Владислав Гуљевич: Да ли је могућа "осовина" Москва – Анкара – Рим

Турска је брисала Русију са списка земаља које за њу представљају потенцијалну опасност. Раније су се на списку непријатеља Анкаре водили Совјетски Савез (због подршке курдском отпору), а потом и Русија. По окончању „хладног рата“, налазећи се у утицајној сфери САД, Турска није одмах извршила оцену нових геополитичких услова једнополарног света, али у последње време турски политичари све чешће гледају у страну Москве.

Историјски је Турска једна од кључних средоземноморских држава, а Средоземље већ много векова служи као арена конфронтације у Европи. Средоземно море је важан геостратешки чвор, који омогућава да се контролише део обале трију континената – Европе, Азије и Африке. Велика Британија се, на пример, задуго учврстила у Гибралтару, претворивши га у базу НАТО и на тај начин ставила под контролу теснац који спаја Средоземно море са Атлантским океаном. Стално присуство војно-поморских снага САД у акваторијуму Средоземља и густа мрежа од једанаест(!) америчких војних база на територији Шпанијe, Португалије, Италије и Турске, говоре сами за себе.

Ривали у Средоземном мору Вашингтону, наравно, нису потребни, чак ако важе за савезнике. Управо се тако и изграђују односи између САД и Турске, коју Американци покушавају да контролишу буквално у свему. Главна опасност (у лику СССР) је нестала, али проблем за Анкару није спласнуо. Савезник у НАТО (САД) наставља да туторише турске партнере, лишавајући Анкару спољнополитичког маневра. Раније је Турска пристајала на услове сличне вазаластву због „совјетске опасности“, јер су Американци са територије Турске могли да држе на нишану цео југ Русије, али се све почело мењати са појављивањем америчког пројекта „Великог Блиског Истока“: САД су приступиле прекрајању граница блискоисточних држава, па и оних у непосредној близини Турске.

После свргавања Садама Хусејина Американци су се латили „трансформисања“ нафтом богатог ирачког Курдистана, што је почело изазивати сасвим оправдану бојазан Анкаре. Могућност формирања у пограничном са Турском Северном Ираку независне курдске државе, коју разматрају амерички политолози, представља озбиљну опасност по безбедност Турске, у којој живи између 18 и 20 милиона Курда, који теже уједињењу са својим ирачким саплеменицима, којих има 6 милиона.

Своју улогу у промени односа Анкаре са Вашингтоном одиграло је и размештање елемената система ПРО САД у Румунији, која се налази у ривалским односима са Турском у Црноморском басену. У Анкари схватају, да у савременим условима, после ликвидације Совјетског Савеза, снажна Турска није потребна Сједињеним Државама, али по инерцији геополитичка игра феудалног господара вазала (Вашингтон) и вазала (Анкара) се наставља, а то већ оптерећује турску елиту.

Турска поседује све што је неопходно ва вођење активније политике у Црноморском басену и Средоземљу. Турске оружане снаге, које броје преко 600 хиљада људи – најмногобројније су у Европи и друге по бројности (после САД) међу земљама НАТО. У наоружању турске армије налази се 4200 тенкова, 3200 оклопних транспортера, 750 борбених авиона, 16 подморница, велики број бојних бродова. Моћ турског војно-индустријског комплекса појачава се политичком вољом руководства Турске, које налази све мање смисла не само у кретању на колосеку политике САД, него и у прикључивању Европској унији, за чим су до недавно жудели турски политичари. У турском друштву повећава се бојазан да ће са придруживањем Европској унији световна, али муслиманска Турска, изгубити своје културно лице: као, пред Турцима стоји кудикамо суптилнији и сложенији задатак, који се састоји у очувању свог културног идентитета у условима глобализације и световног карактера турске државе.

Америка са њеним аспирацијама хегемона подвргава се критици не само у Турској. Италијански Институт за проучавање геополитике и сродних дисциплина предложио је званичном Риму да преиспита своју спољнополитичку доктрину у Средоземљу управо имајући у виду изгледно зближавање Анкаре и Москве. У Италији такође размишљају о улози средоземноморског лидера (рачунајући да једини снажнији супарник Италијанима могу бити само Французи), али фактички статус Италије као америчког вазала (на територији земље налази се 7 америчких војних база!) италијанским политичарима везује руке. Резултат је тај, да су Американци активни и у Северној Африци, и на Блиском Итсоку, и у Европи, а Италија је принуђена да се одриче сопствених интереса у име интереса Вашингтона. Рим није кадар да се самостално ослободи стега јенкија, али уз ослањање на Турску то може бити могуће. Није реч о раскиду односа са Вашингтоном, али се о корекцији своје средоземноморске политике размишља у Риму, као и у Анкари.

Некада је значаја геополитичке осовине Анкара-Москва био свестан Мустафа Кемал. Кемалистичка Турска је једна од првих држава света која је признала Совјетску Русију. Обнављање те традиције односа, нарочито ако томе буде склона једна од европских средоземноморских држава, сасвим може променити садашњи баланс снага у басену Средоземног мора.

Владислав Гулјевич (Украјина)

(Фонд стратешке културе, 15.9.2010)