Хроника

Тарик Рамадан: Куда иде Муслиманско братство?

Штампа
четвртак, 17. фебруар 2011.

Арапски свет се буди са достојанством и надом. Промене ће дати наду истинским демократама, а забринуће оне који би жртвовали демократске принципе у својим економским и геостратешким рачуницама

Ако Американци и Европљани не преиспитају своје политике према арапском свету, друге силе у Азији и Јужној Америци могу почети да се мешају са њиховом разрађеном структуром стратешких алијанси

Чак и пошто су почеле масовне демонстрације у Тунису, ко је могао помислити да ће се режим Зине ел-Абидина Бен Алија урушити тако брзо? Ко је могао предвидети да ће се у Египту ускоро десити незабележен масовни протест? Ограда је пала. Ништа више неће бити као пре. Врло је вероватно да ће и друге земље следити пример Египта због његове централне и симболичке важности. Но, каква ће бити улога исламиста након колапса диктатора? 

Присуство исламиста је деценијама оправдавало западно прихватање најгорих диктатура у арапском свету. И ти режими су сами демонизовали своје исламистичке противнике, нарочито египатско Муслиманско братство, које историјски представља први добро организовани масовни покрет са политичким утицајем којем је тешко парирати. 

Више од 60 година Братство је било илегално, али толерисано. Оно је исказало снажну способност да мобилише људе у свим релативно демократским изборима - за синдикате, професионална удружења, општине, парламент итд. у којима је учествовало. Да ли је дакле Муслиманско братство снага у успону у Египту и, ако је то тако, шта можемо очекивати од такве организације? 

На Западу смо навикли да очекујемо површне анализе политичког ислама уопште и посебно Муслиманског братства. Ипак, исламизам је мозаик широко различитих трендова и фракција и као одговор на историјске помаке у међувремену су испливала његова многа наличја. 

Муслиманско братство је основано 30-тих као легалистички, антиколонијални и ненасилни покрет који је полагао право и легитимитет за оружани отпор у Палестини против ционистичког експанзионизма у периоду пре Другог светског рата. 

Писање Хасана ал-Бане, оснивача Братства, између 1930. и 1945. године показује да се он противио колонијализму и да је оштро критиковао фашистичке владе у Немачкој и Италији. Одбацио је кориштење насиља у Египту иако га је сматрао легитимним у Палестини, у отпору ционистичким терористичким бандама Стерн и Иргун. Он је веровао да британски парламентарни модел представља модел који је најближи исламским принципима. 

Ал-Банин циљ је био оснивање "исламске државе", базиране на постепеној реформи, почевши од општег образовања и широких социјалних реформи. Њега је 1949. године убила египатска влада по наредби британских окупатора. После револуције Гамела Абдела Насера 1952, покрет се нашао под насилном репресијом. 

Сан о демократији и слободи

Дошло је до појаве неколико различитих трендова. Радикализовани њиховим искуством затвора и мучења, неки чланови групе (који су након тога отишли из организације) закључили су да држава мора бити бити срушена по сваку цену, чак и насиљем. Други су остали посвећени почетној позицији групе, постепеној реформи. 

Многи од чланова су отерани у изгнанство у Саудијску Арабију, где је на њих утицај извршила саудијска идеологија дословног тумачења (ислама); други су отишли у већинске муслиманске земље као што су Турска и Индонезија, где различите заједнице живе једна поред друге. Остали су, пак, отишли на Запад, где су дошли у додир са европском традицијом демократске слободе. 

Данашња Муслиманска браћа сабирају заједно ова различита искуства. Али вођство покрета - они који припадају оснивачкој генерацији су сад веома стари - не представља више стремљења млађих чланова, који су много више отворени према свету, нестрпљиви да покрену унутрашње реформе и фасцинирани турским примером. Иза уједињене хијерархичне фасаде на делу су супротстављене снаге. Нико не може рећи којим путем ће покрет кренути. 

Муслимско братство није водило побуну која је рушила Хоснија Мубарака: њу су чинили млади људи, мушкарци и жене који одбијају диктатуру. Муслиманско братство и исламисти уопште не представљају већину. Нема сумње да се они надају да ће учествовати у демократској транзицији након одласка Мубарака, али нико не може рећи која фракција ће на крају бити у доминантној позицији. Због тога је немогуће одредити приоритете покрета. Између "дословне" струје и поборника турског пута се може свашта десити: политичко размишљање Братства се значајно променило у последњих 20 година. 

Ни Сједињене Државе ни Европа, да не спомињено Израел, неће једноставно дозволити египатском народу да оствари свој сан о демократији и слободи. Стратешки и геополитички обзири су такви да ће реформски покрет бити, и већ је, пажљиво посматран од америчких агенција у сарадњи са египатском армијом, која купује време и која је преузела кључну улогу медијатора. 

Одлучивши да стане иза Мухамеда Ел Барадеја, који је постао кључна фигура демонстраната против Мубарака, водство Муслиманског братства је сигнализирало да сада није време да се изложи постављајући политичке захтеве који могу преплашити Запад, да не помињем египатски народ. Опрез је кључна реч. 

Поштовање демократских принципа захтева да све снаге које одбијају насиље и поштују владавину права (и пре и после избора) у потпуности учествују у политичком процесу. Муслиманско братство мора бити пуноправни партнер у процесу промене - и биће, ако се у Египту успе успоставити минимално демократска држава (мада нико не може дефинисати намере страних сила). 

Ни репресија ни тортура нису успели да уклоне Братство. Само демократска дебата и снажна размена идеја које су имале утицај на развој најпроблематичнијих исламистичких теза - од разумевања шеријата до поштовања слободе и одбране једнакости. Само разменом идеја, а не мучењем и диктатуром, можемо наћи решења која ће поштовати вољу народа. Пример Турске нам треба бити инспирација. 

Револуција у центру

Запад наставља да користи "исламску претњу" да би оправдао своју пасивност и директну подршку диктатурама. Док је отпор Мубараку јачао, Израел је непрестано позивао Вашингтон да подржи египатску хунту против народне воље. Европа је одлучила да чека. 

Оба става нешто откривају: на крају дана вербална подршка демократским принципима вреди мало у поређењу са одбраном политичких и економских интереса. САД преферирају диктатуре које гарантују приступ нафти и дозвољавају Израелу да настави спору колонизацију у односу на стварне представника народа који не могу дозволити да се ове ствари наставе. 

Цитирајући гласове опасних исламиста да би оправдали неслушање гласова људи је краткорочно и нелогично. Под администрацијама и Буша и Обаме САД су претрпеле велике губитке у погледу кредибилитета на Блиском Истоку. Исто важи и за Европу. Ако Американци и Европљани не преиспитају своје политике, друге силе у Азији и Јужној Америци могу почети да се мешају са њиховом разрађеном структуром стратешких алијанси. 

Што се тиче Израела, који се сада поставио као пријатељ и заштитник арапских диктатура, његова влада ће тек схватити да су те диктатуре посвећене само његовој политици слепе колонизације. 

Регионални утицај Мубараковог одласка ће бити огроман, али конкретне последице су непредвидиве. Након тунижанске и египатске револуције, политичка порука је јасна: са ненасилним масовним протестима је све могуће и ниједна аутократска влада више није сигурна.

Председници и краљеви осећају притисак ове историјске прекретнице. Немири су стигли до Алжира, Јемена и Мауританије. Треба такође посматрати Јордан, Сирију, чак и Саудијску Арабију: превентивне реформе су већ најављене као да постоји заједнички осећај страха и рањивости. Владари ових земаља знају да, ако Египат доживљава крах, они ризикују да доживе исту судбину. 

Ово стање нестабилности забрињава, али и у исто време и обећава. Арапски свет се буди са достојанством и надом. Промене ће дати наду истинским демократама, а забринути оне који би жртвовали демократске принципе у својим економским и геостратешким рачуницама. Ослобођење Египта изгледа тек као почетак. Ко ће бити следећи? Ако следе Јордан и Јемен, онда ће се и Саудијска Арабија и срце арапског света и Ријад наћи у критичној позицији, без шансе осим да еволуира ка отворенијем политичком систему. 

Широм света међу муслиманима постоји критична маса која би подржала овакву промену, ту неопходну револуцију у центру. На крају, само демократије које прихвате све ненасилне политичке снаге могу донети мир на Блиском Истоку, мир који такође мора да поштује дигнитет Палестинаца. 

Тарик Рамадан, један од најутицајнијих муслиманских интелектуалаца настањених на Западу, унук Хасана ал-Бане, који је основао Муслиманско братство у Египту 1928. године, професор је савремених исламских студија на Универзитету Оксфорд. Његова последња књига је "Потрага за значењем: Развијајући филозофију плурализма"

The New York Times

(RSE)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]