Ведран Џихић: Тадић осећа да је угрожен на власти, Јеремић убеђен да је будући лидер Србије

Ведран Џихић један је од најугледнијих босанскохерцеговачких интелектуалаца млађе-средње генерације, аутор четири монографије и уредник још десетак књига о приликама у БиХ, Србији и на Косову, тренутно као стипендиста аустријске Машал План фондације виши је сарадник Центра за трансатлантске односе Универзитета Џонс Хопкинс, „стациониран“ у Вашингтону. Џихић је био и члан организационог одбора међународне конференције „Западни Балкан: Напредак, стагнација, регресија?“, коју су 12-15. јуна у Сарајеву организовали Центар за трансатлантске односе и Америчко-босанска фондација.

Сарајевски скуп високог профила био је прилика да с Џихићем разговарамо о односима у Босни и Херцеговини, перцепцији Србије међу Бошњацима и њеном утицају на прилике у БиХ. Подсетимо, управо на овој конференцији је Филип Гордон, помоћник државног секретара САД, упозорио да је Босна „држава која не функционише“ и која заостаје за регионалним суседима на путу ка ЕУ.

За почетак, шта је потребно да се актуелна криза институција у БиХ превазиђе?

- Бојим се да се криза неће скоро решити. Нема довољно спремности за компромис ни на једној страни. Тешко да ће бити напретка без адекватног европског притиска, односно њиховог напора да се главна питања пребаце с политичког на технички колосек, да се политичари фокусирају на решавање конкретних питања, с прецизним задацима и роковима, као што је било за време рада на „мапи пута“ за визну либерализацију. Актуелна блокада институција се дешава јер, с једне стране, Република Српска, а с друге Бошњаци, па и Хрвати, имају дијаметрално супротне замисли како држава Босна и Херцеговина треба да функционише. Питања попут геноцида, права народа и слично јесу важна, наравно, али док се фокус с њих не пребаци на ниво испуњавања задатака за улазак у ЕУ, неће бити ни суштинског прогреса. Клима је сада таква да имамо етнополитичку мобилизацију, производњу страха и осећаја угрожености, због чега нема простора за конструктивну политику.

Како су у Сарајеву, такозвани обични свет, али и елите, доживели протесте у Републици Српској због хапшења Ратка Младића?

- Згрожавање, гнушање, то је рецимо основни утисак. Међу Бошњацима, и међу остацима мултикултуралности у БиХ, дакле оним људима који се осећају као грађани БиХ, постоји неупитни консензус о ономе што се десило за време рата деведесетих, дакле и у Сребреници. Ти митинзи за Младића свакако су додатно продубили ионако страшан јаз између становништва РС и „остатка“ БиХ. Односно, великог дела становништва, јер не треба потпуно генерализирати ствари. Додик је, пре свега због својих личних интереса, знатно успео да својом политиком произведе монолитност јавног мњења у РС, али ипак има и тамо људи који не деле све његове ставове.

Поменули сте дубоки јаз унутар БиХ...

- То значи да не постоји заједничко поимање о догађајима за време рата. И Срби и Бошњаци се сматрају за жртве, и једни и други су уверени да су водили ослободилачки рат, тако да и једни и други имају властити систем истине. Али, не постоје две истине. Може бити само једна. И, како пролази време, због догађаја попут онаквих реакција у РС на хапшење Младића, два ентитета се све више удаљују, јаз је све дубљи. На пример, био сам у Бањалуци пре пар седмица и приметио сам, из разговора с људима, да многи имају буквално физички страх да оду у неке делове Федерације. Неки клинци од 18, 20 година никада нису ни крочили ван Републике Српске, осим можда у Србију, и за њих је БиХ друга држава, иностранство, где не желе да оду. Слика Бошњака у њиховој глави је муџахедин с ножем међу зубима. Има, наравно, и на бошњачкој страни оних који никада нису били у РС и који имају сличне замисли о „другоме“. 

Како би се тај јаз могао превазићи?

- Временом, и уз консензус свих страна, заједно с кретањем ка ЕУ, како бисмо дошли до нормализације. Али, сада, 16 година после рата, може се са сигурношћу рећи да БиХ никада више неће бити земља каква је била пре деведесетих. БиХ ће у најбољем случају бити једна функционална, полуконфедеративна асоцијација, где ће обе стране, оба ентитета, имати високи степен аутономије, али и заједнички конструктивни интерес, а то је да имају економски просперитетну, социјално стабилну заједницу која је члан ЕУ.

Филип Гордон, помоћник Хилари Клинтон, је овде у Сарајеву рекао - Дејтон остаје на снази, дакле једна држава с два ентитета и три конститутивна народа, а БиХ као функционална, али не унитарна држава. Да ли је то максимум који се може „извући“?

- Да, то се тренутно чини као максимум, с обзиром на прилично негативну динамику која влада. Али, максимум није константа, он се мења. Сетимо се, негде 2003-2005, када је у РС био председник Драган Чавић, деловало је - да, имаћемо регионалне јединице, РС и Федерацију, или како би се већ звале, али оне ће бити под заједничким кровом, са ефикасним централним институцијама БиХ, и снажан напредак ка ЕУ. Очекивани максимум је био већи. У овом моменту то изгледа много другачије, апетити су скромнији. Али, видећемо, ко зна како ће бити за можда пет година, можда све буде позитивније, можда економски и социјални развој ослаби тензије и смањи етнополитичку мобилизацију. Разлог за ту мобилизацију су лични, можда и криминални интереси појединаца на власти. Они размишљају, „потрошили смо паре, и за властити џеп и за популистичке мере, престижне пројекте, поткупили смо народ колико смо могли, економска је криза, и хајде да пажњу народа одвучемо на етничке политике“. Дакле, баш у времену кризе показује се права слика тих владара, на све три стране, њихова воља да се останком на власти, по сваку цену, сачувају привилегије, богатства и моћ, односно да се спречи стварање институционалног и друштвеног оквира у којем би свака крађа, свака корупција, сваки криминал (а тога има колико хоћеш) била кажњива. Милорад Додик је ту класичан пример. Његов криминални досије је прилично дебео...

Какво је ваше мишљење о политици Србије у региону?

- Мислим да калкулисања Србије и политичког врха у Београду, и тактизирања због унутрашњих прилика, остављају неке лоше последице. На пример, траума због губитка Косова, као и компромиси на које ће Београд пристати у актуелним преговорима с Косовом, утичу на однос Србије према БиХ. Такође, ту је и осећај Тадића и ДС да су угрожени на власти, а избори се приближавају. Српско становништво је дубоко фрустрирано социјалном и економском кризом, која не пролази, нити ће ускоро бити много боље. Подсетићу, како земља буде више напредовала у европским интеграцијама, суочаваће се с болним променама, а без брзе видљиве користи. Уверен сам да се победа Бориса Тадића на изборима 2008. уз снажну помоћ ЕУ неће поновити. Нико никада у источној и централној Европи није добио два пута изборе заредом на причи о ЕУ. И, када све то пребацимо на регионалне односе, Тадић по мени води неконзистентну, недоречену политику. Он калкулише, не жели да опозицији омогући да га оптужи за некакву издају националних интереса, а опет би да буде демократа и највећи промотер европских интеграција. Али, знате, не може човек да буде све одједном.

А, када то конкретизујемо на понашање Београда према БиХ?

- Управо на Босну се то калкулисање негативно одражава. У овом моменту је немогуће да неко буде и најбољи пријатељ Милорада Додика и највећи савезник БиХ. И ту је, рецимо, занимљиво понашање Вука Јеремића, његова подршка референдуму у Републици Српској. Није ми баш јасно у којој мери Тадић и Јеремић координирају политику и какав је уопште њихов однос. Делује ми као да је Јеремић убеђен да је будући лидер Србије. И у том несређеном односу између председника и шефа дипломатије, Јеремић прави комбинације с Додиком, а Тадић онда, под притиском ЕУ, повлачи прагматичне кораке. Такав корак је било и хапшење Ратка Младића. Додик вешто користи таква Тадићева калкулисања. И, најважније од свега, Бошњаци у БиХ перципирају Србију као јако негативни фактор.

И поред Тадићевих одлазака у Сребреницу, декларације у Скупштини Србији, његових порука о подршци сувереној БиХ...?

- Ништа, ништа, није то имало никаквог ефекта. Када је ухапшен Младић, први коментари су били да је Београд све време знао где је он, када је усвојена декларација, сматрало се да је половична... Такође, хапшење Јована Дивјака по потерници Србије дигло је јавност на ноге. За разлику од Ејупа Ганића, генерал Дивјак је стварно симбол неке позитивне, мултиетничке БиХ, високо моралан. И, онда људи овде кажу за Тадића - дођеш у Сребеницу, извињаваш се, а с друге стране хапсиш нам Дивјака и савезник си с Додиком. Шта то значи? Па, значи да Србија и даље хоће да нас прави блесавима. Тако људи, већина Бошњака у БиХ, гледају на ствари.

Ако је голим оком видљиво да се Додик обогатио док је био на власти, зашто није кривично гоњен, зашто се прича из медија и с политичких трибина није преселила тамо где јој је место, у правосудне институције?

- Да, то налаже здрав разум, нека нормална логика. Међутим, Додик је и произвео најновију кризу желећи да надлежности тужилаштва с нивоа државе врати на ентитете, на ниво РС, где он апсолутно контролише све сфере, и политичке и пословне и правосудне и медијске и спортске... Систем који му то омогућава се свакако мора променити. Позитивне промене сада имамо у Федерацији, где је грађанска Социјалдемократска партија БиХ победила на изборима и где имамо шансу да људи изађу из националистичких ровова. Али, због опирања етничких структура, ХДЗ-а уз подршку Додика, већ осам месеци се блокира формирање нове централне владе БиХ.

СДА делује као истински реформисана опција. Да ли је тај утисак исправан?

- Да, свакако. СДА је прошао кроз велике унутрашње борбе, мада унутар странке и даље има различитих структура. Није ту само либерална струја Сулејмана Тихића и Бакира Изетбеговића, има и неких тврђих, десних опција. Али, ова прагматична струја успева да надвлада. Рецимо, Изетбеговић је схватио да се агресивном реториком не може променити унутрашњи систем БиХ, чак се и јавности у Србији извинио за злочине које су починили Бошњаци. Изетбеговић се променио и сада је човек који, рекао бих - најискреније, заговара прагматичну политику. За разлику од Хариса Силајџића, који је годинама остао у дуелу с Додиком, и у том конфликту су искоришћавали један другога за разне интересе и креирали једну грозну атмосферу одговорну за застој БиХ задњих година. Мислим да Додику недостаје Силајџић, нема више агресивног Бошњака на власти у Сарајеву, с којим би се такмичио у националним мобилизацијама.

(Данас)