Viktor Burbaki: Zašto je Americi potreban „Veliki rat“

„Rat opravdava i ozakonjuje međunarodni sistem statusa, na čijem se vrhu nalaze velike države; sa svoje strane, statusni sistem na rat gleda kao na sredstvo za svoje samoočuvanje“ – napisao je DŽ.Modelski u knjizi „Rat: istorijska, politička i socijalna istraživanja“. U skladu sa tim globalni procesi koji se  dešavaju u sadašnjosti u svetskom sistemu, i njegove strukture „svet – poluperiferija – periferija“ koje vode bitnim promenama, mogu da se razmatraju kao izvor velikih vojnih konflikata.

Mi preživljavamo fazu „velikih potresa“ u tom svetskom evolucionom ciklusu, koji je počeo 1980-ih godina i koji će biti završen sredinom 21. veka. Uloga SAD kao naddržave se završava.

Drugi talas krize ovako ili onako će dotaći većinu zemalja na svetu i „svetsku vladu“ može da natera da preduzme radikalne mere u vezi sa svetskom rezervnom valutom, u vezi sa jačanjem regulisanja finansijskih tržišta, sa formiranjem mnogo pravednijih uslova međunarodne trgovine, sa stabilizacijom cena prehrambenih proizvoda.

Prema procenama eksperata Ruske akademije nauka, sadašnja faza „velikih potresa“ bi trebalo da se između 2017. i 2019. godine završi novom krizom koja, ipak, neće biti toliko duboka kao što su to bile krize 2008–2009 g. i 2011–2012. godine, i značiće prelaz na oživljavanje u novoj ekonomiji, zasnovanoj na novom tehnološkom sistemu. Pri tome, oživljavanje ekonomije će najverovatnije biti praćeno (u periodu 2016–2020.g.) radikalnom promenom odnosa snaga i velikim vojno-političkim konfliktima, u kojima će učestvovati vodeće svetske države i niz zemalja u razvoju. Vojno-politički konflikti će se, najverovatnije, dešavati na Bliskom i Srednjem Istoku i u postsovjetskoj Centralnoj Aziji.

Monopolarna vojno-politička vladavina SAD u svetu, kao i njihovo svetsko-ekonomsko vođstvo koje traje evo već čitav vek, bliži se kraju. SAD nisu izdržale iskušenje unipolarnosti, tako da su sebe poslednje decenije u neprekidnim ratovima na Bliskom i Srednjem Istoku istrošile. SAD danas nemaju dovoljno sirovina da bi i ubuduće predstavljale svetskog lidera.

Višepolarnost zahteva pravedniju međunarodnu raspodelu bogatstva, kao i transformaciju međunarodnih institucija – OUN, MMF, Svetske banke i drugih. Posebno su zastarele globalne institucije uprave svetskom ekonomijom  – Međunarodni monetarni fond,  Svetska banka i dr. U njima danas prednjače interesi SAD i Zapadne Evrope i malo se vodi računa o interesima zemalja koje imaju tržišta koja se ubrzano razvijaju. Čak je i MMF na svom poslednjem godišnjem zasedanju 2011. g. bio prinuđen da prizna, da je „Vašingtonski konsenzus“  definitivno srušen i da je red došao na formiranje takve svetske ekonomije u kojoj će biti manje neodređenosti, u kojoj će država regulisati finansijski sektor, a dohodak i dobra će se deliti pravedno“.

Drugu osobinu predstojeće faze revolucionarnih promena u svetkom sistemu predstavlja premeštanje centra svetskog ekonomskog razvoja sa Zapada, gde se nalazio od početka industrijske revolucije, na Istok – u Aziju. Ukupno učešće Istočne Azije i Južne Amerike u BDP-u će do 2020. dostići 60%, od kojih će 45% ići samo na Aziju. U suštini, to će značiti kraj istorijske strukture čiji je centar na Zapadu, koja će tako da završi svoj životni vek. Ozbiljna konkurentska borba će se voditi između Kine i Indije, između državnog kapitalizma i tradicionalne demokratije. Upravo će Kina i Indija, dve velike države sa najmnogobrojnijim stanovništvom na svetu, odrediti osnovne pravce i tempo budućeg svetskog ekonomskog razvoja. Ali ipak, glavna bitka za liderski položaj u svetu će se voditi između SAD i Kine, i ta bitka će da odredi socijalno-ekonomski model postindustrijskog sveta i dominantni tip političkog sistema 21. veka.

Kako će na sve to da reaguju Sjedinjene Države?

Za odgovor treba da uzmemo u obzir jednu od fundamentalnih dogmi koja se nalazi u osnovi strategije Sjedinjenih Država - dogmu da je za Ameriku neprihvatljiv gubitak uloge svetskog vođe. Vođstvo u svetskoj geopolitičkoj hijerarhiji se od strane američkog rukovodstva i političke elite razmatra kao neophodan uslov za procvat i razvoj zemlje u 21. veku.

Rezultati matematičkog modeliranja svetske geopolitičke dinamike dozvoljavaju da se napravi zaključak: rat ogromnih razmera (prirodno, pobednički) i to obavezno „konvencionalnim“ oružjem, predstavlja praktično jedinu šansu za SAD da ne izgube, tačnije da brzo povrate svoje jednoznačno izgubljeno geopolitičko vođstvo.

Postoji, naravno i „hladan“ način pobede geopolitičkog protivnika - po uzoru na ono što se desilo sa Sovjetskim Savezom. Konačna obrada i „glačanje“ tog načina se sada vodi  u okviru „arapskog proleća“ ali ona ne može da se razmatra kao univerzalna, obzirom da je za sada neprimenljiva u odnosu na Kinu, Iran i sl.

SAD su već tri puta koristile sličan (vojni) način da bi geopolitički porasli. Posle svetskih ratova SAD su uvek na kraju dobijale bitnu geopolitičku korist tako što im je povećavan njihov geopolitički status, i menjana u njihovu korist „geopolitička distanca“ između svetskog vođe ili drugog pretendenta. Tako su, kao rezultat Prvog svetskog rata SAD skoro za trećinu smanjile geopolitičko zaostajanje od tadašnjeg lidera – Britanske imperije. Šta više – SAD su ispale jedina država (čak i među državama-pobednicama), koja je posle rata ojačala svoj geopolitički status (ako se uporedi sa njegovim predratnim).

Drugi svetski rat je „pomogao“ Sjedinjenim Državama da postanu svetski lider, a raspad SSSR-a, koji je od nekih tačno nazvan geopolitičkom katastrofom 20. veka, oslobodio je Ameriku od opasnog ideološkog i geopolitičkog protivnika. Istina, pobeda u 30-godišnjem hladnom ratu je Sjedinjenim Državama dozvolila  samo kratak predah jer se skoro momentalno – prema istorijskim merilima, pojavio nov geopolitički suparnik – Kina. Do smene svetskog vođe može da dođe (uz postojeće tendencije geopolitičke dinamike) otprilike na granici 2025. godine.  Amerika to može da onemogući samo preko organizovanja novog „velikog rata“.

Zemlja koja gubi primat je obavezna da prva napadne! U poslednjih pet godina SAD u praksi koriste upravo taj stav, samo nešto modifikovan. Suština te modifikacije se sastoji u tome, da se napada ne pretendent na geopolitičko vođstvo (u slučaju koji razmatramo – to je Kina), već druga država, čiji izbor se određuje prema „vrednosti pitanja“. Ako su preko agresije  na Jugoslaviju, Avganistan i Irak Amerikanci pokušavali da reše sitnije ekonomske i regionalne probleme, onda, kada je „ulog velik“ moraće da nađu i odgovarajućeg „velikog partnera“. Prema mišljenju vojnih analitičara upravo je Iran, zajedno sa nearapskim šiitskim  snagama (tipa „Hezbolah“ u Libanu) i Sirijom, najpogodniji za ulogu takvog „nevoljnog partnera“ za novu deobu sveta, koja se, naravno, ostvaruje na njihov račun.

Proces nove podele sveta je već započeo. Kao rezultat isprovociranog i usmeravanog od Amerikanaca „arapskog proleća“ stvoreni su uslovi za ujedinjenje država islamskog sveta u „novi kalifat“, i to kao rezultat zamene njihovih rukovodilaca ljudima koje će postaviti Amerikanci. Osim očuvanja kontrole svetske naftne riznice, savez istomislećih muslimanskih država je, po zamislima arhitekata „novog svetskog poretka“ pozvan da zaštiti interese SAD na azijskom Istoku i u Africi. Da zaštite - najpre od nezadrživo rastuće ekonomske i vojne snage Kine.

Sledeći prirodan korak SAD predstavlja likvidacija takvih prepreka za očuvanje američke dominacije u svetu, kakve su Iran i Sirija. „Mirni“ način svrgavanja iranskog rukovodstva, kao što je poznato, pretrpeo je neuspeh. Zato, prema prognozama vojnih analitičara, tu će se primeniti isti scenario kao u Iraku i Avganistanu, mada danas SAD bez značajnih gubitaka ne mogu iz te dve zemlje čak ni da izvedu svoju vojsku.

Kao važan rezultat pretpostavljene pobede Amerike u „velikom ratu“ predviđena je realizacija projekta „Veliki Bliski Istok“, u kome će se naneti nenadoknadiva šteta Rusiji i Kini. Taj projekat je postao dobro poznat u Americi, pošto je u žurnalu «Armed Forces Journal» publikovana takozvana „Petersova karta“. Gledajući tu kartu vrlo je lako shvatiti zamisao: Rusija i Kina se „isteruju“ iz Sredozemnomorskog područja i Srednjeg Istoka, Rusija se odseca od južnog Kavkaza i Centralne Azije, a Kina ostaje bez poslednjeg strateškog isporučioca energenata.  

„Veliki Bliski Istok“ za Rusiju potpuno isključuje perspektivu mirnog, relativno spokojnog razvoja, jer će Južni Kavkaz, nestabilan i pod spoljnom upravom SAD, postati zona  stalne napregnutosti  i detonator za eksploziju Severnog Kavkaza. A obzirom da je dovoljno jasno da će pri tom glavnu destabilizacionu ulogu igrati arapski fundamentalizam, u „zonu poraza“ će dospeti i drugi subjekti iz Ruske Federacije.

I još nekoliko reči o ekonomiji. Amerika, kako je već rečeno, više nije u stanju da pomoću ekonomskih i političkih sredstava podržava režim „Vašingtonskog konsenzusa“. Potpuno određeno i čvrsto se o tome izjasnio Ženmin žibao“: „SAD su se pretvorile u „parazita“ koji živi zahvaljujući ekonomijama drugih zemalja. Oslanjajući se na dolar kao međunarodnu valutu, Sjedinjene Drave se bave štampanjem neograničene količine novčanica, koje izvoze u obliku dolara od papira, razmenjujući ih za robe. Taj nakazni finansijski sistem Amerikancima obezbeđuje raskošan život. Dolar pljačka ceo svet, a sada dolazi vreme njegovog kraha.“

Premijer Ruske Federacije je 17.11.2011. godine u toku posete Kini izrazio mišljenje kojim se u stvari solidariše sa tom pozicijom.

Sada Kina aktivno „radi“ na istiskivanju dolara. Učešće dolara u deviznim rezervama Kine se smanjuje velikom brzinom. U aprilu 2011. godine Centralna banka Kine je saopštila o potpunom odbijanju dolara u međunarodnim obračunima. Jasno je da toliki udarac po američkom sistemu devizne dominacije ne može da ostane bez odgovora. Na istiskivanju dolara kontinuirano radi i Iran. U julu 2011. počela je da radi i iranska Međunarodna berza nafte. Na njoj se obračuni vrše samo u evrima i dirhamima. Istovremeno se vode pregovori sa Kinom o organizovanju isporuka kineskih roba u razmenu za iransku naftu. Tako se pojavljuje mogućnost da se zaobiđu sankcije prema Iranu. Predsednik Irana je izjavio da postoje dugoročni planovi da se dođe do granice bilateralne trgovine Irana sa Kinom od 100 milijardi dolara. U takvim uslovima napori SAD da se organizuje međunarodna izolacija Irana gube svaki smisao.

Namerno američko krnjenje stabilnosti zemalja Bliskog Istoka govori o tome da uništena infrastruktura te regije zahteva kolosalna dolarska ulaganja kako bi se ekonomija SAD oživela. U 2011. godini strategija kojom Amerika hoće da zadrži poziciju svetskog lidera počela je da se pretvara u politiku „sa pozicija sile“, kada se izlaz iz krize ekonomije papirnog dolara pronalazi između ostalog u „anuliranju“ dužničkih obračunskih zapisa „mehura“ nepostojećeg bogatstva. Zato im je i postao potreban „veliki rat“. Pobednik u tom ratu, kao 1944. godine u Breton-Vudsu, će moći da diktira svoje uslove ostalom svetu. Volja da se povede rat, za Ameriku predstavlja volju da se upravlja svetom posle rata.

Da li Iran može da, uz odgovarajuću podršku, započne prekid svetske ekspanzije Amerike? O tome – u sledećem članku.

(Fond strateške kulture)