четвртак, 29. септембар 2022.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Весна Цвјетићанин: Новак у Аустралији није имао фер процес
Хроника

Весна Цвјетићанин: Новак у Аустралији није имао фер процес

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 21. јануар 2022.

Није требало дуго, само пет дана, да се донесе пуна пресуда, односно објаве разлози за пресуду која је изречена 16. јануара.

Председавајући Федералног суда, а и Судског већа у случају Ђоковић, судија Олсоп (Аллсоп), тачно је у 4:15 по подне по локалном времену, као што је и најавио, поставио своје образложење на портал Суда.

Сматрам да је Влада у случају Ђоковић веома лукаво увукла Суд у своју политичку игру и да се Суд нашао у – рецимо – необраном грожђу

Искрено, да се овако комплексна пресуда, и од тако великог значаја, донесе са свим разлозима, у року од само неколико дана после рочишта је заиста неуобичајено.

На пресуде се зна чекати месецима, што је познато у свим судским системима у свету. Али, у овом случају се ипак потврдила она народна „што је брзо то је и кусо“.

Пре свега желим да кажем да је познаваоцима аустралијског државног уређења јасно да је такозвано „тројство“ – судство, законодавно тело (парламент) и извршно тело (влада) историјско наслеђе из Велике Британије и такозваног Вестминстер система.

Сматра се да је снага стабилности овог државног система у тој подели власти и својеврсној независности сваке од ове три гране државног апарата.

Зато је и сам судија Олсоп то изнео на почетку свог кратког излагања о одлуци која је следила тог 16. јануара, наиме, да се ове три државне функције држе потпуно одвојено и да не утичу на рад једна другој.

Као да је хтео да се (о)правда и подсети све који слушају (а таквих је било стотине хиљада на свим континентима!) да ниједан министар није изнад ниједног судије, и да је свака судска одлука потпуно самостална и одвојена од владиног утицаја.

Најинтересантнији део пресуде је, за мене, судско „признање“ у параграфу 105 да је овај министар овако закључио, а можда би неки други на његовом месту закључио другачије

У суштини, овај аспект је важно разумети, јер та борба да се по сваку цену покаже да је Суд самосталан и политички независтан је у срцу целог овог предмета и изнесених судских разлога.

Ја у ствари сматрам да је Влада у случају Ђоковић веома лукаво увукла Суд у своју политичку игру и да се Суд нашао у – рецимо – необраном грожђу.

Међутим, није могао да одбије да одигра своју улогу, а како ју је одиграо, предмет је овог чланка.

У целој ствари је интересантно то да колико год да је одлука сама по себи била неочекивана, толико је њено образложење – благо речено – очекивано и по стилу и по садржају: стилски сувопарно и стереотипно, неинвентивно, али правнички коректно.

То је, нажалост, често случај са значајним судским одлукама у којима се судије из петних жила труде да ни у длаку не одступе од слова закона, све да би показали како су важни и самостални.

Авај!

У својих 106 параграфа Судско веће се свим силама трудило да покаже да је једна ствар којом су се руководили био Закон о имиграцији (Migration Act).

Наравно, као што је својствено правном систему Аустралије, судски преседани су неизбежан основ за разматрање значења појмова и тога „шта је парламент хтео да каже“, тако да су и њих користили у незавидном броју.

А опет, преседани су бројни, разноразни и компликовани.

Углавном, свако ко хоће да одбрани неки свој став или аргуменат, може да нађе безброј цитата и преседана који ће подржати баш његово виђење ствари.

Лепота слободе правне мисли (читај: узима свако онако како му одговара)! Добро, можда је ово мало преоштар коментар, али чињеница је да су пред судом у овом систему увек две стране које имају супротне интересе, и сви адвокати се позивају на „своје“ преседане.

Судије онда важу. Тачно тако је било и овде.

Вагале су се речи и термини као јавни ред и мир, сигурност, заједница, здравље и здравствени систем, јавни интерес.

Па шта значи будућност и да ли се она може одређивати према понашању у прошлости, могуће и можда, шта значи то да је одлука ирационална и нелогична, и какве особине рационална и логична одлука треба да има.

Мање-више све оно што су преседани већ стотинама пута прежвакавали у различитим, или сличним, контекстима.

Најинтересантнији део пресуде је, за мене, судско „признање“ у параграфу 105 да је овај министар овако закључио, а можда би неки други на његовом месту закључио другачије. Ха-ха.

А шта се десило са правилима фер поступка?

Једно од веома забрињавајућих страна ове целе саге је недостатак фер процеса (натурал јустице принциплес) према Новаку током бројних и различитих процедуралних и административних одлука у тих десетак дана.

Суд је могао да каже да би парламент требало да размотри да ли је оваква одредба у данашњем дану и демократском (!) друштву заиста пожељна и одговарајућа.

На моју – и многих других стручњака у области права – велику жалост, Суд је само констатовао да је закон у оваквим случајевима овластио министра да не мора да примењује правила фер поступка у доношењу своје одлуке.

Зачуђујуће је, и веома жалосно, да Суд није прокоментарисао ову историјски превазиђену и по свему архаичну одредбу миграционог закона.

Суд је могао да каже да би парламент требало да размотри да ли је оваква одредба у данашњем дану и демократском (!) друштву заиста пожељна и одговарајућа.

Могао је! Али није. Срамно. Можда овај пут нису имали времена да се баве таквим ситницама.

Ето, све у свему, образложење је склепано на брзину, и као што рекох, технички и правно је коректно, али испразно.

Суд је имао шансу да прокоментарише – не да утиче, него само да скрене пажњу – на очигледне слабости тренутног законског система, на то да су неке одредбе заостале и да нису у духу модерног друштва и схватања о слободама и правима појединаца (без обзира да ли су држављани или не једне државе), да су неограничена права министра у овој области тужна реликвија из времена насељавања Аустралије (коју су примењивали на јадну сиротињу и ситне лопове који су ту довлачени пре двеста година…). Све је то пропуштено да се каже. Нажалост.

Не само Новакову, него и свих људи које ће се ова одлука у будуће дотаћи.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће се Србија придружити санкцијма ЕУ против Русије?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер