Štefan Volf: Ne bi bilo produktivno da Srbija povuče rezoluciju

Usvajanje uopštene rezolucije o o potrebi dijaloga u cilju mirnog rešenja spornih pitanja između dve strane moglo bi biti rešenje trenutnog problema oko insistiranja Srbije na rezoluciji o Kosovu

Najrealnija je opcija da se na samom zasedanju Generalne skupštine UN amandmanima izmeni predlog rezolucije Srbije o Kosovu tako da bude prihvatljiv svima, kaže za Radio Slobodna Evropa Štefan Volf (Stefan Wolff), profesor britanskog univerziteta Birmingem. Tim dokumentom uopštenog karaktera, kojim bi se pozvalo na dijalog učinio bi se ustupak obema stranama.

Volf smatra da nije ključno da Srbija prizna Kosovo, već da otpočnu razgovori Beograda i Prištine o normalizaciji odnosa, a formula za priznanje će se naći na kraju njihovog puta ka EU, za 15-20. godina. Volf ističe da podela ili razmena teritorija nisu održive opcije, već da rešenje treba tražiti po ugledu na Južni Tirol.

Nakon posete šefa britanske diplomatije Hejga Beogradu, nema opipljivijeg pomaka u smislu popuštanja Srbije, odnosno ublažavanja pa čak i povlačenja predloga rezolucije o Kosovu, mada je šef britanske diplomatije upravo to i tražio. Nazire li se izlaz iz ovog ćorsokaka ili će se on zapravo produbiti?

- Za sada nije jasno šta će se sve dešavati do početka zasedanja Generalne skupštine UN. Mada su šefovi diplomatija dve velike zemlje, članice EU, dolazili u Beograd kako bi predočili srpskim vlastima svoj stav da bi bilo dobro da ublaži ili povuče predlog rezolucije, ne verujem da će se to desiti, makar do početka zasedanja Generalne skupštine, imajući u vidu publicitet koji je izazvao ovaj dokument. Smatram, takođe, da ne bi bilo previše ni produktivno da Srbija povuče predlog rezolucije, jer bi to politički oslabilo njenu vladu na domaćoj sceni. Istovremeno, time bi se otvorio prostor za optuživanje Nemačke, Britanije pa i Evropske unije u celini da maltretiraju Srbiju. Mislim da je sama sednica Generalne skupštine UN prilika da se izmeni predlog tako da bude prihvatljiv za Srbiju, a, istovremeno, da se izbegne nastavak pravnog prepucavanja oko statusa Kosova, što odvlači pažnju od veoma važnih razgovora kojima bi trebalo da se reše pojedini problemi na terenu.

Dakle, ne očekujete ublažavanje ili povlačenje predloga Srbije, već da se na samoj sednici postigne sporazum koji bi Generalna skupština verifikovala ogromnom većinom.

- Mislim da bi to bio najpoželjniji ishod, naročito ako u usvojenoj rezoluciji naglasak bude na budućnosti odnosa Srbije i Kosova i potrebi njihovog dijaloga kako bi rešili međusobna sporna pitanja. To ne znači da je nužno da Srbija prizna Kosovo, već omogućavanje razgovora kako bi se pronašao modus vivendi. Bivša Zapadna Nemačka nikada nije priznala Istočnu Nemačku, ali su vremenom pronašle formulu koja im je omogućila da uspostave “zvanične odnose”, razmene “stalna predstavništva” u svojim prestonicama, i obe su bile članice UN, iako je šef diplomatije Zapadne Nemačke na svakom zasedanju Generalne skupštine UN ritualno konstatovao da njegova zemlja teži da reši pitanje podele Nemačke.

Govorite o najurgentnijim pitanjima. Ali, to se svodi na tehničke razgovore na kojima insistira Priština, dok Beograd insistira na ponovnom otvaranju suštinskih razgovora o statusu. Zbog toga se nameće pitanje da li bi Srbija prihvatila sadržaj rezolucije koji ste pomenuli.

- Smatram da i zapadne vlade imaju obavezu i odgovornost da budu predloženi amandmani koji će biti prihvatljivi za Srbiju. Nije neophodno da u tom dokumentu bude pomenuta samo nužnost tehničkih razgovora. Rezolucije Ujedinjenih nacija nisu baš karakteristične po konkretnosti i preciznosti. Dakle, moguće je usvojiti uopštene odrednice o potrebi dijaloga u cilju mirnog rešenja spornih pitanja između dve strane. Takva Rezolucija bi omogućila Beogradu da kaže da je potvrđena nužnost razgovora o političkim pitanjima, statusu, teritorijalnom integritetu, suverenitetu i slično. Istovremeno, za Prištinu bi to značilo da nije prinuđena da razgovara o pitanjima o kojima ne želi u ovom trenutku. Dakle, takva uopštena rezolucija bi omogućila kompromis između dve strane, makar o nekim pitanjima. Istovremeno, zbog legitimnosti tih razgovora pred domaćom javnošću i u Srbiji i na Kosovu, neophodan je pritisak Ujedinjenih nacija kako bi se obe strane uključile u dijalog.

Ali tako uopšteni tekst rezolucije Srbija može da protumači kao zeleno svetlo isključivo za suštinske razgovore o statusu i da ne prihvati dijalog o tehničkim pitanjima. To je neka vrsta začaranog kruga.

- Apsolutno, u pitanju je veoma delikatna putanja kojom Boris Tadić i njegova Vlada moraju da hodaju. S jedne strane, vlasti u Beogradu su davale nepopustljive izjave. Istovremeno, u poslednje vreme stiče se utisak da sve više uviđaju šta je stvarno realno i ostvarivo na zasedanju Generalne skupštine. Naravno, postavlja se pitanja da li bi spremnost srpskih zvaničnika na kompromis imao široku domaću podršku. Zbog toga je važno da zapadni partneri Srbije, poput Nemačke i Britanije, uprkos pritiska na nju u poslednih nekoliko sedmica, pronađu podesne formulacije za rezoluciju koja bi bila prihvatljiva vlastima u Beogradu i potom se angažovale u razgovorima. Zato svi imaju odgovornost da rade na razumnom tekstu rezolucije koji bi Generalna skupština mogla bez velikih problema da usvoji.

Uoči posete Hejga, predviđalo se da će doneti vlastima u Beogradu još tvrđu poruku nego šef nemačke diplomatije Vestervele. No, srpski ministar Jeremić je kazao da nije bilo “zavrtanja ruku” i da su razgovori bili veoma produktivni. Imajući u vidu da pet članica EU nije priznalo Kosovo, da li Brisel može uopšte da dizajnira i primeni efikasnu strategiju o ovom pitanju?

- Evropska unija je u veoma teškoj poziciji. S jedne strane, svi su zainteresovani za stabilnost Balkana i uviđaju da nema nikakve koristi od izolovane Srbije, odnosno da ne uđe u EU. S druge, 22 zemlje su priznale Kosovo, dok pet članica nije, pre svega zbog sličnih problema sa kojima se suočavaju kao i Srbija. Španija se pribojava separatističkih težnji Baska, Rumunija i Slovačka od aspiracija mađarske manjine. Zbog toga je Evropska unija veoma obazriva u politici prema Kosovu, ali podele oko ovog pitanja je ne sprečavaju da se angažuje u cilju poboljšanja stanja na terenu. Rezultati su vidljivi ako se uporedi stanje uoči proglašenja nezavisnosti Kosova i danas. Zato je važno shvatiti da na kraju svi – Beograd, Priština i Brisel imaju zajednički interes za približavanje i ulazak celog balkanskog regiona u EU. No, to nije moguće bez rešenja pitanja Kosova. Međutim, to ne znači da je nužno da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Postoji više kreativnih načina da se normalizuju odnosi između Beograda i Prištine, a da pri tom Srbija ne bude izložena pritisku da prizna Kosovo, što bi za nju bilo nemoguće a i verovatno je nepravedno to tražiti od nje u ovom trenutku. Ne mislim da je to sada ključno pitanje.

Članstvo Srbije i Kosova u EU za 15 do 20 godina

Da li će Evropska unija tražiti od Srbije da prizna nezavisnost Kosova, jer se ovih dana u Briselu i ostalim evropskim prestonicama veoma često čuje – ne treba nam “drugi Kipar”. Istovremeno, kada kažete da su nužni razgovori o normalizaciji odnosa, to, na neki način, podrazumeva da Srbija, makar posredno i prećutno prizna nezavisnost Kosova. Na primer, ako se govori o normalizaciji putovanja, to znači da Srbija treba da prizna kosovske pasoše, a to je jedan od elemenata državnosti.

- Smatram da će na kraju Beograd i Priština morati da pronađu modus vivendi za koegzistenciju. Srbija mora da uvaži da postoji susedna država, susedni entitet – kako god da se nazove – sa kojim treba da uspostavi konstruktivne odnose. Kada je reč o Evropskoj uniji, u ovom trenutku nije ključno pitanje punopravno članstvo Srbije i Kosova. U najoptimističnijem razvoju događaja mogu da računaju na to najranije za 10-tak godina. Realističnije je da uđu u EU za 15 do 20 godina. To je veoma dug period. Na tom ogromnom putu, ne smatram da treba odmah na početku postaviti pitanje priznanja Kosova od strane Srbije. Bitan je sam proces evropskih integracija koji će podstaći obe strane na konstruktivan angažman, a kada dođe trenutak da Srbija i Kosovo postanu punopravne članice Unije, naći će se formula za njihove međusobne odnose.

Institucije u Prištini su, u međuvremenu, uz pomoć SAD, pokrenule diplomatsku inicijativu kako bi do sada neodlučne zemlje priznale nezavisnost Kosova. Međutim, nakon saopštavanja mišljenja Međunarodnog suda pravde, nijedna država za sada to nije učinilia. Da li će biti novih priznanja uoči zasedanja Generalne skupštine ili nakon?

- Ne očekujem da će do zasedanja Generalne skupštine UN mnogo zemalja priznati nezavisnost Kosova. No, dugoročno gledano, neizbežno će uslediti nova priznanja.

U kom periodu, konkretnije, i da li to biti dovoljno da Kosovo postane članica Ujedinjenih nacija, čime bi se situacija na terenu prilično promenila.

- Ne verujem da će u dogledno vreme Kosovo priznati dovoljno zemalja da bi postalo član UN. Mislim da je najbolji način da Kosovo uđe u svetsku organizaciju tako što bi Beograd i Priština normalizovali odnose i rešili sporna pitanja. Ako je Kosovu važno da postane član UN, onda bi trebalo da učini ustupke Srbiji kako bi olakšalo taj proces.

Imajući u vidu celokupnu situaciju, kako pronaći izlaz iz sadašnjeg ćorsokaka. Da li rešenje treba tražiti u ojačanoj autonomiji za sever Kosova po ugledu na Južni Tirol, podeli Kosova, razmeni teritorija - sever Kosova za Preševsku dolinu na jugu Srbije.

- Ne mislim da bi ijednu od ove tri opcije trebalo u potpunosti isključiti pre nego što bi se o njima uopšte razgovaralo. Najvažnije je, međutim, da, o čemu god da se dve strane eventualno dogovore, to bude izraz njihovog istinskog kompromisa, a ne nametnuto rešenje od strane međunarodne zajednice, jer u tom slučaju ne bi dugoročno bilo funkcionalno. Ja sam lično skeptičan prema idejama kao što su preseljenje stanovništva, razmena teritorija, podela, jer se kroz istoriju pokazalo da to nisu održiva rešenja. Naprotiv, izazvala su ogromna ljudska stradanja. Na primer, nakon Balkanskih ratova 1912-3, zatim po završetku Prvog i Drugog svetskog rata. No, svet se od tada promenio. Ako se Srbija i Kosovo dogovore, bilo o podeli bilo razmeni teritorija, uz saglasnost međunarodne zajednice – to bi možda moglo da bude jedno od rešenja. No, nisam siguran da bi to bio kraj svih muka, imajući u vidu slične etničke probleme u drugim delovima Balkana. Mislim na Albance u Makedoniji, Srbe i Hrvate u Bosni i Hercegovini. Zbog toga treba biti veoma obazriv kakve bi lančane reakcije mogla da izazove podela Kosova ili razmena teritorija.

Da li je realističnija opcija autonomija za sever Kosova po ugledu na Južni Tirol, mada vlasti u Prištini ne prihvataju ni tu ideju. Spekuliše se da bi Srbija u tom slučaju - kao i veće autonomije za Srbe južno od Ibra nego što je predviđena Ahtisarijevom planom, plus eksteritorijalnost manastira Srpske pravoslavne crkve slično Atosu u Grčkoj – mogla da prihvati nezavisnost Kosova.

- Taj pristup je realističniji i više obećava. Kada je reč o modelu Južnog Tirola, treba imati u vidu da je rešenje bilo moguće zato što je vlada u Beču – što je ekvivalent vladi u Beogradu u slučaju Kosova – jasno predočila etničkim Nemcima u Južnom Tirolu da neće biti prisajedinjeni Austriji. Time je poručeno tamošnjim Nemcima da rešenje treba da potraže u Italiji. Usledio je drugi dobar potez tako što je vlada u Rimu uvidevši da nije ugrožen teritorijalni integritet Italije, bila veoma izdašna u ponudi autonomije Južnom Tirolu. Taj plan je primenjivan nekoliko decenija. Naime, sporazum između Italije i Austrije je postignut 1969. godine. Nakon toga je koncept autonomije primenjivan više od dve decenije, da bi se vlade u Rimu i Beču tek 1993. godine saglasile da su sva pitanja rešena. Dakle, to iziskuje mnogo vremena. Postoje i drugi primeri dogovora o podeli vlasti, autonomiji, kao što je Severna Irska. No, poenta je u spremnosti svih strana na istinski kompromis.

Mnogi u Srbiji su sve uvereniji da je Kosovo za nju izgubljeno. Međutim, smatraju da ona mora da dobiju neku vrstu ustupka, makar časnog izlaza. U tom smislu se spekuliše, da se Srbija opredelila za dugoročnu strategiju podrivanja Bosne i Hercegovine podržavajući prećutno separatističke težnje Republike Srpske, koja bi se u datom trenutku otcepila i pripojila Srbiji. Taj proces bi bio olakšan, po tim tumačenjima, imajući u vidu da je BiH nefunkcionalna i u mnogim aspektima deluje kao dve države.

- Da, nema sumnje da je sadašnji institucionalni aranžman u BiH daleko od zadovoljavajućeg. Eventualni pokušaj vlasti u Beogradu da pripoje Republiku Srpsku svakako ne bi bila poželjna opcija. Čak iako bi u tome uspele, ne bi svi na Balkanu bili srećni zbog toga. Naprotiv, time bi se pokrenuo novi krug problema. Postavlja se pitanje šta bi bilo sa položajem Hrvata u BiH, Albanaca u Makedoniji, pa i Srba na severu Kosova. Dakla, ta opcija je skopčana sa mnoštvo rizika. Mislim da glavni cilj i interes Srbije treba da budu evropske integracije celog regiona. Danas u Evropi granice nemaju ni izbliza značaj kao nekada. Pošto potičem iz bivše Istočne Nemačke, mogu to da posvedočim na primeru njenih reformi i integracija u poslednje dve decenije otkako se ujedinila sa Zapadnom Nemačkom.

Svi etnički sukobi u svetu su neka vrsta „nulte igre“ (zero-sum game). Da li je moguć kreativni pristup koji bi omogućio dobit obema stranama, s obzirom da je u takvim situacijama, u stvari, reč o sukobu različitih percepcija, a ne nacionalnih interesa.

- Postoje mnogi primeri takvih rešenja na obostranu korist. Ona uključuju različite forme samouprave i podele vlasti, poštovanje ljudskih prava, pravičnu raspodelu nacionalnog bogatstva i priznanje različitih identiteta kao ravnopravnih. Nije teško izgraditi institucije koje bi osigurale gore navedeno. Mnogo je teže pronaći lokalne lidere i međunarodne diplomate koji bi bili spremni da to i ostvare. Kada je reč o Kosovu i Srbiji, i Balkanu u celini, ja sam optimista da je moguća „win-win“ opcija, ne samo zbog njihove jasne evropske perspektive. No, biće potrebno mnogo vremena da se iznađe održivo rešenje i ne treba gajiti nerealna očekivanja o brzini tog procesa. Ponekad je, jednostavno, potrebno vreme da bi ljudi na svim stranama shvatili da ne postoje „dobar rat“ i „loš mir“.

Autor: Dragan Štavljanin

(RSE)