Vojislav Žanetić: Pismo Petom Oktobru

 Poštovani poznati datume,

Da si kojim slučajem ljudsko biće, sad bi sa svojih petnaest godina išao u prvi razred srednje škole. Drmao bi te pubertet u maltene poodmakloj fazi, bio bi većinom dana zagledan u mobilni telefon i visio po društvenim mrežama. Maštao bi da jednog dana postaneš neki masno plaćeni problematičan tip u rijalitiju ili neki partijski budža sa 15.000 evra mesečnih prihoda, datih prevashodno na ime dugog i upornog staža u "Šefe, pa ti si čist genije!" aktivnostima. Pošto bi bio muškog roda (taj Peti Oktobar) verovatno bi se zaljubljivao u devojčice najsličnije starletama i pevaljkama, što će, nažalost, izgleda sve manje značiti sužen izbor. U pauzama između ljubavnih patnji bio bi zabrinut hoće li, dok ti ne stekneš pravo na pasoš i bilo kakvu diplomu, Sirijci i Avganistanci zauzeti baš sva slobodna radna mesta u Nemačkoj i Švedskoj. Te ako hoće, šta ćeš ti ovde raditi, sem da postavljaš parket tokom večne izgradnje "Beograda na vodi" ili da postavljaš komentar tokom večne partijske borbe na internetu. Ili oboje, ako i jedno i drugo bude moralo za istu platu, u budućim vremenima kad započne večna potraga za radnim mestom.

Srećom, ti nisi dečak nego broj u kalendaru, pa ne moraš da brineš neke ovdašnje ljudske, već samo svoje datumske muke. A jedna od najvećih muka je činjenica da će tvoj sutrašnji petnaestogodišnji jubilej biti obeležen u tišini. Neće biti svečanog mitinga ispred Narodne skupštine, niti svečanog defilea zamaskiranih bezbednjaka sumnjive prošlosti, koji sa šlemovima na glavama i automatima u rukama naprasno mašu razdraganim zvanicama, kao onomad demonstrantima. Neće biti dima nad Skupštinom, jer slabo se vatra pali tvitovima, a što je izgleda i Utisak nedelje ovih dana. Na sutrašnju godišnjicu ćutaće i ambasade, svaka iz svojih razloga, ali svaka sasvim sigurno zamišljena nad pitanjem šta bi bilo da je Sloba tada bio ono što je Asad sada. Odnosno da su nad ovdašnjim nebom leteli suhoji umesto fantoma. I eto šta ti je u stvari moderna istorija na ovim i još pokojim prostorima - odgovor na pitanje kad je na bombama ispisana ćirilica a kad latinica.

Da je sutra stvarno neki Datum, a ne tvoj i takav datum, mi bismo možda brojali dane od kada smo u Evropskoj uniji, a ne dane do kada ćemo, možda, otvoriti prvo poglavlje u pregovorima za pristupanje onome što ostane od Evropske unije kad (i ako ikad) mi dođemo na red. Da si ti stvarno bio neki Datum, a ne samo prebrzo proglašena istorijska prekretnica, red kamiona sa robom na blokiranoj granici bi bio mnogo duži na našoj a ne na komšijskoj strani. Da si ti bio neko i nešto, a ne samo redni broj jednog dana u jednom mesecu, ne bi daljincem prelazili sa iste na istu televiziju, ne bismo pred kioskom birali između različito odštampane iste novine, ne bismo u različitim aferama nalazili isto zamajavanje, ne bismo na novim glasanjima birali drugačije ponuđeno i usavršeno isto. Da si ti stvarno bio Peti Oktobar, a ne samo 5. oktobar, gde bi nam kraj bio. A sad znamo i kakav je i gde je i da nimalo nije daleko.

Naravno, znamo da konkretno ti i nisi kriv za ono što se sa tobom desilo: da postaneš prvi dan dugačkog perioda estetskog preumljavanja poraženih, koji će posle završene duge političke transrodne transformacije opet postati pobednici. I to ne sami od sebe ili samo kao projekti tajkuna i ambasada, već i upornim temeljnim radom svojevrsnog političkog fenseraja, koji je svoj ulazak u bolja odela, bolje cipele i bolje automobile, svoj boravak u boljim stanovima, boljim kancelarijama i na boljim službenim putovanjima, svoje odmore u boljim letovalištima, svoja u boljim teretanama bolje izvajana tela - proglasio boljim životom svih nas. I tekovinom tebe tada takvog a sada ovakvog. Iz tih si razloga ti sada tamo gde su i Dvadesetdeveti novembar, Prvi maj ili Četvrti juli. Među datumima koji, kada dođu, samo podsete na to šta su mogli da postanu, ali nikad nisu.

Stvarno bolji dani.

(Večernje novosti)