapada. Međutim, iako je inicijativa za demokratsku promenu bila lokalna i autentična, nema garancije uspešne političke tranzicije - demokratski odabrane vlade moraće da se bave istim socijalnim i ekonomskim problemima koji su doprineli padu starih režima, naročito potrebom da se otvore radna mesta i stvore prilike za mlade.

To neće biti moguće bez spoljne podrške. Imajući u vidu da između zemalja Evropske unije i južne mediteranske obale postoji mnoštvo spona, Evropa ne sme da propusti priliku.

Evropska unija dosad je nudila da podrži demokratizaciju u Tunisu i Egiptu pružajući pomoć da se organizuju slobodni i fer izbori, osnuju političke partije i izvrše reforme policije, sudova i lokalnih administracija. Međutim, takva političko-administrativna podrška nije dovoljna. Niti je dovoljan program ogromnih investicija tipa Maršalovog plana.

To ne znači da treba odbaciti potrebu za takvim projektima; pogotovo sektor za obnovljive izvore energije ima ogromne prilike za saradnju. Evropi je potrebna čista energija i ona neće moći da proizvede dovoljne količine na svojoj teritoriji. Zemljama severne Afrike je takođe potrebna energija - naročito više električne energije i nove mreže da se podstakne urbani i industrijski razvoj.

Zapravo, zbog raspoloživosti električne energije često se pravi razlika između, recimo, obućarske radnje i fabrike cipela. I ove zemlje imaju najpodesniju životnu sredinu za proizvodnju solarne termalne energije. Prema nekim optimističnim studijama, fabrike solarne termalne energije i vetrenjače u Severnoj Africi ne samo da mogu da pospeše tamošnji ekonomski rast, već mogu da do 2050. obezbede 15 odsto evropske električne energije. Očito treba podstaknuti sklapanje ugovora o saradnji i privatne investicije u ovaj sektor.

Problem je u tome što takve dugoročne investicije donose srednjoročne i dugoročne rezultate. Njima se ne rešavaju današnji socijalni i ekonomski problemi, niti oni nagoveštavaju novi društveno orijentisan pristup Evrope njenim mediteranskim susedima.

Novi programi EU treba uglavnom da se usredsrede na jačanje određenih kapaciteta Tunisa, Egipta i drugih i da teže mogućnostima koje donose korist i jednoj i drugoj strani Mediterana. Ketrin Ešton, potpredsednica EU i visoka predstavnica za spoljne poslove i bezbednost, predložila je uspostavljanje Partnerstva za demokratiju i zajednički prosperitet sa južnim Mediteranom, koji sadrži mnoštvo korisnih mera, uključujući olakšavanje izdavanje viza za studente, akademce i poslovne ljude.

Međutim, da bi se ova šema konkretizovala ja bih predložio da se ona proširi paktom za rad i veštine između EU i arapskih zemalja, koje biraju put ka demokratskoj transformaciji.

Evropi je, iako strahuje od ilegalne migracije, potrebna radna snaga iz demografskih razloga, naročito mladi inženjeri, tehničko osoblje, lekari i zdravstveni radnici. Tunis, Egipat i druge mediteranske zemlje imaju mnoštvo mladih ljudi s fakultetskim diplomama koji nemaju posao, a koji neretko treba da usvoje praktične veštine. To je najbitnije za bejbi-bumere arapskog sveta, odnosno za one između 20 i 35 godina starosti. Sledeća generacija već je manja.

U okviru praktične inicijative EU i njene države članice treba godišnje da ponude 30.000 viza i radnih dozvola za diplomce iz mediteranskih zemalja-učesnica. Takvi programi bi prvenstveno uključivali obuku u evropskim firmama praćenu prilikom da se zasnuje radni odnos u Evropi na pet do osam godina. Na kraju tog perioda učesnici bi dobili zajam od evropskih banaka za razvoj za pokretanje kompanija da bi se u njihovim zemljama porekla otvorila nova radna mesta.

Takav jedan program namenjen periodu od najmanje 15 godina bio bi sam po sebi jak signal. On bi mladim ljudima iz Tunisa, Egipta i drugih zemalja u tranziciji pokazao da na raspolaganju imaju i druge opcije osim da uskoče u čamac i upute se na italijansko ostrvo Lampeduzu. Bio bi to pravi podsticaj mladima da steknu visoko obrazovanje.

Čim bi bio sproveden u delo, pakt o radu bi pomogao da se promene stavovi prema arapskim imigrantima u Evropi i imidžu Evrope na južnom Mediteranu. On bi najverovatnije stvorio trajne veze između naroda i ekonomija. I na taj način bi počele da se ispunjavaju prave potrebe zemalja južnog Mediterana (unapređenje profesionalnih veština, smanjenje pritiska na lokalno tržište rada, otvaranje kompanije i radnih mesta), kao i Evrope.

Arapske zemlje koje zaključe takav pakt imale bi bolje rukovodstvo nego što je to bio slučaj pod prethodnim režimima. Ukoliko, kako se nadamo, postanu konsolidovane demokratije, potencijalni preduzetnici mogli bi da prestanu da toliko brinu zbog korupcije. A zahvaljujući zajmovima za pokretanje kompanija, koji dolaze iz Evrope, bilo bi lakše krenuti u potragu za bogatstvom kod kuće.

Takav pristup treba da se predstavi i evropskoj javnosti i narodu Tunisa, Egipta i ostalih arapskih zemalja. Tako bi se preinačio šablon u kojem se Evropa uzda u represivne režime kad je reč o snabdevanju naftom i gasom i čuva svoje granice od migranata. Dugoročno gledano, demografsko bogatstvo ovih zemalja iskoristilo bi se za zadovoljenje njihovih potreba u vezi sa razvojem.

(Danas)