четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Тајм: Листа диктатора – од Хитлера преко Милошевића до Гадафија
Хроника

Тајм: Листа диктатора – од Хитлера преко Милошевића до Гадафија

PDF Штампа Ел. пошта
субота, 29. октобар 2011.

Моамер Гадафи

Обележавајући свој Дан независности Либијци су 20. октобра изашли на улице да поздраве пропаст човека који је владао земљом 42 године. Убијен је у Сирту, граду у ком се родио, последњем месту које је пало под контролу побуњеничких бораца.

Гадафи је државним ударом дошао на власт 1969. године када је имао 27 година. Био је главнокомандујући оружаних снага и председавајући новоформираног Револуционарног командног савета. "Брат вођа" како је волео да га зову Гадафи је омогућио малој групи људи, већином члановима своје породице, да учешћем у владању земљом и захваљујући нафтним резервама (деветим по величини у свету) нагомилају огромно богатство.

Почетком године, односно 19. марта НАТО алијанса је по мандату УН почела ваздушне ударе у циљу заштите либијског народа. Шест месеци касније, 22. августа, побуњеници су заузели престоницу Триполи, формално окончавши 42 године дугу владавину.

Ипак, Либијци су морали и да ухвате Гадафија. И јесу. Када су га коначно ухватили премијер прелазних власти Махмуд Џибрил је рекао: "Чекали смо дуго на овај тренутак. Моамер Гадафи је убијен".

Садам Хусеин

Требало је нешто више од три недеље, од краја марта до средине априла 2003. године да америчке снаге збаце режим Садама Хусеина. Међутим, и за тако кратак период, колико је требало америчким маринцима да помогну ирачком народу да преврне кип Садама Хусеина на тргу Фирдос у Багдаду 9. априла, ирачки владар је, искористивши хаос, нестао.

У наредних шест месеци америчке снаге су убиле Садамове синове Удаја и Кусаја и покренуле потрагу у његовом родном граду Тикриту. Када су амерички специјалци, дословце, извукли Хусеина из рупе у земљи у децембру 2003. године, Тајмсов новинар Ненси Глоуб је написала: "Било је правде у вести да је Садам Хусеин преживео тако што је сахрањен жив".

Ирачком владару суђено је за ратне злочине. Осуђен на смрт вешањем Хусеин је, три године касније, убијен.

Адолф Хитлер

У свом издању 7. маја 1945. године Тајм је написао: "Ако је стварно мртав, нада већег дела човечанства је испуњена. Ретко се дешава да се милиони људи надају смрти једног човека". Иако је била потребна пуна година после његове смрти да би се сазнали сви злочини и хорори Хитлеровог Трећег рајха, већ у пролеће 1945. године, док су Американци и њихови савезници прилазили Берлину са истока и запада, било је јасно да ће збацивање Хитлера са власти бити потребно да се заустави шестогодишњи крвави глобални рат.

На крају, Хитлер је поштедео свет још једног суђења за ратне злочине убивши се. "Ретко у људској историји, а никад у модерним временима, није неки тако безначајан и монструозан човек постао апсолутни владар велике нације", писало је у Тајму.

Бенито Мусолини

За разлику од мистерије која је везана за смрт Адолфа Хитлера, крај Бенита Мусолинија била је неоспорна. "Фашистички Дуче" владао је Италијом од времена када је изабран за премијера 1922. године док није збачен с власти и затворен 1943. године.

На Хитлерово лично наређење група немачких командоса ослободила је Мусолинија, који је после тога водио италијанску Републику изван домашаја савезника. Док су западни савезници напредовали ка северу, Мусолини је покушао да избегне у Швајцарску. Ухваћен је и убијен од стране комунистчких партизана близу језера Комо 1945. године. Његово тело обешено је наглавачке у Милану.

"Мусолини, човек који је посадио рак који се проширио изван његове родне земље у Немачку, Шпанију, Централну Европу и Балкан. Његово уклањање може се схватити, у неком смислу, као прелиминарна операција отклањања малигности која још погађа човечанство", писало је у издању Тајма 1943. године.

Пол Пот

У четворогодишњој владавини Пола Пота, кампања терора, кроз убиства, мучења, изгладњивање и болести, довела је до смрти скоро четвртине од седам милиона становника Камбоџе. Када је освојио власт 17. априла 1975. године као премијер је наредио повратак у аграрно друштво, на силу испразнивши градове.

Градско становништво и ученији људи избачени су из домова и натерани на присилни рад у затворима попут злогласног Туол Сленга, где су људи сортирани и уписивани пре него што би били послати на "поља смрти". Стотине хиљада интелектуалаца је убијено, а процењује се да је 1.7 милиона људи умрло од 1975. до 1979. године.

Најзад је вијетнамска војска 25. децембра 1978. године напала Камбоџу и, упркос противљењу Кине и САД, заузела је престоницу Пном Пен и натерала Пола Пота на бекство. Упркос рушењу режима, све до 1997. године Пол Пот предводио је Црвене Кмере, када су га се његови следбеници одрекли и одредили му кућни притвор. Умро је 15. априла 1998. године.

Иди Амин

Самопроглашени доживотни председник владао је Угандом много краће него што се надао, али је и осам година његовог мандата било испуњено корупцијом, ужасним кршењима људских права, етничким прогоном у ком су десетине хиљада становника индијског порекла протеране и масовним убиствима.

Након што се, услед параноичног страха и неразумног понашања, дистанцирао од многих својих следбеника крајем 1970-тих година Амин је остао усамљен на власти. Група његових људи окренула се против њега и, потпомогнута од стране танзанске војске и уганданских избеглица, збацила га са власти.

Побегао је у Либију, где му је уточиште пружио Моамер Гадафи. Тамо је остао неколико година пре него што се пребацио у Саудијску Арабију где је, и даље љут због издаје и без икакве гриже савести, остао до своје смрти 2003. године.

Мобуту Сесе Секо

Архетип афричког диктатора Мобуту Сесе Секо, испрва војни официр, освојио је власт у Конгу склонивши популистичког левичарског вођу Патриса Лумумбу. Концентришући сву власт у својим рукама изградио је високо централизовану земљу. У својој председничкој палати владао је челичном песницом, а широм света постале су познате приче о непотизму и корупцији у бившој белгијској колонији.

Годинама потпомаган за Запада, јер Заир је један од највећих прималаца америчке помоћи и улагања, Мобуту је владао четири деценије, упркос бројним извештајима о злоупотребама и кршењу људских права.

Крај Хладног рата условио је Мобутуа да започне политичку реформу. Међутим, за Мобутов пад била је потребна комбинација гневног народа и војне победе оружаних снага верних Лорену Кабили. Убрзо након збацивања са власти 1997. године Мобуту је умро од рака простате у изгнанству.

Николаје Чаушеску

Апсолутистички владар који је 24 године био на челу Румуније, руководио је репресивним режимом познатом по тајној полицији која је важила за најстрашнију организацију тог типа у Варшавском блоку. Током 1970-их проћердао је десет милијарди долара позајмица са запада, а 1981. године је поставио циљ враћања дуга до краја деценије.

Румунија је била једина земља у Европи где је глад била широко распрострањена, а неухрањеност уобичајена појава. Поред свега, Чаушеску је наставио са програмом "мондернизације" који је укључивао изградњу зграде Парламента, највеће цивилне административне зграде на свету.

У децембру 1989. године, док су протести против државне репресије и лоших животних услова захватили Букурешт, Чаушеску и његова жена Елена побегли су из престонице, али их је полиција, ипак, пронашла и ухапсила. На дан Божића исте године осуђени су на смрт за злочине против државе и убијени.

Слободан Милошевић

Судбоносног дана средином октобра 2000. године стотине хиљада Срба је, паљењем зграде парламента и затварањем државне телевизије, јурнуло на седишта моћи Слободана Милошевића. "Што је много, много је", викали су одлучни да пониште намештене изборне резултате и прекину његову владавину.

Пркосни владар, чији је национализам допринео подели Југославије и вишегодишњем крвавом рату, није желео да призна пораз. Међутим, масовне гробнице и ратни злочини повезани са његовом владавином довели су га пред међународни суд. Суђење је трајало пет година, све до његове смрти 2006. године.

Главни тужилац Трибунала Карла дел Понте рекла је за Тајм тада: "Његова смрт пре пресуде била је велики ударац за моју канцеларију, за све жртве које су злочини за које је био оптужен погодили и за уложене напоре у нашој борби да то казнимо. Изгубили смо шансу да покажемо свету шта се стварно догодило у Југославији".

Жан Клод Дувалије

Жан Клод "Бејби Док" Дувалије постао је најмлађи председник на свету када је преузео власт над Хаитијем после смрти свог оца Франсоа 1971. године. На почетку своје владавине Дувалије је покушао да уведе одређене реформе, али је до краја своје владавине, углавном, користио све методе очевог диктаторског режима.

Док је Дувалије уживао у раскошном животу милиони Хаићана живели су у потпуном сиромаштву. Због великих народних протеста 1986. године, био је приморан да са женом побегне у Француску. Међутим, 2011. године Дувалије се вратио на Хаити тврдећи да жели да помогне у изградњи земље после земљотреса и сузбијању епидемије колере. Сада се очекује подизање оптужнице против "Бејби Дока" за корупцију и проневеру.

Фердинанд Маркос

У септембру 1972. године после пропалог покушаја атентата на једног од његових главних помоћника, Фердинанд Маркос прогласио је ванредно стање на Филипинима. Маркос, који је изабран за председника 1964. године, намерно је преувеличавао претњу комунистичких револуционара и искористио је за затварање медија и хапшење неколико политичких противника.

На почетку његове владавине инфлација је пала, а државни приходи су порасли. Упркос томе широко распрострањена корупција, укључујући одливање милијарди долара државног новца на Маркосове тајне рачуне, поткопала је његов легитимитет. Убиство његовог главног политичког противника Бениња Акуиња 1983. године ујединило је и покренуло опозицију.

На изборима 1986. године Маркос је покушао на све начине да победи, користећи насиље, застрашивање и принуду. На мети све већих критика из иностранства и великог народног незадовољства Маркоса напуштају и најближи сарадници, а филипински владар бежи из земље. Умро је три године касније на Хавајима.

Хосни Мубарак

По неким тврдњама Хосни Мубарак је преживео шест атентата. Али 11. фебруара вишенедељни протести коначно су збацили египатског председника са власти. Бивши командант египатског ваздухопловства Мубарак је почео своју политичку каријеру 1975. године као потпредседник земље. Шест година касније постао је председник, након што је дотадашњи шеф египатске државе Анвар Садат убијен.

Мубарак је наставио исту политику добрих односа са САД, што му је донело милијарде долара помоћи у замену за добре односе са Израелом и држање исламистичких елемената под контролом. Четири пута је побеђивао на изборима, али је тек на оним из 2005. године дозволио друге политичке кандидате.

Упркос чињеници да му се здравље погоршало почетком широких протеста Мубарак није желео да преда власт. Око 850 људи је убијено у демонстрацијама. Сада је оптужен за издавање наредбе да се насилно угуше протести, али је наставак суђења неизвестан због нарушеног здравственог стања.

Фулгенсио Батиста

Владар Кубе у два наврата, Фулгенсио Батиста владао је у првом мандату као ефикасан лидер, а други пут као брутални диктатор. Батиста је први пут преузео власт 1933. године и ојачао своју позицију кроз спонзорисање и организовање великог броја јавних радова и уређивање војске и јавне службе.

Када му је истекао мандат 1944. године отишао је са Кубе у иностранство. Осам година касније предводио је државни удар. У својој другој владавини владао је по потпуно другачијем обрасцу. Сву власт је држао у својим рукама, преузео је контролу над парламентом, медијима, образовању и свим економским секторима. Коначно је збачен са власти у драматичној марксистичкој побуни предвођеној Фиделом Кастром 1959. године.

Антонио Салазар

Упркос чињеници да је увек била у сенци репресивног режима Франсиска Франка у суседној Шпанији, владавина Антонија Салазара у Португалу још се узима као једна од најауторитарнијих у Европи. Чврсти конзервативни националиста, неки би рекли фашиста, Салазар је владао од 1932. до 1968. године, задржавајући визију Португала као империјалне силе због пространих колонија у Јужној Африци.

Салазаров режим, назван Друга република, омогућио је стабилност и економски раст, али је истовремено репресијом гушио сваки отпор и опозицију. Опозиција је покренула побуне против његовог режима 1960-их година у Мозамбику и Анголи. Неколико година касније Салазар је претрпео излив крви у мозак и постепено је 1968. године склоњен са власти. Његов режим владао је земљом још шест година све док левичарска популистичка побуна, названа "Каранфил револуција", потпомогнута групом официра није коначно збацила са власти Другу републику.

Алфредо Строснер

У типичном јужноамеричком државном удару Алфредо Строснер, тада официр у војсци, освојио је 1954. године власт у Парагвају и на челу те државе остао до 1989. године. О једном од диктатора са најдужим стажом Тајм је после његовог пада написао: "Диносаурус међу деспотима, Строснер је апсолутним ауторитетом владао дуже него било који владар западне хемисфере. Једини са дужим стажом је севернокорејски Ким Ил Сунг".

Попут осталих латиноамеричких аутократа Вашингтон је његовом режиму пружао пуну подршку због пропагирања антикомунизма. Строснер је држао земљу у готово сталном "стању опсаде" чак четири деценије, а мучења, киднаповања, полицијска бруталност и убиства постале су главне одлике режима.

Коначно, 1989. године војни генерали, уплашени да ће Строснер за наследника поставити свог сина, кокаинског зависника, збацили су га са власти. Умро је у изгнанству у Бразилу 2006. године.

(РТС)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер