Волкер Пертес: Отварање Европе ка арапском свету

Народ Туниса и Египта показао је да демократија у арапским земљама не треба да дође на нишану пиштоља са Запада. Међутим, иако је иницијатива за демократску промену била локална и аутентична, нема гаранције успешне политичке транзиције - демократски одабране владе мораће да се баве истим социјалним и економским проблемима који су допринели паду старих режима, нарочито потребом да се отворе радна места и створе прилике за младе.

То неће бити могуће без спољне подршке. Имајући у виду да између земаља Европске уније и јужне медитеранске обале постоји мноштво спона, Европа не сме да пропусти прилику.

Европска унија досад је нудила да подржи демократизацију у Тунису и Египту пружајући помоћ да се организују слободни и фер избори, оснују политичке партије и изврше реформе полиције, судова и локалних администрација. Међутим, таква политичко-административна подршка није довољна. Нити је довољан програм огромних инвестиција типа Маршаловог плана.

То не значи да треба одбацити потребу за таквим пројектима; поготово сектор за обновљиве изворе енергије има огромне прилике за сарадњу. Европи је потребна чиста енергија и она неће моћи да произведе довољне количине на својој територији. Земљама северне Африке је такође потребна енергија - нарочито више електричне енергије и нове мреже да се подстакне урбани и индустријски развој.

Заправо, због расположивости електричне енергије често се прави разлика између, рецимо, обућарске радње и фабрике ципела. И ове земље имају најподеснију животну средину за производњу соларне термалне енергије. Према неким оптимистичним студијама, фабрике соларне термалне енергије и ветрењаче у Северној Африци не само да могу да поспеше тамошњи економски раст, већ могу да до 2050. обезбеде 15 одсто европске електричне енергије. Очито треба подстакнути склапање уговора о сарадњи и приватне инвестиције у овај сектор.

Проблем је у томе што такве дугорочне инвестиције доносе средњорочне и дугорочне резултате. Њима се не решавају данашњи социјални и економски проблеми, нити они наговештавају нови друштвено оријентисан приступ Европе њеним медитеранским суседима.

Нови програми ЕУ треба углавном да се усредсреде на јачање одређених капацитета Туниса, Египта и других и да теже могућностима које доносе корист и једној и другој страни Медитерана. Кетрин Ештон, потпредседница ЕУ и висока представница за спољне послове и безбедност, предложила је успостављање Партнерства за демократију и заједнички просперитет са јужним Медитераном, који садржи мноштво корисних мера, укључујући олакшавање издавање виза за студенте, академце и пословне људе.

Међутим, да би се ова шема конкретизовала ја бих предложио да се она прошири пактом за рад и вештине између ЕУ и арапских земаља, које бирају пут ка демократској трансформацији.

Европи је, иако страхује од илегалне миграције, потребна радна снага из демографских разлога, нарочито млади инжењери, техничко особље, лекари и здравствени радници. Тунис, Египат и друге медитеранске земље имају мноштво младих људи с факултетским дипломама који немају посао, а који неретко треба да усвоје практичне вештине. То је најбитније за бејби-бумере арапског света, односно за оне између 20 и 35 година старости. Следећа генерација већ је мања.

У оквиру практичне иницијативе ЕУ и њене државе чланице треба годишње да понуде 30.000 виза и радних дозвола за дипломце из медитеранских земаља-учесница. Такви програми би првенствено укључивали обуку у европским фирмама праћену приликом да се заснује радни однос у Европи на пет до осам година. На крају тог периода учесници би добили зајам од европских банака за развој за покретање компанија да би се у њиховим земљама порекла отворила нова радна места.

Такав један програм намењен периоду од најмање 15 година био би сам по себи јак сигнал. Он би младим људима из Туниса, Египта и других земаља у транзицији показао да на располагању имају и друге опције осим да ускоче у чамац и упуте се на италијанско острво Лампедузу. Био би то прави подстицај младима да стекну високо образовање.

Чим би био спроведен у дело, пакт о раду би помогао да се промене ставови према арапским имигрантима у Европи и имиџу Европе на јужном Медитерану. Он би највероватније створио трајне везе између народа и економија. И на тај начин би почеле да се испуњавају праве потребе земаља јужног Медитерана (унапређење професионалних вештина, смањење притиска на локално тржиште рада, отварање компаније и радних места), као и Европе.

Арапске земље које закључе такав пакт имале би боље руководство него што је то био случај под претходним режимима. Уколико, како се надамо, постану консолидоване демократије, потенцијални предузетници могли би да престану да толико брину због корупције. А захваљујући зајмовима за покретање компанија, који долазе из Европе, било би лакше кренути у потрагу за богатством код куће.

Такав приступ треба да се представи и европској јавности и народу Туниса, Египта и осталих арапских земаља. Тако би се преиначио шаблон у којем се Европа узда у репресивне режиме кад је реч о снабдевању нафтом и гасом и чува своје границе од миграната. Дугорочно гледано, демографско богатство ових земаља искористило би се за задовољење њихових потреба у вези са развојем.

(Данас)