Voja Žanetić: O svačemu pomalo

 Dođe tako poneka nedelja koja obiljem događaja liči na švedski sto. Nit se zna s čime bi se počelo, niti sa čime bi se završilo. Ekonomisti to zovu ponudom većom od potražnje, a narod - posebno onaj natkriljen nad ruske salate, projice, zeleniš i pečenja - koristi izraz "je... te gladne oči". Te stoga ovo parčence medijskog prostora valja razumeti kao tanjirić (porcijski osvešćeni, tako da kažemo, švedski stolovi imaju na raspolaganju samo takvo posuđe) na koji ćemo da natrpamo događaje koji su bili gustativno najprivlačniji. Neodlučnost, šta da se radi.

Šeta se na sve strane. Na jednoj strani šeta deo onih koji su nezadovoljni nezvaničnom sadašnjošću, dok na drugoj nešto organizovanije šeta deo onih koji su zadovoljni slikom zvanično ponuđene budućnosti. Da su to jedine šetnje, sve bi bilo koliko-toliko u redu, jer ovi prostori, na primer, ne pamte poljoprivrednike koji su bili saglasni sa poljoprivrednom politikom; a, sa druge strane, takođe, na primer, ne nedostaju sećanja na izlive simpatija spram vlasti ili makar ličnosti koja je tu vlast najčešće reprezentovala - što u socijalizmu, što u ovome kako god da se zove, a što je posle socijalizma došlo. Ali te šetnje, vratimo se na temu, izgleda da nisu jedine.

Šetaju, još, regionalni radnici i stručnjaci, a u pravcu gravitacijske ekonomsko-demografske crne rupe u, recimo, Nemačkoj - koja je veličine 146.000 radnih mesta iz ne-EU zemalja, i to godišnje. Uporedo sa njima, preko ove teritorije šetaju i radno sposobni stanovnici Sirije, Iraka, Avganistana, psihološki neusaglašeni sa idejom da su strane intervencije njihovim zemljama donele slobodu, ravnopravnost, napredak i demokratiju. Šeta se protestno i po mnogima od gradova na zapadu i severu, a ka kojima idu svi ovi što šetaju sa juga i istoka. Pa kad se podvuče crta, nekako šetanje postade zaštitni znak vremena u kome se nalazimo. Što je na izvestan način i paradoksalno.

Ne pamti se da se tako mnogo šetalo, a da se tako intenzivno stajalo u mestu.

* * * * * * *

Za one koji ne stanuju u Beogradu, kratak opis prosečne transportne situacije u glavnom gradu: ustaneš, doručkuješ, izađeš iz kuće, sedneš u neki prevoz, vratiš se kući. Sve ređi srećnici uspevaju i da izađu iz prevoza, bilo ličnog bilo javnog, pa da posledično stignu i da odu na posao, ili gde li već. A za neke od njih, koji su naumili da se sopstvenim kolima odvezu do centra grada, osmišljen je sistem uličnog parkiranja čija je glavna ideja da ako je parkiranje vremenski ograničeno, onda će verovatnoća pronalaženja slobodnog parking-mesta biti veća. U tom smislu, (beo)gradske vlasti su u epicentru grada upravo osmislile najskuplju zonu parkiranja, u kojoj je parking ograničen na maksimalnih pola sata. A i šta ćeš više, u centru.

Nego, cena ove fantastične polučasovne usluge vozačima unutar najekskluzivnijeg parking-prostora je - 100 dinara. Što, recimo, i nije neka para, sve dok se ne baci dokoni pogled na podatak kolika je cena minimalnog radnog sata u zemlji: "Službeni glasnik" br. 69/2018 tvrdi da je reč o cifretini od 153,50 dinara. To će reći da minimalni radni sat predstavlja 76,75 odsto maksimalnog parking-sata. I da bi se ponekad više isplatilo na radnom mestu biti samo parkiran nego išta raditi.

I time se, jelte, došlo do jednog veoma konkretnog i merljivog cilja bilo čije ekonomske politike. Ujednačiti politiku parkiranja i politiku zapošljavanja. Pa čak se i kazna naslućuje: odneće nas valjda neki "pauk". A možda za bolje i nismo.

* * * * * * *

Ako je verovati vestima koje nisu demantovane, ovdašnji genetičar Miodrag Stojković - koji je pritom ko za đavola i svetski priznat - bez sopstvene saglasnosti prestao je da bude šef katedre za matične ćelije na doktorskim studijama Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu. I tako je dobijena i naučna potvrda - iz epicentra predmetne tematike - da se sa ovdašnjim kadrovisanjem nešto debelo genetski poremetilo. Ni matičnih ćelija nema da ima a da se neke druge ćelije u to ne umešaju. Političke, ideološke, interesne, klanovske, nebitno koje, jer bitan je princip: nema bavljenja ičim samo na osnovu sposobnosti, znanja ili iskustva. Ako nisi "naš", nisi ni to što jesi, pa šta god da si.

Tako matično, tako simptomatično, a tako nesimpatično.

* * * * * * *

I poslednje vesti. Albanija je sve više u nemirima, Kosovo sve manje u pregovorima. Sudeći po nedelji u kojoj smo, nedelje pred nama biće surovi podsetnik na godine, decenije i vekove iza nas. I tako nedeljama, što unapred, što unazad.

Istorija se to zove. Evo je tutnji, svom silom.

(Večernje novosti)