Veselin Šljivančanin: Neću da tužim Srbiju

Veselin Šljivančanin, bivši oficir JNA, koga je Haški tribunal optužio za najteža krivična dela na teritoriji Vukovara tokom 1991. godine neće podneti tužbu protiv Srbije za izručenje Haškom tribunalu, a za zločine za koje je oslobođen. Kaže da mu „ova zemlja nije nanela nikakvo zlo, nego da su to uradili ljudi koji su u određenom trenutku imali mogućnost da odlučuju o njegovoj sudbini i koji nisu hteli da saslušaju šta on ima da kaže na ono za šta ga terete”.

U intervjuu za „Politiku” Šljivančanin koji je pre nedelju dana, posle dve trećine izdržane kazne pušten na slobodu, otkrivasvoj stav – da je imao i malo sumnje da će Hrvatska postati nezavisna država, nikada ne bi išao da ratuje, govori o odnosima sa preostala dva člana „vukovarske trojke”, o čemu je razmišljao u haškom pritvoru i čemu će da se posveti sada kada je slobodan čovek...

Kada sada razmišljate o 1991. godini i zločinu na poljoprivrednom dobru Ovčara kraj Vukovara da li bi ponovo postupili isto kao pre dve decenije?

Kao vojni oficir nisam verovao da postoje republičke granice. Da sam imao i malo sumnje da će biti formirana nezavisna država Hrvatska nikada ne bih otišao da ratujem. Što se mog ukupnog ponašanja kao pripadnika JNA tiče tvrdim da sam isključivo radio po zakonu i po propisima koji su tada važili. Svakodnevno sam za vreme sukoba u Vukovaru i njegovoj okolini insistirao da se sastanem sa bivšim oficirima koji su dezertirali iz JNA i prešli u hrvatske paravojne formacije, da razgovaram sa njima i ubedim ih da ne pucamo, da sve rešimo mirnim putem. Za Ovčaru sam saznao iz medija. Nikada mi na pamet ne bi palo da će neko odvesti zarobljene vojnike paravojnih formacija i streljati ih. To je najveće zlo koje neko može da počini.

Kako komentarišete visoke kazne koje je Veće za ratne zločine izreklo optuženima za zločin na Ovčari?

Mnogi koji su se pojavili na tom suđenju saslušavani su u Hagu kao svedoci u postupku koji je vođen protiv mene. Meni je, kao čoveku, jako značajno što me nijedan od njih nije pomenuo ni u kakvom kontekstu u vezi sa dešavanjima na Ovčari. Ono što me je najviše čudilo i o čemu sam mnogo razmišljao dok sam u Hagu čitao transkripte sa tog suđenja jeste činjenica da su neki od ljudi posvedočili da su ubijali na Ovčari. Meni je bilo teško da poverujem da to neko može da uradi. Međutim,ako je sud presudio da je neko uradio nešto, šta ja onda tu imam da komentarišem?!

Jeste li u Hagu bili u kontaktu sa Miroslavom Radićem i Miletom Mrkšićem, koje je haško tužilaštvo, takođe, teretilo za zločine na Ovčari?

Kada god bih uhvatio neki slobodan trenutak u pritvoru Haškog tribunala provodio sam ga sa Miroslavom Radićem. Nikada, međutim, nismo razgovarali o predmetu i onome za šta nas tereti tužilaštvo. Razgovarali smo o porodicama, o Beogradu, o nekim lepim trenucima koji nas vezuju. Sa Mrkšićem gotovo i da nisam razgovarao. I dok mi je, u vreme ratnih sukoba u Hrvatskoj bio pretpostavljeni, razgovarali smo samo službeno.

Kakav je bio odnos zaposlenih u Haškom tribunalu prema vama?

Svi zaposleni u pritvoru isključivo postupaju i rade po zakonu i propisima koji su važeći za taj sud. Ako se pridržavate tih pravila, niko od njih nećevas ružno pogledati, a kamoli nešto drugo. Ja sam kao oficir navikao na red i disciplinu, maksimalno sam se trudio da poštujem te propise. Pravila su bila stroga, ali pravedna i jednaka za sve: političare, među kojima je bilo i predsednika, generala, običnih vojnika...

Da li ste verovali da će Haški tribunal da prihvati vaš zahtev za reviziju postupka i umanji kaznu?

Uvek sam verovao. Nisam se bojao Haga. I 1998. godine sam zbog istih optužbi saslušavan u Beogradu, pred vojnim sudom i tada je nađeno da nema osnova za pokretanje postupka protiv mene za zločin na Ovčari. U svom obraćanju sudu citirao sam Ivu Andrića koji je govorio da na svetu malo pravde ima, ali da je ona što je manje, vrednija i snažnija. Govorio je da je ona teško dokučna, da kasni, ali da ipak dođe. Meni je bilo dugo sedam godina robije, ali je pravda došla. I kada su me osudili na 17 godina, nisam se predavao. Najveći mi je uspeh, ipak, činjenica da je petoro sudija iz žalbenog veća, koje je prvo utvrdilo da sam kriv za ubistva i osudilo na 17 godina zatvora, priznalo da su pogrešili.

Koji vam je trenutak u Haškom tribunalu bio najteži?

Bilo je mnogo teških situacija, od pritisaka na moju porodicu do izricanja presude kojom sam osuđen na 17 godina zatvora. Nisam mogao da pomislim da posle dve i po godine dokazivanja nevinosti, prezentovanja dokumentacije, saslušavanja svedoka mogu da me kazne na toliko godina. Na predlog advokata Lukića odlučili smo da kao novi dokaz predložimo saslušanje generala Živote Panića. On je bez dvoumljenja prihvatio da svedoči, iako je verovatno znao da će biti provociran i etiketiran od strane tužilaštva. Njegovom svedočenju poverovalo je svih pet sudija. Zahvalan sam i svim drugim ljudima koji su svedočili u moju korist.

Čemu ćete se posvetiti u budućnosti?

Moja deca su stasavala dok nisam bio pored njih i ne znam kako su odrasla. Meni je sada najveća želja da budem sa svojom porodicom, prijateljima, da nađem spokoj i mir, da se odmorim od svega. U Haškom tribunalu sam svakodnevno vodio dnevnik. Pokušaću da „doteram” te beleške i jednoga dana objavim knjigu.

Uprkos mnogobrojnim novinarima iz različitih medijskih kuća koji su ga po puštanju na slobodu „jurili” da da intervju, Šljivančanin je pristao da to uradi za „Politiku„. Priznao je da su to novine koje čita odmalena i koje je čitao i u Haškom tribunalu.

Pošto se radi o jednom vrlo uglednom listu koji sam odmalena čitao pristao sam da dam intervju za vaš list. Voleo bih da i vi, i sve druge novine više pišu o presudama i onome što se čuje u sudnicama u Hagu, o pravnim pitanjima o kojima se tamo raspravljalo, o ljudima kojima se tamo sudi, a ne da me pitaju sa kim sam igrao tenis, šta sam jeo, pio...

Veselin Šljivančanin penzionisan je u januaru 2002. godine. Kaže – nezakonito.

– Nisam želeo da podnosim tužbu jer sam mislio da su interesi države i naroda važniji od mojih ličnih. Ni sada ne znam kolika mi je penzija.

Razgovarala: Miroslava Derikonjić

(Politika)