Tarik Ramadan: Kuda ide Muslimansko bratstvo?

Arapski svet se budi sa dostojanstvom i nadom. Promene će dati nadu istinskim demokratama, a zabrinuće one koji bi žrtvovali demokratske principe u svojim ekonomskim i geostrateškim računicama

Ako Amerikanci i Evropljani ne preispitaju svoje politike prema arapskom svetu, druge sile u Aziji i Južnoj Americi mogu početi da se mešaju sa njihovom razrađenom strukturom strateških alijansi

Čak i pošto su počele masovne demonstracije u Tunisu, ko je mogao pomisliti da će se režim Zine el-Abidina Ben Alija urušiti tako brzo? Ko je mogao predvideti da će se u Egiptu uskoro desiti nezabeležen masovni protest? Ograda je pala. Ništa više neće biti kao pre. Vrlo je verovatno da će i druge zemlje slediti primer Egipta zbog njegove centralne i simboličke važnosti. No, kakva će biti uloga islamista nakon kolapsa diktatora? 

Prisustvo islamista je decenijama opravdavalo zapadno prihvatanje najgorih diktatura u arapskom svetu. I ti režimi su sami demonizovali svoje islamističke protivnike, naročito egipatsko Muslimansko bratstvo, koje istorijski predstavlja prvi dobro organizovani masovni pokret sa političkim uticajem kojem je teško parirati. 

Više od 60 godina Bratstvo je bilo ilegalno, ali tolerisano. Ono je iskazalo snažnu sposobnost da mobiliše ljude u svim relativno demokratskim izborima - za sindikate, profesionalna udruženja, opštine, parlament itd. u kojima je učestvovalo. Da li je dakle Muslimansko bratstvo snaga u usponu u Egiptu i, ako je to tako, šta možemo očekivati od takve organizacije? 

Na Zapadu smo navikli da očekujemo površne analize političkog islama uopšte i posebno Muslimanskog bratstva. Ipak, islamizam je mozaik široko različitih trendova i frakcija i kao odgovor na istorijske pomake u međuvremenu su isplivala njegova mnoga naličja. 

Muslimansko bratstvo je osnovano 30-tih kao legalistički, antikolonijalni i nenasilni pokret koji je polagao pravo i legitimitet za oružani otpor u Palestini protiv cionističkog ekspanzionizma u periodu pre Drugog svetskog rata. 

Pisanje Hasana al-Bane, osnivača Bratstva, između 1930. i 1945. godine pokazuje da se on protivio kolonijalizmu i da je oštro kritikovao fašističke vlade u Nemačkoj i Italiji. Odbacio je korištenje nasilja u Egiptu iako ga je smatrao legitimnim u Palestini, u otporu cionističkim terorističkim bandama Stern i Irgun. On je verovao da britanski parlamentarni model predstavlja model koji je najbliži islamskim principima. 

Al-Banin cilj je bio osnivanje "islamske države", bazirane na postepenoj reformi, počevši od opšteg obrazovanja i širokih socijalnih reformi. Njega je 1949. godine ubila egipatska vlada po naredbi britanskih okupatora. Posle revolucije Gamela Abdela Nasera 1952, pokret se našao pod nasilnom represijom. 

San o demokratiji i slobodi

Došlo je do pojave nekoliko različitih trendova. Radikalizovani njihovim iskustvom zatvora i mučenja, neki članovi grupe (koji su nakon toga otišli iz organizacije) zaključili su da država mora biti biti srušena po svaku cenu, čak i nasiljem. Drugi su ostali posvećeni početnoj poziciji grupe, postepenoj reformi. 

Mnogi od članova su oterani u izgnanstvo u Saudijsku Arabiju, gde je na njih uticaj izvršila saudijska ideologija doslovnog tumačenja (islama); drugi su otišli u većinske muslimanske zemlje kao što su Turska i Indonezija, gde različite zajednice žive jedna pored druge. Ostali su, pak, otišli na Zapad, gde su došli u dodir sa evropskom tradicijom demokratske slobode. 

Današnja Muslimanska braća sabiraju zajedno ova različita iskustva. Ali vođstvo pokreta - oni koji pripadaju osnivačkoj generaciji su sad veoma stari - ne predstavlja više stremljenja mlađih članova, koji su mnogo više otvoreni prema svetu, nestrpljivi da pokrenu unutrašnje reforme i fascinirani turskim primerom. Iza ujedinjene hijerarhične fasade na delu su suprotstavljene snage. Niko ne može reći kojim putem će pokret krenuti. 

Muslimsko bratstvo nije vodilo pobunu koja je rušila Hosnija Mubaraka: nju su činili mladi ljudi, muškarci i žene koji odbijaju diktaturu. Muslimansko bratstvo i islamisti uopšte ne predstavljaju većinu. Nema sumnje da se oni nadaju da će učestvovati u demokratskoj tranziciji nakon odlaska Mubaraka, ali niko ne može reći koja frakcija će na kraju biti u dominantnoj poziciji. Zbog toga je nemoguće odrediti prioritete pokreta. Između "doslovne" struje i pobornika turskog puta se može svašta desiti: političko razmišljanje Bratstva se značajno promenilo u poslednjih 20 godina. 

Ni Sjedinjene Države ni Evropa, da ne spominjeno Izrael, neće jednostavno dozvoliti egipatskom narodu da ostvari svoj san o demokratiji i slobodi. Strateški i geopolitički obziri su takvi da će reformski pokret biti, i već je, pažljivo posmatran od američkih agencija u saradnji sa egipatskom armijom, koja kupuje vreme i koja je preuzela ključnu ulogu medijatora. 

Odlučivši da stane iza Muhameda El Baradeja, koji je postao ključna figura demonstranata protiv Mubaraka, vodstvo Muslimanskog bratstva je signaliziralo da sada nije vreme da se izloži postavljajući političke zahteve koji mogu preplašiti Zapad, da ne pominjem egipatski narod. Oprez je ključna reč. 

Poštovanje demokratskih principa zahteva da sve snage koje odbijaju nasilje i poštuju vladavinu prava (i pre i posle izbora) u potpunosti učestvuju u političkom procesu. Muslimansko bratstvo mora biti punopravni partner u procesu promene - i biće, ako se u Egiptu uspe uspostaviti minimalno demokratska država (mada niko ne može definisati namere stranih sila). 

Ni represija ni tortura nisu uspeli da uklone Bratstvo. Samo demokratska debata i snažna razmena ideja koje su imale uticaj na razvoj najproblematičnijih islamističkih teza - od razumevanja šerijata do poštovanja slobode i odbrane jednakosti. Samo razmenom ideja, a ne mučenjem i diktaturom, možemo naći rešenja koja će poštovati volju naroda. Primer Turske nam treba biti inspiracija. 

Revolucija u centru

Zapad nastavlja da koristi "islamsku pretnju" da bi opravdao svoju pasivnost i direktnu podršku diktaturama. Dok je otpor Mubaraku jačao, Izrael je neprestano pozivao Vašington da podrži egipatsku huntu protiv narodne volje. Evropa je odlučila da čeka. 

Oba stava nešto otkrivaju: na kraju dana verbalna podrška demokratskim principima vredi malo u poređenju sa odbranom političkih i ekonomskih interesa. SAD preferiraju diktature koje garantuju pristup nafti i dozvoljavaju Izraelu da nastavi sporu kolonizaciju u odnosu na stvarne predstavnika naroda koji ne mogu dozvoliti da se ove stvari nastave. 

Citirajući glasove opasnih islamista da bi opravdali neslušanje glasova ljudi je kratkoročno i nelogično. Pod administracijama i Buša i Obame SAD su pretrpele velike gubitke u pogledu kredibiliteta na Bliskom Istoku. Isto važi i za Evropu. Ako Amerikanci i Evropljani ne preispitaju svoje politike, druge sile u Aziji i Južnoj Americi mogu početi da se mešaju sa njihovom razrađenom strukturom strateških alijansi. 

Što se tiče Izraela, koji se sada postavio kao prijatelj i zaštitnik arapskih diktatura, njegova vlada će tek shvatiti da su te diktature posvećene samo njegovoj politici slepe kolonizacije. 

Regionalni uticaj Mubarakovog odlaska će biti ogroman, ali konkretne posledice su nepredvidive. Nakon tunižanske i egipatske revolucije, politička poruka je jasna: sa nenasilnim masovnim protestima je sve moguće i nijedna autokratska vlada više nije sigurna.

Predsednici i kraljevi osećaju pritisak ove istorijske prekretnice. Nemiri su stigli do Alžira, Jemena i Mauritanije. Treba takođe posmatrati Jordan, Siriju, čak i Saudijsku Arabiju: preventivne reforme su već najavljene kao da postoji zajednički osećaj straha i ranjivosti. Vladari ovih zemalja znaju da, ako Egipat doživljava krah, oni rizikuju da dožive istu sudbinu. 

Ovo stanje nestabilnosti zabrinjava, ali i u isto vreme i obećava. Arapski svet se budi sa dostojanstvom i nadom. Promene će dati nadu istinskim demokratama, a zabrinuti one koji bi žrtvovali demokratske principe u svojim ekonomskim i geostrateškim računicama. Oslobođenje Egipta izgleda tek kao početak. Ko će biti sledeći? Ako slede Jordan i Jemen, onda će se i Saudijska Arabija i srce arapskog sveta i Rijad naći u kritičnoj poziciji, bez šanse osim da evoluira ka otvorenijem političkom sistemu. 

Širom sveta među muslimanima postoji kritična masa koja bi podržala ovakvu promenu, tu neophodnu revoluciju u centru. Na kraju, samo demokratije koje prihvate sve nenasilne političke snage mogu doneti mir na Bliskom Istoku, mir koji takođe mora da poštuje dignitet Palestinaca. 

Tarik Ramadan, jedan od najuticajnijih muslimanskih intelektualaca nastanjenih na Zapadu, unuk Hasana al-Bane, koji je osnovao Muslimansko bratstvo u Egiptu 1928. godine, profesor je savremenih islamskih studija na Univerzitetu Oksford. Njegova poslednja knjiga je "Potraga za značenjem: Razvijajući filozofiju pluralizma"

The New York Times

(RSE)