Tajm: Lista diktatora – od Hitlera preko Miloševića do Gadafija

Moamer Gadafi

Obeležavajući svoj Dan nezavisnosti Libijci su 20. oktobra izašli na ulice da pozdrave propast čoveka koji je vladao zemljom 42 godine. Ubijen je u Sirtu, gradu u kom se rodio, poslednjem mestu koje je palo pod kontrolu pobunjeničkih boraca.

Gadafi je državnim udarom došao na vlast 1969. godine kada je imao 27 godina. Bio je glavnokomandujući oružanih snaga i predsedavajući novoformiranog Revolucionarnog komandnog saveta. "Brat vođa" kako je voleo da ga zovu Gadafi je omogućio maloj grupi ljudi, većinom članovima svoje porodice, da učešćem u vladanju zemljom i zahvaljujući naftnim rezervama (devetim po veličini u svetu) nagomilaju ogromno bogatstvo.

Početkom godine, odnosno 19. marta NATO alijansa je po mandatu UN počela vazdušne udare u cilju zaštite libijskog naroda. Šest meseci kasnije, 22. avgusta, pobunjenici su zauzeli prestonicu Tripoli, formalno okončavši 42 godine dugu vladavinu.

Ipak, Libijci su morali i da uhvate Gadafija. I jesu. Kada su ga konačno uhvatili premijer prelaznih vlasti Mahmud DŽibril je rekao: "Čekali smo dugo na ovaj trenutak. Moamer Gadafi je ubijen".

Sadam Husein

Trebalo je nešto više od tri nedelje, od kraja marta do sredine aprila 2003. godine da američke snage zbace režim Sadama Huseina. Međutim, i za tako kratak period, koliko je trebalo američkim marincima da pomognu iračkom narodu da prevrne kip Sadama Huseina na trgu Firdos u Bagdadu 9. aprila, irački vladar je, iskoristivši haos, nestao.

U narednih šest meseci američke snage su ubile Sadamove sinove Udaja i Kusaja i pokrenule potragu u njegovom rodnom gradu Tikritu. Kada su američki specijalci, doslovce, izvukli Huseina iz rupe u zemlji u decembru 2003. godine, Tajmsov novinar Nensi Gloub je napisala: "Bilo je pravde u vesti da je Sadam Husein preživeo tako što je sahranjen živ".

Iračkom vladaru suđeno je za ratne zločine. Osuđen na smrt vešanjem Husein je, tri godine kasnije, ubijen.

Adolf Hitler

U svom izdanju 7. maja 1945. godine Tajm je napisao: "Ako je stvarno mrtav, nada većeg dela čovečanstva je ispunjena. Retko se dešava da se milioni ljudi nadaju smrti jednog čoveka". Iako je bila potrebna puna godina posle njegove smrti da bi se saznali svi zločini i horori Hitlerovog Trećeg rajha, već u proleće 1945. godine, dok su Amerikanci i njihovi saveznici prilazili Berlinu sa istoka i zapada, bilo je jasno da će zbacivanje Hitlera sa vlasti biti potrebno da se zaustavi šestogodišnji krvavi globalni rat.

Na kraju, Hitler je poštedeo svet još jednog suđenja za ratne zločine ubivši se. "Retko u ljudskoj istoriji, a nikad u modernim vremenima, nije neki tako beznačajan i monstruozan čovek postao apsolutni vladar velike nacije", pisalo je u Tajmu.

Benito Musolini

Za razliku od misterije koja je vezana za smrt Adolfa Hitlera, kraj Benita Musolinija bila je neosporna. "Fašistički Duče" vladao je Italijom od vremena kada je izabran za premijera 1922. godine dok nije zbačen s vlasti i zatvoren 1943. godine.

Na Hitlerovo lično naređenje grupa nemačkih komandosa oslobodila je Musolinija, koji je posle toga vodio italijansku Republiku izvan domašaja saveznika. Dok su zapadni saveznici napredovali ka severu, Musolini je pokušao da izbegne u Švajcarsku. Uhvaćen je i ubijen od strane komunistčkih partizana blizu jezera Komo 1945. godine. Njegovo telo obešeno je naglavačke u Milanu.

"Musolini, čovek koji je posadio rak koji se proširio izvan njegove rodne zemlje u Nemačku, Španiju, Centralnu Evropu i Balkan. Njegovo uklanjanje može se shvatiti, u nekom smislu, kao preliminarna operacija otklanjanja malignosti koja još pogađa čovečanstvo", pisalo je u izdanju Tajma 1943. godine.

Pol Pot

U četvorogodišnjoj vladavini Pola Pota, kampanja terora, kroz ubistva, mučenja, izgladnjivanje i bolesti, dovela je do smrti skoro četvrtine od sedam miliona stanovnika Kambodže. Kada je osvojio vlast 17. aprila 1975. godine kao premijer je naredio povratak u agrarno društvo, na silu ispraznivši gradove.

Gradsko stanovništvo i učeniji ljudi izbačeni su iz domova i naterani na prisilni rad u zatvorima poput zloglasnog Tuol Slenga, gde su ljudi sortirani i upisivani pre nego što bi bili poslati na "polja smrti". Stotine hiljada intelektualaca je ubijeno, a procenjuje se da je 1.7 miliona ljudi umrlo od 1975. do 1979. godine.

Najzad je vijetnamska vojska 25. decembra 1978. godine napala Kambodžu i, uprkos protivljenju Kine i SAD, zauzela je prestonicu Pnom Pen i naterala Pola Pota na bekstvo. Uprkos rušenju režima, sve do 1997. godine Pol Pot predvodio je Crvene Kmere, kada su ga se njegovi sledbenici odrekli i odredili mu kućni pritvor. Umro je 15. aprila 1998. godine.

Idi Amin

Samoproglašeni doživotni predsednik vladao je Ugandom mnogo kraće nego što se nadao, ali je i osam godina njegovog mandata bilo ispunjeno korupcijom, užasnim kršenjima ljudskih prava, etničkim progonom u kom su desetine hiljada stanovnika indijskog porekla proterane i masovnim ubistvima.

Nakon što se, usled paranoičnog straha i nerazumnog ponašanja, distancirao od mnogih svojih sledbenika krajem 1970-tih godina Amin je ostao usamljen na vlasti. Grupa njegovih ljudi okrenula se protiv njega i, potpomognuta od strane tanzanske vojske i ugandanskih izbeglica, zbacila ga sa vlasti.

Pobegao je u Libiju, gde mu je utočište pružio Moamer Gadafi. Tamo je ostao nekoliko godina pre nego što se prebacio u Saudijsku Arabiju gde je, i dalje ljut zbog izdaje i bez ikakve griže savesti, ostao do svoje smrti 2003. godine.

Mobutu Sese Seko

Arhetip afričkog diktatora Mobutu Sese Seko, isprva vojni oficir, osvojio je vlast u Kongu sklonivši populističkog levičarskog vođu Patrisa Lumumbu. Koncentrišući svu vlast u svojim rukama izgradio je visoko centralizovanu zemlju. U svojoj predsedničkoj palati vladao je čeličnom pesnicom, a širom sveta postale su poznate priče o nepotizmu i korupciji u bivšoj belgijskoj koloniji.

Godinama potpomagan za Zapada, jer Zair je jedan od najvećih primalaca američke pomoći i ulaganja, Mobutu je vladao četiri decenije, uprkos brojnim izveštajima o zloupotrebama i kršenju ljudskih prava.

Kraj Hladnog rata uslovio je Mobutua da započne političku reformu. Međutim, za Mobutov pad bila je potrebna kombinacija gnevnog naroda i vojne pobede oružanih snaga vernih Lorenu Kabili. Ubrzo nakon zbacivanja sa vlasti 1997. godine Mobutu je umro od raka prostate u izgnanstvu.

Nikolaje Čaušesku

Apsolutistički vladar koji je 24 godine bio na čelu Rumunije, rukovodio je represivnim režimom poznatom po tajnoj policiji koja je važila za najstrašniju organizaciju tog tipa u Varšavskom bloku. Tokom 1970-ih proćerdao je deset milijardi dolara pozajmica sa zapada, a 1981. godine je postavio cilj vraćanja duga do kraja decenije.

Rumunija je bila jedina zemlja u Evropi gde je glad bila široko rasprostranjena, a neuhranjenost uobičajena pojava. Pored svega, Čaušesku je nastavio sa programom "mondernizacije" koji je uključivao izgradnju zgrade Parlamenta, najveće civilne administrativne zgrade na svetu.

U decembru 1989. godine, dok su protesti protiv državne represije i loših životnih uslova zahvatili Bukurešt, Čaušesku i njegova žena Elena pobegli su iz prestonice, ali ih je policija, ipak, pronašla i uhapsila. Na dan Božića iste godine osuđeni su na smrt za zločine protiv države i ubijeni.

Slobodan Milošević

Sudbonosnog dana sredinom oktobra 2000. godine stotine hiljada Srba je, paljenjem zgrade parlamenta i zatvaranjem državne televizije, jurnulo na sedišta moći Slobodana Miloševića. "Što je mnogo, mnogo je", vikali su odlučni da ponište nameštene izborne rezultate i prekinu njegovu vladavinu.

Prkosni vladar, čiji je nacionalizam doprineo podeli Jugoslavije i višegodišnjem krvavom ratu, nije želeo da prizna poraz. Međutim, masovne grobnice i ratni zločini povezani sa njegovom vladavinom doveli su ga pred međunarodni sud. Suđenje je trajalo pet godina, sve do njegove smrti 2006. godine.

Glavni tužilac Tribunala Karla del Ponte rekla je za Tajm tada: "Njegova smrt pre presude bila je veliki udarac za moju kancelariju, za sve žrtve koje su zločini za koje je bio optužen pogodili i za uložene napore u našoj borbi da to kaznimo. Izgubili smo šansu da pokažemo svetu šta se stvarno dogodilo u Jugoslaviji".

Žan Klod Duvalije

Žan Klod "Bejbi Dok" Duvalije postao je najmlađi predsednik na svetu kada je preuzeo vlast nad Haitijem posle smrti svog oca Fransoa 1971. godine. Na početku svoje vladavine Duvalije je pokušao da uvede određene reforme, ali je do kraja svoje vladavine, uglavnom, koristio sve metode očevog diktatorskog režima.

Dok je Duvalije uživao u raskošnom životu milioni Haićana živeli su u potpunom siromaštvu. Zbog velikih narodnih protesta 1986. godine, bio je primoran da sa ženom pobegne u Francusku. Međutim, 2011. godine Duvalije se vratio na Haiti tvrdeći da želi da pomogne u izgradnji zemlje posle zemljotresa i suzbijanju epidemije kolere. Sada se očekuje podizanje optužnice protiv "Bejbi Doka" za korupciju i proneveru.

Ferdinand Markos

U septembru 1972. godine posle propalog pokušaja atentata na jednog od njegovih glavnih pomoćnika, Ferdinand Markos proglasio je vanredno stanje na Filipinima. Markos, koji je izabran za predsednika 1964. godine, namerno je preuveličavao pretnju komunističkih revolucionara i iskoristio je za zatvaranje medija i hapšenje nekoliko političkih protivnika.

Na početku njegove vladavine inflacija je pala, a državni prihodi su porasli. Uprkos tome široko rasprostranjena korupcija, uključujući odlivanje milijardi dolara državnog novca na Markosove tajne račune, potkopala je njegov legitimitet. Ubistvo njegovog glavnog političkog protivnika Beninja Akuinja 1983. godine ujedinilo je i pokrenulo opoziciju.

Na izborima 1986. godine Markos je pokušao na sve načine da pobedi, koristeći nasilje, zastrašivanje i prinudu. Na meti sve većih kritika iz inostranstva i velikog narodnog nezadovoljstva Markosa napuštaju i najbliži saradnici, a filipinski vladar beži iz zemlje. Umro je tri godine kasnije na Havajima.

Hosni Mubarak

Po nekim tvrdnjama Hosni Mubarak je preživeo šest atentata. Ali 11. februara višenedeljni protesti konačno su zbacili egipatskog predsednika sa vlasti. Bivši komandant egipatskog vazduhoplovstva Mubarak je počeo svoju političku karijeru 1975. godine kao potpredsednik zemlje. Šest godina kasnije postao je predsednik, nakon što je dotadašnji šef egipatske države Anvar Sadat ubijen.

Mubarak je nastavio istu politiku dobrih odnosa sa SAD, što mu je donelo milijarde dolara pomoći u zamenu za dobre odnose sa Izraelom i držanje islamističkih elemenata pod kontrolom. Četiri puta je pobeđivao na izborima, ali je tek na onim iz 2005. godine dozvolio druge političke kandidate.

Uprkos činjenici da mu se zdravlje pogoršalo početkom širokih protesta Mubarak nije želeo da preda vlast. Oko 850 ljudi je ubijeno u demonstracijama. Sada je optužen za izdavanje naredbe da se nasilno uguše protesti, ali je nastavak suđenja neizvestan zbog narušenog zdravstvenog stanja.

Fulgensio Batista

Vladar Kube u dva navrata, Fulgensio Batista vladao je u prvom mandatu kao efikasan lider, a drugi put kao brutalni diktator. Batista je prvi put preuzeo vlast 1933. godine i ojačao svoju poziciju kroz sponzorisanje i organizovanje velikog broja javnih radova i uređivanje vojske i javne službe.

Kada mu je istekao mandat 1944. godine otišao je sa Kube u inostranstvo. Osam godina kasnije predvodio je državni udar. U svojoj drugoj vladavini vladao je po potpuno drugačijem obrascu. Svu vlast je držao u svojim rukama, preuzeo je kontrolu nad parlamentom, medijima, obrazovanju i svim ekonomskim sektorima. Konačno je zbačen sa vlasti u dramatičnoj marksističkoj pobuni predvođenoj Fidelom Kastrom 1959. godine.

Antonio Salazar

Uprkos činjenici da je uvek bila u senci represivnog režima Fransiska Franka u susednoj Španiji, vladavina Antonija Salazara u Portugalu još se uzima kao jedna od najautoritarnijih u Evropi. Čvrsti konzervativni nacionalista, neki bi rekli fašista, Salazar je vladao od 1932. do 1968. godine, zadržavajući viziju Portugala kao imperijalne sile zbog prostranih kolonija u Južnoj Africi.

Salazarov režim, nazvan Druga republika, omogućio je stabilnost i ekonomski rast, ali je istovremeno represijom gušio svaki otpor i opoziciju. Opozicija je pokrenula pobune protiv njegovog režima 1960-ih godina u Mozambiku i Angoli. Nekoliko godina kasnije Salazar je pretrpeo izliv krvi u mozak i postepeno je 1968. godine sklonjen sa vlasti. Njegov režim vladao je zemljom još šest godina sve dok levičarska populistička pobuna, nazvana "Karanfil revolucija", potpomognuta grupom oficira nije konačno zbacila sa vlasti Drugu republiku.

Alfredo Strosner

U tipičnom južnoameričkom državnom udaru Alfredo Strosner, tada oficir u vojsci, osvojio je 1954. godine vlast u Paragvaju i na čelu te države ostao do 1989. godine. O jednom od diktatora sa najdužim stažom Tajm je posle njegovog pada napisao: "Dinosaurus među despotima, Strosner je apsolutnim autoritetom vladao duže nego bilo koji vladar zapadne hemisfere. Jedini sa dužim stažom je severnokorejski Kim Il Sung".

Poput ostalih latinoameričkih autokrata Vašington je njegovom režimu pružao punu podršku zbog propagiranja antikomunizma. Strosner je držao zemlju u gotovo stalnom "stanju opsade" čak četiri decenije, a mučenja, kidnapovanja, policijska brutalnost i ubistva postale su glavne odlike režima.

Konačno, 1989. godine vojni generali, uplašeni da će Strosner za naslednika postaviti svog sina, kokainskog zavisnika, zbacili su ga sa vlasti. Umro je u izgnanstvu u Brazilu 2006. godine.

(RTS)