четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Веселин Шљиванчанин: Нећу да тужим Србију
Хроника

Веселин Шљиванчанин: Нећу да тужим Србију

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 16. јул 2011.

Веселин Шљиванчанин, бивши официр ЈНА, кога је Хашки трибунал оптужио за најтежа кривична дела на територији Вуковара током 1991. године неће поднети тужбу против Србије за изручење Хашком трибуналу, а за злочине за које је ослобођен. Каже да му „ова земља није нанела никакво зло, него да су то урадили људи који су у одређеном тренутку имали могућност да одлучују о његовој судбини и који нису хтели да саслушају шта он има да каже на оно за шта га терете”.

У интервјуу за „Политику” Шљиванчанин који је пре недељу дана, после две трећине издржане казне пуштен на слободу, откривасвој став – да је имао и мало сумње да ће Хрватска постати независна држава, никада не би ишао да ратује, говори о односима са преостала два члана „вуковарске тројке”, о чему је размишљао у хашком притвору и чему ће да се посвети сада када је слободан човек...

Када сада размишљате о 1991. години и злочину на пољопривредном добру Овчара крај Вуковара да ли би поново поступили исто као пре две деценије?

Као војни официр нисам веровао да постоје републичке границе. Да сам имао и мало сумње да ће бити формирана независна држава Хрватска никада не бих отишао да ратујем. Што се мог укупног понашања као припадника ЈНА тиче тврдим да сам искључиво радио по закону и по прописима који су тада важили. Свакодневно сам за време сукоба у Вуковару и његовој околини инсистирао да се састанем са бившим официрима који су дезертирали из ЈНА и прешли у хрватске паравојне формације, да разговарам са њима и убедим их да не пуцамо, да све решимо мирним путем. За Овчару сам сазнао из медија. Никада ми на памет не би пало да ће неко одвести заробљене војнике паравојних формација и стрељати их. То је највеће зло које неко може да почини.

Како коментаришете високе казне које је Веће за ратне злочине изрекло оптуженима за злочин на Овчари?

Многи који су се појавили на том суђењу саслушавани су у Хагу као сведоци у поступку који је вођен против мене. Мени је, као човеку, јако значајно што ме ниједан од њих није поменуо ни у каквом контексту у вези са дешавањима на Овчари. Оно што ме је највише чудило и о чему сам много размишљао док сам у Хагу читао транскрипте са тог суђења јесте чињеница да су неки од људи посведочили да су убијали на Овчари. Мени је било тешко да поверујем да то неко може да уради. Међутим,ако је суд пресудио да је неко урадио нешто, шта ја онда ту имам да коментаришем?!

Јесте ли у Хагу били у контакту са Мирославом Радићем и Милетом Мркшићем, које је хашко тужилаштво, такође, теретило за злочине на Овчари?

Када год бих ухватио неки слободан тренутак у притвору Хашког трибунала проводио сам га са Мирославом Радићем. Никада, међутим, нисмо разговарали о предмету и ономе за шта нас терети тужилаштво. Разговарали смо о породицама, о Београду, о неким лепим тренуцима који нас везују. Са Мркшићем готово и да нисам разговарао. И док ми је, у време ратних сукоба у Хрватској био претпостављени, разговарали смо само службено.

Какав је био однос запослених у Хашком трибуналу према вама?

Сви запослени у притвору искључиво поступају и раде по закону и прописима који су важећи за тај суд. Ако се придржавате тих правила, нико од њих нећевас ружно погледати, а камоли нешто друго. Ја сам као официр навикао на ред и дисциплину, максимално сам се трудио да поштујем те прописе. Правила су била строга, али праведна и једнака за све: политичаре, међу којима је било и председника, генерала, обичних војника...

Да ли сте веровали да ће Хашки трибунал да прихвати ваш захтев за ревизију поступка и умањи казну?

Увек сам веровао. Нисам се бојао Хага. И 1998. године сам због истих оптужби саслушаван у Београду, пред војним судом и тада је нађено да нема основа за покретање поступка против мене за злочин на Овчари. У свом обраћању суду цитирао сам Иву Андрића који је говорио да на свету мало правде има, али да је она што је мање, вреднија и снажнија. Говорио је да је она тешко докучна, да касни, али да ипак дође. Мени је било дуго седам година робије, али је правда дошла. И када су ме осудили на 17 година, нисам се предавао. Највећи ми је успех, ипак, чињеница да је петоро судија из жалбеног већа, које је прво утврдило да сам крив за убиства и осудило на 17 година затвора, признало да су погрешили.

Који вам је тренутак у Хашком трибуналу био најтежи?

Било је много тешких ситуација, од притисака на моју породицу до изрицања пресуде којом сам осуђен на 17 година затвора. Нисам могао да помислим да после две и по године доказивања невиности, презентовања документације, саслушавања сведока могу да ме казне на толико година. На предлог адвоката Лукића одлучили смо да као нови доказ предложимо саслушање генерала Животе Панића. Он је без двоумљења прихватио да сведочи, иако је вероватно знао да ће бити провоциран и етикетиран од стране тужилаштва. Његовом сведочењу поверовало је свих пет судија. Захвалан сам и свим другим људима који су сведочили у моју корист.

Чему ћете се посветити у будућности?

Моја деца су стасавала док нисам био поред њих и не знам како су одрасла. Мени је сада највећа жеља да будем са својом породицом, пријатељима, да нађем спокој и мир, да се одморим од свега. У Хашком трибуналу сам свакодневно водио дневник. Покушаћу да „дотерам” те белешке и једнога дана објавим књигу.

Упркос многобројним новинарима из различитих медијских кућа који су га по пуштању на слободу „јурили” да да интервју, Шљиванчанин је пристао да то уради за „Политику„. Признао је да су то новине које чита одмалена и које је читао и у Хашком трибуналу.

Пошто се ради о једном врло угледном листу који сам одмалена читао пристао сам да дам интервју за ваш лист. Волео бих да и ви, и све друге новине више пишу о пресудама и ономе што се чује у судницама у Хагу, о правним питањима о којима се тамо расправљало, о људима којима се тамо суди, а не да ме питају са ким сам играо тенис, шта сам јео, пио...

Веселин Шљиванчанин пензионисан је у јануару 2002. године. Каже – незаконито.

– Нисам желео да подносим тужбу јер сам мислио да су интереси државе и народа важнији од мојих личних. Ни сада не знам колика ми је пензија.

Разговарала: Мирослава Дерикоњић

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер