Početna strana > Hronika > Vladimir Dimitrijević: O krivici i večnom nacionalnom arhetipu
Hronika

Vladimir Dimitrijević: O krivici i večnom nacionalnom arhetipu

PDF Štampa El. pošta
subota, 04. jun 2011.

Srpska politička elita u prošlosti izdala je narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas

„Moj dobri rode svi su lagali.“

Dučićeva „pjesan“ za današnji dan

O ovome što nam se sad zbiva i o krivici za takva zbivanja, kao o večnom nacionalnom arhetipu, svojevremeno je pisao Jovan Dučić u stihovima „Pesme“, nastale u Americi 1943, gde je ovaj genijalni srpski vuk samotnjak bio bitku za istinu o stradanju svog naroda u NDH (a tu istinu prikrivali su svi, kako zapadni „saveznici“, tako i, da se Hrvatima ne zamere, članovi naše vlade u izbeglištvu; o „bratstvo-jedinstvenim“ titoistima da se i ne govori). Bližila mu se smrt, a on je, pored „Lirike“, metafizičke „Knjige nad knjigama“, već napisao niz rodoljubivih stihova, među kojima je blistao strašni „Vrbas“ („Nosi, srpska reko, krv naših sinova“; i još: „Pre svačiji sužnji no ičije sluge“). I tako sam, listajući po sećanju, došao do Dučićeve predsmrtne „Pesme“.

GOTOVINA ZA VERESIJU

U američkom, misionarskom izgnanstvu, Dučić je svom silinom svog uma udario ne samo na „najhrabriji narod na svetu“ Hrvate (hrabre ne zato što se ničeg ne boje, već zato što se ničeg ne stide), nego i na izdajnike u srpskoj eliti koji su svoj narod i doveli do Jasenovca i Jadovna. Jer, ustaše su pre pokolja u Glini žrtvama zatočenim u Hramu jasno rekli da su na nož osuđeni još 1918. godine. A 1918. godine ne bi bilo bez velikih srbijanskih utopista, mantrično su ponavljali „Brat je mio koje vere bio“ i pevali himne troimenom SHS narodu, koji jedva čeka slobodu od pijemontskog Beograda. Obračunavajući se sa jugoslavizmom, Dučić piše u članku „Velika Srbija i Srbija velika“: „Kada smo izišli iz ratova 1912-1918, Srbija je bila postigla najveći prestiž među narodima: tri pobednička rata, nenadmašne zasluge srpske vojske, sjajno mesto srpske dinastije, finansijski kredit bez takmaca, najtešnja veza sa saveznicima, najkulturnijim i najbogatijim. Sutradan posle toga, Srbija je dala gotovinu za veresiju. Bez ikakve potrebe ona je prišla stvaranju Jugoslavije u zajednici sa katoličkim narodima, koji nikada nisu imali sa Srbima zajedničku istoriju, ni zajedničku tradiciju, ni zajedničko zakonodavstvo, ni zajedničku kulturu i navike (…) Nikad Hrvati, ni u zdravicama, ni pri poslednjoj čaši, nisu izrazili želju da srpski Beograd bude njihova prestonica, srpski kralj njihov kralj i pravoslavna većina da bude većinom u njihovoj državi.“ Za takvu tragičnu odluku o stvaranju Jugoslavije bili su, po Dučiću, krivi pre svega predstavnici samouverene srbijanske elite koji nisu znali s kim imaju posla, niti su poznavali „hrvatsku malu istoriju“ i „hrvatsku čudnu i komplikovanu psihu“… A onda je, u SHS utopiji, od Srba skrivana hrvatska mržnja prema zajedničkoj državi i njihova spremnost za obračun sa „šizmatičkom“ većinom koja mu je bila „krv na očima“. Srpska politička elita je izdala narod koji joj je verovao, kao što se, u mnogim slučajevima, zbiva i danas.

U PRIČEST OTROV STAVLjEN

Dakle, oni koji je trebalo da vide oslepeli su; narodne vođe, političari i znatan deo inteligencije poveli su narod u ponor. Zašto – doznajemo u prvoj strofi Dučićeve „Pesme“: tragali su samo za svojom srećom i trudili su se da se što više okoriste i nakradu. Sišući krv bližnjima trudili su se da omame ideologijom samozaborava (utapanja u nepostojeću „troimenost“), kao što danas omamljuju evrounijatskim lažima (a vode nas u ropstvo Turcima). Spremni su da sa ubicama i izdajnicima stvaraju košmarnu budućnost, pričajući o tome da njihova utopija (na srpskom: nigdina, nedođija) nema alternativu, čime, kako reče Milo Lompar, nesvesno objavljuju srž svoga projekta: Smrt naroda koji vode (jer samo smrt nema alternativu). Svi mostovi, što treba da čoveka prebace preko istorijskih ponora na neki svetli zajednički cilj – lomni su i nepostojani. Ali, šta je najstrašnije upravo po Dučiću? To što na zgarištu njegovog naroda, ojađenog, osakaćenog, klanog i ubijanog, drže sumanute propagandne govorancije, pirujući na sveopštem gubilištu (kakav monstrum treba biti, pa u NATO voditi narod Srbe među kojima se svake godine od tumora razboli 20 hiljada ljudi – od toga preko pet stotina male dece – što je posledica NATO uranijuma bačenog za vreme bombardovanja 1995. i 1999. godine?) Najvažnije im je da ućutkaju mrtve, da Srbe navedu da zaborave Jasenovac, Jadovno, Prebilovce, Drakuliće, Motike, Šargovac (kad su naša „balkanska braća“ u pitanju), i da pohitaju u Evroameriku, prećutkujući evropska nedela – Kragujevac i Kraljevo 1941, Banjicu i Sajmište za sve vreme Drugog svetskog rata, a od nedavnih događaja „Bljesak“ i „Oluju“ (kojih ne bi bilo bez dozvole vašingtonske imperije) i, naravno, malu Milicu Rakić i njene vršnjake. Mrtvi ne smeju da se jave da bi lokalni izdajnici, kapoi našeg konclogora na otvorenom, gazdama dokazali da su spremni da sve poslušaju i da i dalje treba da njima, svojim slugeranjama, redovno preko MMF-a, „Svetske banke“ i drugih mafijaških ustanova isplaćuju judinske evrosrebrnjake. Zato upozorava Dučić svoj „dobri rod“: „Svi takvi vođi si rđavi!“ Ne sme se verovati nikome, nikome od tih lažljivaca, primoravaju nas da u samom srcu svog bića ne vidimo one koji žele da nas unište i od nas traže da se družimo sa sopstvenim ubicama (i da osećamo kako nam te ubice „čine čast“). Najstrašniji stih Dučićeve pesme je upozorenje Srbinu da su mu „u pričest otrov stavili“; svi oni kojima je papa rimski bliži od novomučenika jasenovačkih, i svi oni koji, u mantiji ili bez nje, sa doktoratom teologije ili bez njega, tvrde da treba da se „ujedinimo“sa duhovnim ocem NDH dželata, proslaviteljem Alojzija Stepinca, stavljaju otrov u lažno pričešće koje nam nude i pokušavaju da nas ubede da je moguć zavet i sa krivokletnikom. A mi znamo da nije i nećemo da pijemo iz lupeškog putira.

Dakle, moj dobri rode, umesto bilo kakve premudre analitike ( nije analitika na odmet, ali brzo izvetri) nauči Dučićevu „Pesmu“! I recituj je, u sebi i naglas, kad god naletiš na lažne vesti „medijskog servisa evropske Srbije“, kad god ti pričaju o kandidaturi za članstvo u „Nigdini“, kad god tvoje mrtve na stratištima širom bivše Jugoslavije ućutkuju i kad god nam navlače žutokraku ludačku EU košulju. Jer, kako reče jedan drugi pesnik („Ono što ostaje, utemeljuju pesnici“, šapuće nam Helderlin ) Miodrag Pavlović, u pesmi „Naučite pjesan“: „U ratu ovom koji sećanje briše/ naučite pjesan, to je izbavljenje“. Dučićeva „Pesma“ je naša današnja „pjesan“.

(Pečat)

Jovan Dučić

Pesma

„Moj dobri rode, svi su lagali,

I tvoj su vidik sav pomračili;

Za svojom srećom samo tragali,

I svuda krali, i sve tlačili.

I mesto mleka, krv su sisali,

U stradanjima tvojim dugima,

Tvoje su svetlo ime brisali,

Da ne znaš ko si među drugima.

S ubicama su crkve stvarali,

I s izdajnikom gorde tvrđave;

U zakletvi te svakoj varali,

Na vodi digli moste rđave!

Na zgarištu ti drže govore,

Na gubilištu podlo piruju,

Na bunjištima sade lovore…

I mrtve uče sad da miruju.

Moj dobri rode, svi su rđavi,

Vapaj tvoj ne čuju što tuguje!

Izdajnik i sad još u tvrđavi,

S ubicom žrtva sada druguje.

Loman je, rode, most na provali,

Svud su u pričest otrov stavili…

S lupežom sve su novce kovali,

Sa krivokletnikom zavet pravili.“

 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će na referendumu 16. januara biti usvojene izmene Ustava?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner