Vice: Шта нам Београдски синдикат поручује са "Догодине у Призрену"?; Пропагандна песма која храни митоманију и која је "меморандум САНУ за 2018."

Нема никакве сумње око тога шта нам Београдски синдикат поручује у својој новој песми, урађеној у сарадњи с етно-ансамблом Траг из Бања Луке и симболично објављеној 6. октобра: Косово је срце Србије, не одустајмо од њега, јер ту почива наша прошлост, а народ без прошлости је као тиква без корена, као мољац без лампе.

И поручују нам Синдикалци, ако сви у то здушно верујемо, и ако сходно томе уверењу деламо као нација, моћи ћемо да живимо ту жељу изражену у наслову песме и већ следеће године се окупимо у Призрену под српским тробојкама, са три прста високо подигнута у вис.

"Догодине у Призрену" није реп сингл. По свом садржају, по идеји и поруци коју шаље, ово је чиста пропагандна песма, на нивоу "Волимо те отаџбино наша", златног хита 1999. Само што "Догодине у Призрену“ као да не покушава да убеди никога, него се обраћа људима који већ имају слична уверења и нуди им оно што им прија и шта би желели да је истина.

Наравно, БС може да репује о чему год хоће и да шаље поруку какву пожели, то је њихово неотуђиво право као уметника. Али, порука коју су Београдски синдикат одабрали да пошаљу је проблематична на више начина, и о њима треба говорити.

Прво, она директно храни митоманију која је Србију толико коштала током претходних 100 година и која јој до сада није донела апсолутно ништа добро. Ово је меморандум САНУ за 2018, сведен и по форми и по теми садржаја таман на оно каква је Србија данас у односу на пре 30 година.

Друго, јер иако можда не делује тако, ово је директан позив у борбу, јер свако зазивање српског Косова данас је позив на борбу, пошто постоје ето неки Албанци тамо који се са том тврдњом не могу помирити. И зато су Албанци у тексту "душмани", зато се подсећа на неправде и сломљене крстове, на страдања Срба, зато се Косово назива отетим, јер зна се да за отимање мора да постоји и отимач, а зна се ко овде воли да отима. Наравно, у песми се ниједног тренутка не помињу ратни злочини, етничко чишћење, нити било шта друго лоше што је урадила српска држава према Албанцима од 1912. до данас, што додатно указује на то да је песма пропагандног карактера.

Треће, јер доводи до даље поларизације ситуације унутар Србије: ако ниси уз БС, за Косово у Србији, за поштовање традиције, онда си уз Вучића или аутошовинисте или домаће издајнике, што се све лагано гура у исти калуп, ми против њих. Куда то води, имали смо прилике да видимо, а гледамо и дан данас у Вучићевим таблоидима.

Зато ваља да се запитамо, као и код сваке пропаганде, зашто је баш сада послата и коме то одговара?

Београдски синдикат, иако наизглед баца рукавицу у лице државној политици коју отелотворава Председник, иако судећи према трендингу на Јутјубу говори у име стотина хиљада младих Срба, у ствари оваквим ставом на крају иде низ длаку пре свега Вучићу и Тачију, као и свима којима одговара бесконачно одуговлачење и стално подгревање сукоба - именима као што су Веселиновић и Радоичић и ко зна који још мрачњаци са обе стране који профитирају на шверцу и безакоњу које влада пре свега на северу Косова.

Због одржавања таквог стања се млати Марком Ђурићем по граници, зато Тачи има потребу да обиђе лепоте језера Газиводе. Зато је убијен Оливер Ивановић. Због свега овога, "Догодине у Призрену" порука која одговара систему какав је тренутно успостављен овде, и још је перфиднија јер се продаје као анти-системска порука, нешто што је БС већ успео да добро уновчи.

Чак и ако будемо благонаклони и претпоставимо да су Шкабо, Феђа и екипа просто осетили потребу да нам баш сада, када се можда одлучује судбина Косова, кажу шта мисле – проблем је у коначном резултату, пошто је из тога испала чиста десничарска пропаганда, која удара на најпростије емоције, јер јебига, тако свака пропаганда мора да би била што ефектнија.

Наравно да то онда утиче и на квалитет саме траке: хајде што је аранжман некакав квази-етно који се фура последњих година као ривајвал српског средњевековног звука, него што је и сам деливери прилично неубедљив, нарочито када се упореди са претходним сингловима, где се ипак радило о личним и дозирано патетичним исповестима које су деловале уверљиво - кипин ит рил за средовечну ситуирану екипу која очајнички тражи шта то још има да каже омладини а да остане релевантна. Али како да изговориш "Космет вечно земља наша" а да самог себе не подсећаш на Милошевића на Газиместану или, пре ће бити, Бошка Обрадовића за скупштинском говорницом?

Ако је то пут којим нам БС поручује да треба да идемо, тај пут има само један крај, тачније нема га, јер тамо су Србија и Косово као Израел и Либан - конфликт који увек тиња и који се подгрева за све што ти треба. Од освајања гласова, до намицања прегледа на YоуТубеу.

Михаило Тешић

(vice.com)